Igra Bregzita

Time su automatski aktivirani unutarpartijski izbori za novog vođu stranke i premijera Ujedinjenog Kraljevstva. U četvrtak, 20. juna, u poslednjoj rundi glasanja 312 poslanika britanskog parlamenta iz redova Konzervativne stranke, bivši gradonačelnik Londona i ministar spoljnih poslova Boris Džonson obezbedio je ubedljivo vođstvo među deset prvobitnih kandidata.

Drugo mesto je zauzeo Džeremi Hant, koji je 2018. zamenio upravo Džonsona na mestu ministra spoljnih poslova. Konzervativni poslanici glasali su pet puta u sedam dana; nakon svakog kruga otpadali su kandidati sa najmanjim brojem glasova, dok se izbor nije sveo na pomenuti dvojac. Na konačan izbor pričekaće se još nešto više od dve nedelje, kada će svoju reč dati članovi stranke.

Dvojica kandidata će u međuvremenu imati tri televizijska duela, te će morati da se pojave na 16 zakazanih stranačkih okupljanja širom države, gde će odgovarati na pitanja članova. Na kraju će 160.000 registrovanih članova Konzervativne stranke svoj glas poslati poštom. Ime novog premijera saznaće se 23. jula, kada će Mej predati svoju ostavku kraljici.

Džonson je oportunista koji je uvek birao puteve koji su mu donosili političku korist nevezano od ličnih ubeđenja ili posledica odluka. Tokom kampanje za izlazak Britanije iz EU na referendumu u junu 2016, nije se libio da obmanjuje, preuveličava i daje nerealna obećanja.

Osetivši odmah nakon Kameronovog povlačenja da u haosu koji je usledio baš i nije najbolje vreme za preuzimanje kormila države, povukao se iz trke za novog premijera i prepustio vruć krompir i pregovore o izlasku zemlje iz EU Terezi Mej. Na mestu šefa britanske diplomatije kojim ga je Mej nagradila, pravio je greške, gafove i protokolarne ispade koji se najplastičnije mogu opisati kao kombinacija Trampovog poznavanja geografije i frizure Kim Džong Una.

Bivši saradnici iz ministarstva sumnjaju u njegov kapacitet da vodi državu, opisujući ga kao čoveka koji je kasnio na sastanke, nije čitao izveštaje, nije odgovarao na memorandume, te zanemarivao slične poslove koji stoje u opisu radnog mesta ministra spoljnih poslova.

Naspram nepredvidivog, na izgled lucidnog, mnogima harizmatičnog i prilično prodornog Džonsona, stoji staloženi, racionalni, tihi i na izgled dosadni Hant koji sebe opisuje pre svega kao iskusnog pregovarača. Ukoliko ne bude izabran za naslednika Tereze Mej, Hant će u javnom sećanju ostati upamćen kao verovatno najgori ministar zdravlja u novijoj britanskoj istoriji.

Sa svojim idejama reforme zdravstva bio je 2016. direktan uzročnik najvećeg štrajka medicinskih radnika u Velikoj Britaniji još od burnih 1970-ih. Kao rezultat štrajka, te godine je nezvanično proglašen za najomraženiju javnu ličnost na britanskoj političkoj sceni. Pa ipak, kako je neko morao da bude suprotstavljen Džonsonu, konzervativni poslanici su na kraju ostavili upravo Hanta.

Ko su bili ostali kandidati? Poslednji je otpao Majkl Gouv. Džonsonov brat blizanac kad je u pitanju shvatanje i vođenje politike, uvek spreman na spletke, Gouv međutim nema Džonsonovu harizmu i teško da će ostati upamćen po bilo čemu pozitivnom. Bio je postavljen za ministar za obrazovanje u Kameronovoj vladi i odmah krenuo sa radikalnim reformama školskog sistema, sistema završnih ispita i gotovo svega ostalog što je potpadalo pod ingerencije njegovog ministarstva.

U osnovi svih tih zamišljenih reformi stajala je opsesivna težnja da se đacima poveća obim gradiva i da se umesto sistema zasnovanog na razumevanju i kritičkom razmišljanju, vrati stari napušteni sistem memorisanja podataka i besomučne reprodukcije naučenog. Usled otpora svih, od strukovnih udruženja, preko akademske javnosti, do roditelja, većina ovih reformi je ostala mrtvo slovo na papiru.

Nakon Kameronovog povlačenja sa mesta premijera, Gouv je najpre obećao podršku Džonsonu, da bi par sati pre njegovog obraćanja medijima najavio svoju kandidaturu za vođu stranke, samo da bi kasnije izgubio od Tereze Mej. Sad se vratio i potrajao do pretposlednje stepenice.

