Ili skoro ništa ili policijski čas

Podsetimo da se vanredno stanje proglašava ako je doveden u pitanje opstanak države. To se opravdano desilo 24. marta 1999, kada je počeo NATO napad i 12. marta 2003, kada je ubijen Đinđić. Ko duže pamti, seća se i 9. marta 1991, kad je Milošević tenkovima suzbijao demonstracije, ali ideja o vanrednom stanju tada nije zvanično ostvarena.

I formalno i suštinski sporno je uvođenje vanrednog stanja 15. marta prošle godine zbog korone 19. Svojevremeno smo u Danasu argumentovali zašto je prvi, prolećni talas epidemije mogao uspešno da se rešava u okviru Zakona o sprečavanju i suzbijanju zaraznih bolesti proglašenjem epidemije od većeg epidemiološkog značaja (čl. 50), odnosno vanredne situacije (čl. 51). Po slovu ovog zakona, ministar zdravlja može da zabrani okupljanje na javnim mestima, da ograniči kretanje stanovništva, da zabrani ili ograniči putovanja i da naredi vanrednu vakcinaciju (čl. 51). Njegova ovlašćenja protežu se i na naredbu o obaveznon učešću pravnih lica, preduzetnika i građana u suzbijanju zarazne bolesti.

Držeći se propisa koji od tada nisu suštinski menjani, mi smo marta 1972. uspešno suzbijali variola veru uvođenjem vanredne situacije na području centralne Srbije. Opet je taj fatalni mart i ponavlja se prošlogodišnja pretnja da nam se iznova nametne vanredno stanje. Čak i pravnicima je nejasna razlika između ova dva terminološki slična pojma, pa smo dužni da je razjasnimo. U vanrednoj situaciji „komandant parade“ je ministar zdravlja, a mere suzbijanja bolesti sprovode policija, inspekcijske i druge nadležne službe. Nasuprot tome, u slučaju vanrednog stanja, svu vlast preuzima (od samog sebe?) predsednik Republike i na ulice šalje vojsku sa dugim cevima (već viđeno prošle godine).

Postavlja se pitanje zašto su se članovi medicinskog dela KŠ probudili tek sada („Dobro jutro, Kolumbo!“), kada je broj novozaraženih oko 3.000 dnevno, a ne kada je dosezao 8000. Istina je da im za vrat sve više duvaju lekari iz udruženja Ujedinjeni protiv kovida (UPK). Oni optužuju kolege iz KŠ da su se prodali i izdali struku, a prete im i sudom. Doktori iz KŠ su, međutim, do sada ostajali gluvi na savete, apele i upozorenja iz pravca UPK. Doduše, sada preti opasnost da se pobune očajni i premoreni lekari iz crvenih zona, a sve je jasnije da će brojevi obolelih i umrlih dalje rasti ukoliko se ne reaguje razumno.

Ipak, iskustvo sa prethodna dva epidemijska talasa pokazuje da epidemiološka situacija nije primarni pokretač aktivnosti lekara iz KŠ. U maju i junu bilo je očigledno da su se ne samo pasivizirali zbog izbora, već su izmišljali i opravdanja za odsustvo mera (virus se ne prenosi leti, virulencija mu slabi, stali smo epidemiji na „rep“, ostali su samo „džepovi“ infekcije itd.).

Manje je jasno zašto je KŠ ignorisao dolazeći jesenji talas. Začuđeni inertnošću svojih kolega iz KŠ, članovi UPK su još u prvoj polovini oktobra zdravstvenim vlastima dostavili detaljan plan protivepidemijskih aktivnosti. Dokumentacija se, navodno, izgubila između portirnice i ministrovog kabineta, ali ni ponovljena pošiljka nije bila bolje sreće.

Za ovo neshvatljivo ponašanje nikad nije ponuđeno logično objašnjenje, mada izgleda kao da je vođeno geslom „neka pobedi korona“. Naravno da takvo nakaradno tumačenje može da se rodi samo u nečijem bolesnom umu, pa njegovi zagovornici iz vlasti, kada ga papagajski upućuju lekarima iz UPK i drugim svojim kritičarima, teško da su potpuno svesni izgovorenog besmisla.

Vratimo se zato zdravom razumu. Da li je presudna bila letošnja najava predsednika SNS da će uvesti policijski čas? Istog dana, 6. jula prošle godine, doživeo je demonstracije. Ugušio ih je angažovanjem provokatora, izazivanjem nereda i divljačkim prebijanjem mirnih učesnika protesta. Da li je tada izvučena pouka da je od suzbijanja epidemije važnije povlađivanje narodu, bez obzira na posledice?

Jesmo li zbog toga bili jedna od malo zemalja sa otvorenim skijalištima? Postoji li drugi razlog što su odabrani noćni klubovi radili nesmetano do pre nekoliko dana? Je li moguće da su tajne službe toliko zaokupljene „unutrašnjim neprijateljem“ da nisu znale šta se dešava u gradu, dakle ono što je mogao da im objasni svaki taksista?

Imajući u vidu dosadašnju marginalnost i naglo probuđenu energičnost KŠ, postavlja se pitanje da li je pušten probni balon, te da je ostavljen period od 2-3 dana kako bi se videla reakcija naroda. Bude li miran, eto nam vanrednog stanja. Lekari po kovid bolnicama su iscrpljeni i vapiju za strožim merama, kako bi se smanjila učestalost obolevanja i umiranja. Ipak bi, ako se može, da se taj cilj ne ostvaruje „sred pušaka, bajoneta“ i uz „straže oko nas“.

Autor je epidemiolog, koordinator za zdravstvo Skupštine slobodne Srbije i član Saveta udruženja lekara Ujedinjeni protiv kovida