Igor Marojević: I čitalac i autor odlučuju o čemu se radi u tekstu

Delo je dobila čak pet književnih nagrada, među kojima su i Meša Selimović i Nagrada grada Beograda Despot Stefan Lazarević za trajni doprinos kulturi grada Beograda. U novijoj srpskoj literaturi ne pamti se nagrađivanija knjiga od Ostataka sveta. Ali roman je osim toga iznedrio i nov književni postupak, ulančanog skaza. Autor je izrazito podigao vlastitu recepcijsku i kvalitativnu lestvicu i šta onda objaviti kao sledeću knjigu a da bude na toj novoj visini, ili bar blizu nje? Marojević je izabrao da objavi netipičan izbor iz svojih priča pod naslovom Sve za lepotu, ponovo u izdanju Derete.

– Takav zazor mogao bi važiti da je knjiga koju sam objavio posle Ostataka sveta takođe roman – kaže autor – to jest može da važi kad budem završavao Etno, konačni roman petoknjižja Etnofikcija. Pošto je Sve za lepotu knjiga priča, poređenje automatski otpada. Osim toga, posredi jeste izbor mojih ranijih i novijih kratkih narativa, ali ne baš klasičan: sve odabrane pripovesti pojavljuju se u novoj, konačnoj verziji, upodobljenoj naslovnoj temi. Tako se Sve za lepotu može čitati i kao roman čiji je glavni junak lepota u najrazličitijim pojavnim oblicima, gde bi se priče doživljavale kao poglavlja. Pritom ne mislim na klasičnu razmeđu zbirke priča i romana, nego na nešto radikalno drugačije jer se ne tiče čitanja istih likova ili jedinstvene atmosfere u dva moguća žanrovska ključa nego izbora između davanja prednosti konkretnim junacima ili apstraktnom pojmu lepog i njegovom različitom konkretizovanju iz celine u celinu. A ako već u startu postoji nekoliko tako različitih mogućih doživljaja knjige, ona mi se čini dovoljno slojevitom da je dostojna da bude objavljena tek nešto više od godinu dana posle Ostataka sveta.

Sve za lepotu uklapa se i u moje svojevrsno podvlačenje crte kojem sam pribegao poslednjih godina. Tuđinama sam 2018. završio Beogradsko petoknjižje, Ostaci sveta su roman pred zaokruživanje Etnofikcije koji, osim toga, donosi nov književni postupak, kao i, bar u nekom okviru, Sve za lepotu.

* Da li se ciklus sasvim novih priča u „Sve za lepotu“, naslovljen „Smrti poznatih“, po tretmanu istorije nadovezuje na „Ostatke sveta“?

– Može da se razume i tako, a ja sam ih uvrstio jer sam priče o poslednjim trenucima i danima, ako ne i godinama, Federika Garsije Lorke, Anta Pavelića, Franje Ferdinanda i Valtera Benjamina, smatrao najzrelijim među kratkim narativima koje sam pisao posle Beograđanki, odnosno u poslednjih sedam godina. I svi ti književni likovi baštine neko poimanje lepote vezano za sopstvenu kob ili je ono kontekstualno, počev od toga što je Benjamin filozof, koji prinudno vrši samoubistvo u divnom mestu na granici Francuske i Španije. Ili Federiko Garsija Lorka… koji umesto da usliši nekoliko poziva da ode u Latinsku Ameriku, poslom ili da bi dobio azil, i tako se spasi uveliko najavljivanog Španskog građanskog rata, putuje u rodnu Granadu da bude u prekrasnoj porodičnoj vili i tako rizikuje ono što će mu se i desiti, da pobudi smrtonosnu pizmu falangističkih i frankističkih nemani, mada su i republikanci, u Madridu, počeli da mu škrguću zubima.

* Koliko je moguće da je Ante Pavelić, glavni junak priče „Slikopisanje“, zaista stradao jer je voleo da se izlaže medijima?