Pre toga, videli smo leđa najpre Roriju Stjuartu, a zatim i Sadžidu Džavidu. Jedan od mlađih kandidata, Stjuart bi mogao da odigra pozitivnu ulogu u britanskoj politici u godinama koje slede. Karijeru diplomate počeo je odmah posle studija, služeći kao činovnik u raznim britanskim poslanstavima širom sveta, od Indonezije, preko Crne Gore, do Iraka, dok je u Avganistanu proveo tri godine radeći u civilnoj misiji na poslovima obnove infrastrukture.

Budući više diplomata i aktivista na terenu nego partijski službenik, nakon službe u Iraku nije se libio da prizna da je invazija 2003. bila greška. Napisao je nekoliko besteseler knjiga o svojim iskustvima u Avganistanu i Iraku koje je književna kritika u SAD i Britaniji izuzetno ocenila.

U parlamentu je zastupnik pograničnih oblasti severne Engleske. Pokrenuo je mnoge korisne projekte za poboljšanje kvaliteta života u ruralnim krajevima oko englesko-škotske granice, pa je na izborima 2015. odbranio svoje poslaničko mesto gotovo udvostručivši broj glasova. Jedan je od retkih političara u Vestminsteru koji je podjednako popularan u severnoj Engleskoj i južnoj Škotskoj.

Džavid je trenutni ministar unutrašnjih poslova i bivši bankar. Slavu je stekao nakon što je vođu Laburista Džeremija Korbina optužio za antisemitizam, neke od Laburista za neonacizam, a na kraju se, iako i sam musliman, zavadio sa Muslimanskim većem Britanije, negirajući postojanje antimuslimanskih predrasuda unutar svoje stranke. Važi za najvećeg simpatizera Izraela i njegove politike u vladi.

Za njega se dugo govorkalo da se namerno distancira od svog porekla (roditelji iz Pakistana) i verskog identiteta, kako bi se dodvorio uticajnim krugovima unutar stranke. Kao ministra unutrašnjih poslova, Džavid je dostojan naslednik svojih prethodnica na toj funkciji Amber Rad i same Tereze Mej u nastojanjima da ograniči prava i oteža uslove boravka političkim azilantima i stranim radnicima.

Pre Džavida u drugom krugu ispao je Dominik Rab, najmlađi kandidat i bivši ministar za Bregzit. Čovek je principijelno dao ostavku kao odgovor na pitanje šta misli o dogovoru koji je krajem prošle godine Mej postigla sa evropskim kolegama. Kada su početkom nadmetanja za novog vođu Konzervativaca pojedini mediji objavili grupnu sliku kandidata sa natpisima koji se otprilike mogu sažeti rečenicom: „Jedan od ovih ljudi će na žalost postati premijer države“, verovatno su pre svega imali na umu upravo Raba.

I tokom ove mini izborne kampanje među Konzervativcima sva priča se svela na pitanje Bregzita, problema koji je u centru pažnje britanske unutrašnje politike već duže od tri godine. Konzervativci, kao vladajuća stranka u koaliciji sa severnoirskim protestantima, duboko su podeljeni po pitanju (ne)izlaska Britanije iz EU (31. oktobra) i upravo ta situacija u kojoj nijedna od frakcija nema odlučujuću brojčanu prednost je i dovela do pat-pozicije koja je zapečatila političku sudbinu Tereze Mej, a van Britanije stvorila utisak da London zapravo ne zna šta želi.

Stranka je već platila tešku cenu svoje podeljenosti i nesposobnosti da kao vladajuća, državu odlučno povede… gdegod. Početkom maja, Konzervativci su na lokalnim izborima u Engleskoj doživeli teške gubitke, ostavši bez više od 1.300 odbornika u lokalnim skupštinama i izgubivši većinu u čak 44 opštine u kojima su imali vlast. Zatim su krajem istog meseca došli na red izbori za Evropski parlament.

Za njih inače ne vlada veliko interesovanje, pa je i ovog puta izašlo da glasa tek nešto više od trećine birača. Ali u svetlu prethodnog debakla na lokalnim izborima, upravo su oni bili kap koja je prelila čašu, budući da je stranka izgubila čak 15 od 19 mandata koliko je prethodno imala, te na kraju završila na bednom petom mestu, sa 400.000 glasova manje od Zelenih.

Većina desno orijentisanih birača svoj glas poverila je novoformiranoj Stranci za Bregzit, bivšeg vođe UKIP Najdžela Faraža. Tako je maj postao koban po Mej, a Bregzit po stranku koja ga je pre tri godine, bez ikakve potrebe i bez da je iko na to terao, uvela na britansku političku scenu.

Kandidati su se predstavili naciji u dve televizijske debate – 16. juna i dva dana kasnije. Rab je od svih najzagriženiji pristalica takozvanog tvrdog Bregzita – izlaska iz EU 31. oktobra po svaku cenu. Stjuart je pre referenduma 2016. bio deo kampanje za ostanak u EU, ali je nakon toga izjavio da se odluka naroda mora ispoštovati. U debatama sa ostalim kandidatima, jedini je odbio mogućnost izlaska iz EU bez dogovora.

