Ilić: Mi nemamo kritičku javnost

„Možete svesno da kršite Zakon o oglašavanju, jer znate da ćete platiti kaznu koja je manja nego vaša zarada. Znate da možete nekoga da oklevetate, pa će to suđenje da traje godinama i niko neće znati kakav je bio epilog“, predočio je Ilić u serijalu razgovora Presstup.

On ukazuje da u Srbiji možete da radite šta god hoćete, pa i da objavite vest koja nije proverena bez straha da ćete izgubiti poverenje gledalaca. Kao psiholog po struci, poznat i po kolumni „TV manijak“ u nedeljniku Vreme, Ilić situaciju u medijima analizira i pravi paralele sa stanjem i okolnostima u društvu. Kao bitne crte medijske slike, izdvaja uticaj politike i kapitala, ali primećuje i podelu na suprotstavljene strane – vlast i opoziciju. Ako je reč o elektronskim medijima, stvar se, prema njegovim rečima, svela na dva provajdera – SBB i Telekom.

„Tu se, u našem slučaju, reflektuje politički sukob vlasti i opozicije i taj sukob u najvećoj meri definiše i medijsku sliku“, ocenio je Ilić. Prema njegovom stavu, danas je za kontrolu medija ključno to ko drži kanal kojim dolazi slika ili internet signal do publike.

„Možemo da kažemo da je konzument medija jednako birač. Kada nam se donosi signal u kuću, preko kabla ili preko antene, donosi nam se i neka politička poruka“, smatra Ilić.

On konsratuje i da su komercijalne televizije potpuno pod kontrolom vlasti i kapitala, a medijsku atmosferu poredi sa onom devedesetih godina. Utisak mu je da je i danas, da bi se neko potpuno informisao, potrebno da koristi i ukršta više različitih medija i izvora, od dnevnika javnog servisa, preko vesti televizije N1 i utisaka uticajnih tviteraša.

„Običan konzument medija može na osnovu toga da pokuša da shvati zašto se nešto pojavljuje kao vest“, naveo je Ilić. Upotreba medija u političke svrhe je starija od ovog režima, koji je, prema Ilićevim rečima, samo dostigao sledeći nivo i taj posao razgranao. Primećuje i da je opozicija, preko društvenih mreža, pokušala da parira elektronskim mdijima i klasičnim načinima informisanja, ali da je to, međutim, stvorilo negativan efekat.

„To je dovelo do jednog stanja koje možemo da opišemo kao borbu lažnih vesti, pakovanja, montaže i svih ovih drugih sredstava za sticanje dnevno-političkih poena“, objašnjava Ilić.

Govoreći o lažnim vestima, on konstatuje da je to „najbolje sredstvo za simbolično mazanje kakicom“.

„Pokazje se da se to primilo i kod nas, a nije da nismo bili skloni toj vrsti čaršijskog ogovaranja. Tim pre je svaki pokušaj profesionalizma u medijima dodatno otežan količinom lažnih vesti“, smatra Ilić. Uveren je i da je funkcionisanje nekih sistema u državi bilo opterećeno produkcijom lažnih vesti.

Ilić je mišljenja da suštinski problem medija nije finansijske prirode, već da su to profesionalizam i kvalitet. Kako je istakao, u vreme tržišta i kapitalizma, dobru i pouzdanu informaciju treba da platite.

„Hoćete da se informišete kvalitetno, taj servis će morati nešto da košta, makar i simbolično. Do sada se smatralo da je informacija nešto što možete da ‘pokupite sa neta’, što ima katastrofalne posledice“, ukazuje Ilić.

Smatra i da pouzdan izvor informisanja ne mogu da budu društvene mreže na kojima se čitalo kako Obrenovcem plove leševi ili kako Stara planina izgleda kao Kalifornija kada se tamo gasi požar. Takve informacije se, prema njegovom mišljenju, na društvenim mrežama plasiraju zarad lajkova i popularnosti. Kao psiholog, on ukazuje i na medijski populizam i uticaj koji ima u svesti građana.

„Mediji danas ubeđuju ljude da su oni najpametniji, da mogu sami da prosude. Ta vrsta populizma je prisutna u politici, pa i u medijima“, tvrdi Ilić. Kako je objasnio, „mi nemamo nešto što se zove kritička javnost, ili dijalog koji bi se pojavio oko važnih tema u društvu“.

U Srbiji se samo slušaju monolozi, rekao je Ilić i upozorio da bez sučeljavanja i argumenata teško možemo da donesemo neki zaključak, „a stalno nas ubeđuju da smo najpametniji na svetu i da je narod uvek u pravu“.