– To će da odluči čitalac, ja samo znam da je Paveliću u Argentini, u koju je izbegao, opako nedostajalo pojavljivanje u „slikopisnim žurnalima“ – otud i naslov priče – gde se uvek pojavljivao propisno očešljan, krut, muževan, strog i u isti mah opušten. Još kad je o njemu Junajtid pres snimio TV film i kad se on ispostavio kao televizičan lik… Da je živeo povučeno umesto što je držao konferencije za štampu i sa Stojadinovićem se slikao i javno maštao da zajedno razbiju SFRJ, znatno teže bi ga zagrebački i beogradski DB, Mosad, Vizentalov Jevrejski dokumentacioni centar i Blagoje Jovović locirali i pitanje je da li bi spomenuti četnik i bivši partizan izvršio atentat. Rane ipak nisu bile smrtonosne, čak nisu smetale Paveliću da se odmah izloži desetinama argentinskih i svetskih medija. Kad je posle takvog iskustva, čoveka kog je kamera volela i koji joj je tu ljubav strastveno uzvraćao Franko pustio da utekne u Španiju pod uslovom da bude anoniman… možda je, ko zna, upravo stoga uvenuo.

* U izboru iz „Beograđanki“ pojavljuje se i priča koja nije bila objavljena u knjizi, „Karneval“. Da li je bila izostavljena jer govori o beogradskoj porno-glumici pa bi to bilo nezgodno u kontekstu knjige?

– Ne, i ranije sam pisao o porno-glumici, istina italijanskoj, koja je između ostalog tema moje najantologizovanije priče, Rat za čast Moane Poci. Karneval nije bio objavljen jer po mom, i mišljenju dvojice urednika u Laguni, nije bio dovoljno završena priča, a sad mi se čini da je u međuvremenu dostatno sazrela.

* Poznavaocima vašeg rada biće zanimljiv način na koji ste dopunili neke svoje priče iz „Tragača“, „Mediterana“ i „Beograđanki“ izvorno lišene pojma lepote, na primer „Napustiti stan“, „Kapljice“ ili „Perast“?

– Iako mi je koncept knjige već godinama bio jasan, same ranije objavljivane narative ponovo sam prelazio sasvim spontano i utrobno, baš kako sam i pisao i one ranije neobjavljivane. Nadam se da poneko zna da sam i pojedine svoje romane dopunjavao ili popravljao u odnosu na izvornu verziju, da je to deo mog pristupa pisanju. A što se tiče priča poput tek spomenutih, neke su skliznule u klasičnije ljubavne narative iz savremenosti, a druge u prilično atipično poimanje lepog.

* Da li knjiga u tom smislu i u smislu da je većina priča mračna dok naslov to baš i nije, izneverava čitaoca?

– Čini mi se da ne, jer ukoliko „sve za lepotu“ znači baš sve, onda je moguće i njeno, na primer, ironijsko i ciničko poimanje. S druge strane, sigurno je da je lepota, ma koliko umela da bude prikazana netipično, pozitivni orijentir knjige i svake zasebne priče; odnosno poglavlja romana, zavisi kako ko bude čitao. Međutim, i ovo vreme je – valjda nema potrebe da obrazlažem zašto – eufemistički rečeno prilično iščašeno, pa mi se obrada naslovnog pojma dela s te strane čini prikladno. Drugim rečima, moja nova knjiga uliva nadu pa, nadam se, i lepotu ali bez foliranja i tragikomičnog podilaženja najširem ukusu.

* Korica je provokativna, bilje iznad lica devojke deluje, bar izdaleka, kao bokor marihuane?

– Nisam je ja osmislio, to je posao dizajnerke Derete, ali svakako oslikava višesmislenost tumačenja u koju verujem. Ko želi da prepozna marihuanu, prepoznaće, a ko, na primer, fikus, možda će biti u pravu. To je u skladu sa mojim književnim stavom da čitalac donosi odluku o čemu se radi u tekstu, bar koliko i autor. Neko bi možda primetio da je izbor jedne od spomenute dve biljke u skladu s duhovnošću ili pomerenošću čoveka odnosno njegovom sklonošću da bude fikus, koju su mnogi naši političari, uključujući i pojedine premijerke i premijere, dobro naplatili.