Otvoreno je upozorio svoje rivale da je davanje bilo kakvih obećanja u vezi izlaska 31. oktobra, ili novih pregovora sa Evropom obmanjivanje javnosti, jer sada isuviše malo toga zavisi od Britanije. Za njega je postojeći dogovor koji je postigla Tereza Mej jedini mogući put za Britaniju. Džavid je takođe za bezuslovno napuštanje Unije, čak i bez dogovora, kao i protiv drugog referenduma ili novih opštih izbora.

Hant je sve vreme insistirao na daljim pregovorima sa EU, smatrajući da je još uvek moguće dobiti povoljnije uslove. Gouv se složio sa Hantom, smatrajući da je bitnije usredsrediti se na pregovore, umesto na fiksne datume. Džonson se nije pojavio na prvoj TV debati, što se pokazalo kao loša odluka, pa je usled optužbi da izbegava borbu morao da se pojavi na narednoj. Odmah je preuzeo štafetu od prethodno eliminisanog Raba i obavezao se da će, štagod da se desi, izvesti Britaniju iz EU 31. oktobra.

Na baražnu paljbu Stjuarta, koji je doveo u sumnju Džonsonove kompetencije za ozbiljne teme međunarodne trgovine i ekonomskog prava, odgovarao je po svom starom običaju uopšteno, često koristeći frazu „nisam tako mislio“. Svi kandidati složili su se, inače, da neće biti prevremenih izbora dok se komedija oko Bregzita ne završi, a iznenađuje koliko je malo prostora tokom ovih debata posvećeno problemu irske granice.

Pošto je irsko ostrvo podeljeno između Republike Irske i Severne Irske koja je u sastavu Ujedinjenog Kraljevstva, pitanje granice je osetljivo. Sporazumom iz Belfasta 1998, predviđeno je uklanjanje svih graničnih prelaza između Severne i Republike Irske; poslednji prelaz je uklonjen 2005. Ali tada to nije bilo teško ostvariti budući da su i Britanija i Republika Irska članice EU, a prelazi su bili tu uglavnom iz bezbednosnih razloga.

Izlaskom Britanije iz EU, situacija se drastično menja, a bilo kakvo ponovno uvođenje graničnih prelaza bi verovatno obnovilo sukobe između dve strane (katolika i protestanata u Severnoj Irskoj) koje su svo ovo vreme ostale podeljene kao i pre 1998. Da bi se to izbeglo, pregovarački timovi EU i Tereze Mej uspeli su da se dogovore oko mehanizama kojima bi se po izlasku Britanije iz EU, sprečila mogućnost ponovnog uspostavljanja graničnih prelaza i carinskih pregleda. Ali tu ima mnogo nedoumica.

Pre svega, da li to znači da Severna Irska i Republika Irska postaju jedna carinska zona po pravilima EU? Ako je odgovor da, to onda znači da će Severna Irska biti izuzeta iz carinskog sistema UK. Protiv ovakvog rešenja pobunila se i Demokratska partija unionista, koalicioni partner Konzervativaca iz Severne Irske, bez kojih nema ionako tanke skupštinske većine u Vestminsteru.

Za njih, sporazum Tereze Mej predstavlja opasno ugrožavanje opstanka unije između Severne Irske i Velike Britanije. Zanimljivo je da i Hant i Džonson potenciraju tehnološko rešenje, uvođenjem sistema elektronskog carinjenja robe dok je još u skladištima i elektronskog registrovanja njenog prelaska neobeležene granice. Ali u EU su skeptični da jedan tako sofisticirani sistem kontrole može da se uspešno primeni u doglednoj budućnosti, a kamoli pre kraja oktobra.

Do pre dve nedelje Džonsonov izbor činio se neminovnim i teško je poverovati da je Hant u mogućnosti da izvede čudo. Otkud toliko poverenje u čoveka koji je prilično nepredvidiv i kontroverzan? Odgovor su opšti izbori! Konzervativni poslanici razumeju vrlo dobro da je Britanija u lošoj poziciji nakon odbijanja parlamenta da usvoji plan Tereze Mej, te da državi verovatno predstoji izlazak iz EU bez dogovora.

Zapravo, najbolje čemu Britanci još mogu da se nadaju je novo pomeranje roka za izlazak, ali teško da bi Evropljani na to pristali – i njima je već Bregzita preko glave. A više se nema vremena za nove pregovore koji bi rezultirali nekim novim dogovorom. Ukoliko do izlaska, međutim, zaista dođe 31. oktobra i prvobitni šok povlačenja iz EU bez dogovora bude rezultirao vanrednim izborima, Konzervativnoj stranci će biti potrebna jaka ličnost za domaće potrebe.

