Igre na sreću u Srbiji: Opasnost vreba sa svih strana

Reklame za kladionice, kockarnice i razne igre na sreću pojavljuju se na televiziji, mnogim internet stranicama, društvenim mrežama, a poneka ponuda stigne i elektronskom poštom. Pritom se zna da su u Srbiji najpopularniji – lutrija, loto, tombola, sportska prognoza, srećka, listić, sportsko klađenje ili igre na automatima.

Zašto ova oblast nije uređena u Srbiji, poput, reklamiranja alkoholnih pića i cigareta, pitanje je koje postavljaju građani i stručnjaci.

Iskušenja vrebaju sa svih strana

Senka Kostić, iz Društva psihologa Srbije je zajedno sa prof. dr Oliverom Toškovićem, povodom ekspanzije reklamiranja kockarnica, obratila se javnosti saopštenjem.

„Osnovni cilj ovog saopštenja usmeren je na skretanje pažnje javnosti na negativne efekte koje reklamiranje igara na sreću može imati na mentalno zdravlje ljudi, posebno mladih. Imajući u vidu scenario reklama jasno je da su one osmišljene tako da prezentuju igre na sreću kao bezazleni vid zabave koji je lako dostupan svima, a sa druge strane, potencira se i da igranje igara na sreću od nas može napraviti neizmerno bogate ljude i promeniti nam život iz korena. Ovakva promocija je loša u svim sferama društva, može biti i dodatno alarmantna imajući u vidu naš životni standard”, rekla je ona u razgovoru za DW.

Reklamiranje igara na sreću kao „zabave“ pri čemu je akcenat na riziku, neizvesnosti, smelosti, može podstaći želju kod mladih da to probaju. Sama činjenica da im je to zabranjeno dodatno povećava izazov.

„Iskušenja“ vrebaju sa svih strana, niko nije bezbedan ni ukoliko pogleda film na internetu, pokuša da se opusti uz muziku na jutjubu ili da pogleda dešavanja na društvenim mrežama.

Opasna zavisnost

Odavno je poznato da igre na sreću mogu da izazovu visoki nivo psihološke odnosno nesupstancijalne zavisnosti, koja je jednako snažna kao i zavisnost od narkotika ili alkohola: čak i kada gubi u igri, stalno je prisutna nada da će se sreća okrenuti i da će se izgubljeni novac povratiti. Uzbuđenje izaziva snažnu želju da se sve ponovo doživi.

Dr Đorđe Vučković je specijalista psihijatrije, i u razgovoru za DW ističe da zavisnici od igara na sreću zapravo i nisu motivisani da se sami obrate za pomoć, već su najčešće primorani da to urade – od strane svoje porodice ili poslodavaca.

Kaže da je imao nekoliko slučajeva ljudi koji su mu se obratili ambulantno. Svi su bili muškarci u 30-tim i 40-tim godinama.

„Simptomi koje pacijenti navode su najčešće razdražljivost, teškoće koncentracije, gubitak interesovanja za druge sadržaje, nesanica, povlačenje u odnosu na druge ljude. Naravno, tu su problemi unutar porodice i bližeg socijalnog okruženja, finansijski problemi, ponekad i kriminalne aktivnosti“ kaže Vučković za DW i dodaje: „Koliko znam, samo u Institutu za mentalno zdravlje u Beogradu postoje grupe za odvikavanje od ove vrste zavisniosti“.

Psihijatar je takođe rekao da kao građanin, ima utisak da je taj problem znatno veći nego što pokazuje praksa. Broj kladionica se poslednjih desetak godina višestruko povećao, nalaze se na najluksuznijim lokacijama i agresivno se reklamiraju.

„Ne bih rekao da striktno paze da li su mušterije starije od 18 godina. Sve u svemu, veoma dostupan porok, koji je nedovoljno zakonski regulisan“, smatra dr Đorđe Vučković.

U poseti lokalnom kazinu

Ono što je propisano zakonom je da kladionica ili kazino ne sme biti na udaljenosti manjoj od 200 metara od škole. Ukoliko se utvrdi da su kazino ili kladionica bliži školi od 200 metara, podnosi se prijava Poreskoj upravi, koja pokreće postupak i tada im se oduzima dozvola za rad.

Međutim, udaljenost kockarnica od škola ne garantuje da ih učenici neće posećivati.

„Kazino nije velik, dnevno dođe oko 30 ljudi. To su uglavnom ljudi srednjih godina, ima dosta i penzionera, dolaze i mladi koji dobijaju džeparac od roditelja, ali osobama mlađim 18 godina ulaz je zabranjen“, kaže za DW jedan zaposleni u kazinu (ime poznato redakciji).

On je u svojim dvadesetim godinama i posao mu je da bude dostupan posetiocima, usluži piće i uključi aparate, da rasitni novac. Kaže da se najčešće igra texas holdem poker, „popularne voćkice“, blekdžek, američki i francuski rulet.

„Prosečan ulog koji igrači ubacuju u aparate je od 500 do 1000 dinara, događa se da bude i veći iznos novca u igri (preko hiljadu evra). Kada se dogodi incident, prvo igrača zamolimo da se smiri, ako odbije, zamolimo ga da izađe, ako ne, onda već kontaktiramo policiju. Posete nas i poznate ličnosti, to su uglavnom poznati pevači i muzičari sa estrade”, ispričao je za DW radnik u kazinu.

Problem nisu javne ličnosti, već društvena klima

U poslednje vreme kladionice reklamiraju i poznate ličnosti i influenseri sa društvenih mreža, a mnogi od njih su uzori mladima.

„Pojava javnih ličnosti u reklamama je uobičajena stvar jer su one mladima često uzori, modeli za poređenje i tako se reklamirani proizvodi lakše prodaju. Ali u ovom slučaju, nije problem ko učestvuje u reklami, već zakonski okvir i društvena atmosfera koja dozvoljava reklamiranje kladionica i kockanja. Pitanje je kako smo i zašto smo kao društvo napravili atmosferu u kojoj je sasvim normalno da se snimaju reklame ovog sadržaja“, kaže Senka Kostić.

Psihološkinja ističe da u suštini nije problem u javnim ličnostima koje reklamiraju kladionice, već u zakonima i društvenoj klimi koji ih dozvoljavaju.

„Velika koncentracija kladionica, naročito postojeći trend da u sklopu kockarnice postoji i kafić, svakako povećava verovatnoću posete kladionici i upuštanje u mamac nekih od igara iz ponude. Ukoliko tome pridodamo ekspanziju reklama igara na sreću jasno je da pitanje dana kad će igre na sreću postati mejnstrim, ako već i nisu”, kaže Kostić, u razgovoru za DW.