Igor Kolaković: Tihi kovač medalja

Moglo bi se reći da je došlo nekako očekivano, iako je sa strane Igor Kolakovića (56) bilo dosta onih konformističkih razloga da se ne upušta u posao koji je u Srbiji posebno, ali i u celom svetu, više od „struke“.

Posle nepunih osam godina od kad se sa istog mesta sam povukao, nakon neuspeha na Svetskom prvenstvu 2014. kad nije pristao na savet Aleksandra Boričića predsednika Odbojkaškog saveza da „prenoći“, ipak se vratio na mesto uspeha ali i velikog izazova.

Ne može se baš reći da je lako prihvatiti se tog posla nakon Nikole Grbića i Slobodana Kovača, legendi naše odbojke u čijim je karijerama i sam učestvovao.

I zagaziti u novi olimpijski ciklus posle odsustva iz Tokija što je u srpskoj odbojci odjeknulo vrlo tragično.

Ali rođeni Podgoričanin koji je u javnim nastupima uvek pokazivao skromnost i nenametljivost, ima „pedigre“ koji obećava vraćanje ovog našeg trofejnog sporta u svetski vrh.

Od 2003. do 2014. godine osvojio je sa našom selekcijom čak 12 medalja, prvo kao pomoćnik Ljube Travice, a potom od 2006. i kao prvi trener.

Među njima i zlato sa Evropskog prvenstva 2011, dva srebra u Svetskoj ligi (2008, 2009), bronze sa Svetskog (2010) i Evropskog prvenstva (2007, 2013)… Bio je i selektor Irana sa kojim je 2017. osvojio bronzu na Svetskom kupu, zanimljivo je da je i tamo zamenio na klupi Bobu Kovača.

Ponudu Odbojkaškog saveza Srbije dobio je i prihvatio kao trener Varte Zavjerče iz Poljske.

Volju i upornost pokazao je i kada je za tri godine uspeo da stekne diplomu prestižne De Žepst sportske akademije u Francuskoj.

Trebalo je, kako je kasnije rekao, uz redovni posao šest sati dnevno učiti francuski jezik od koga pre ni reč nije znao, kako bi na njemu pisao radove.

Pod njegovim vođstvom izvršena je i „najopasnija“ smena generacija u srpskoj odbojci, kad su odlazili oni za koje se mislilo da su neponovljivi, a sve je na kraju ispalo „bezbolno“.

Najbolji igrač koga je trenirao je Nikola Grbić, to misli pre svega zbog posvećenosti gde je Nikola bio neprevaziđen.

Kako kaže, malo ga je sramota što se u žensku odbojku ne razume mnogo, osim što zna naše igračice.

Supruga Sanja je bivša rukometna reprezentativka, sin Aleksa je rukometaš i reprezentativac Srbije, i drugi sin se bavio rukometom, ali se posle posvetio ekonomiji. Veliki je gurman, omiljena pesma mu je Ključ života od Olivera Dragojevića.

„Kad bih imao jedno deset evra dnevno i da ne razmišljam ni o čemu, ali penzija je za trenere ukinuta. Bio sam prvi selektor Srbije, za devet godina osvojio osam medalja, ali sam ostao bez te privilegije. Gledaću prevashodno da radim koliko god mogu“, odgovorio je jednom na pitanje šta će kada završi karijeru.