Većina konzervativnih političara dakle razmišlja dva koraka unapred. S te strane, Hantova priča u ovoj kampanji, gde se fokusira na neke nove pregovore sa EU, čini se kao potpuno pogrešna taktika. Čak i da nekako uspe da izgura Bregzit sa dogovorom, Hant ne bi bio dorastao protivnik snažnoj, ideološkoj i harizmatičnoj ličnosti laburističkog vođe Korbina na prvim sledećim izborima.

A kako god da se završi saga sa Bregzitom, izvesno je da će do narednih opštih izbora sigurno doći pre 2022, kada je njihov redovni termin. S druge strane, za većinu engleskih članova Konzervativne stranke, a Englezi su ubedljiva većina među članstvom, priča o Bregzitu je završena i oni žele nekoga ko će ih sigurno izvesti iz EU 31. oktobra. Konzervativci su dakle većinom za Džonsona – političari jer u njemu vide vođu koji će im doneti pobedu na prvim sledećim opštim izborima, a članstvo i simpatizeri stranke jer u njemu vide nekoga ko će na jesen izvesti zemlju iz EU.

Da li je onda Džonson pravi izbor? On jeste intrigantna ličnost i to potvrđuju raznorazne ankete. Na primer, 47 odsto odraslih Britanaca smatra da je sa svim svojim manama, u ovom trenutku on najpodesnija osoba da donese teške odluke. U jednoj drugoj anketi međutim, 59 odsto ispitanika tvrdi da od njega ne bi kupilo polovni automobil. Jasno je i koji je deo britanskog stanovništva protiv njega, nakon što je 28. juna na festivalu Glastonberi, reper Stormzi podstakao 100.000 mladih ljudi na glavnoj bini da u ritmu njegove pesme skandiraju F**k Boris!

Da li bi Džonson imao šanse protiv Korbina? Verovatno da bi, i to sigurno veće nego Hant. Uostalom, već je u prošlosti pobedio jednog bivšeg Korbinovog ideološkog saborca sa krajnje leve strane Laburista, Kena Livingstona, koga je 2008. zamenio na poziciji gradonačelnika Londona. Što se tiče izlaska po svaku cenu 31. oktobra, verovatno je da će glasači Konzervativne stranke biti razočarani.

Džonson je oportunista, ali zna i da bi izlazak iz EU bez dogovora mogao da dovede do velikih potresa unutar države i time do prevelikog pada popularnosti Konzervativaca, što bi u slučaju prevremenih izbora neminovno vodilo gubitku vlasti. Mnogo je verovatnije da će u slučaju da bude izabran za novog premijera, pokušati da na svaki način obezbedi novo odlaganje izlaska Britanije iz EU, što bi mu dalo vremena da se konsoliduje.

Do 20. juna uveče, sve je izgledalo idealno za Džonsona. Ali, 21. juna, u ranim jutarnjim satima, policija je pokucala na vrata stana u Londonu u kome Džonson živi sa devojkom. Komšije su reagovale na zvuke koji su dolazili iz susednog stana i pozvale policiju u strahu od mogućeg nasilja.

Iako je policija negirala da je po dolasku bilo potrebe za ozbiljnijom intervencijom, incident se dogodio u najnezgodnije moguće vreme i Hant je u anketama odjednom prišao na prihvatljiv minus. Veče pred incident, Džonson je imao podršku 55 odsto članova stranke, naspram 28 odsto koliko je podržavalo Hanta. Već u subotu se njegov rejting među konzervativcima spustio na 45 odsto, a Hantov popeo na 34. Van okvira stranke, 32 odsto britanskih glasača smatra da je Hant bolje rešenje za državu, naspram 28 odsto Britanaca koji bi sudbinu zemlje pre poverili Džonsonu.

Ipak, teško je verovati da Hant može da preokrene situaciju u svoju korist. Nakon svega rečenog, jasno je da većina tvrdokornih članova Konzervativne stranke u Engleskoj ovaj izbor posmatra isključivo kroz prizmu Bregzita, te da će glasati za onog od kandidata koji im se bude činio verovatnijim da 31. oktobra izvede državu iz EU.

A ako ih u svojoj opsesiji Bregzitom u ovom trenutku ne zanimaju čak ni potencijalne posledice po budućnost, pa i opstanak Velike Britanije, teško da će ih mnogo potresti dilema da li je Džonson gađao devojku tanjirom, ili uništavao dvosed. U svakom slučaju, 23. jula saznaćemo ime novog britanskog premijera, a onda ko zna… možda se i dogodi da 1. novembra EU ima jednog člana manje.

Autor je doktorirao istoriju na Univerzitetu u Kembridžu, živi i radi u Dablinu