Ilija Marić: Marksistička filozofija marginalizovala je sve druge

Ilija Marić, profesor na „Fizičkom fakultetu Beogradskog univerziteta“, jedan je onih koji joj je posvetio značajne radove, a upravo mu je izašla knjiga „Novi početak srpske filosofije. Ogledi o srpskoj filosofiji 1945-1958.“ u izdanju izdavačke kuće „Bernar“ i bogoslovskog društva „Otačnik“, kojom počinje rad na sintezi srpske filozofije posle „Drugog svetskog rata“. Marić je poznat i po delima „Platon i moderna fizika“, „Filosofija na Velikoj školi“, „Uspon srpske filosofije“.., a nedavno je objavio i „Beleške o Kišu i filosofiji“ („Bernar“) u kojoj traga za filozofskim u delu poznatog pisca.

Šta podrazumevate pod „novim početkom“ srpske filozofije?

– Srpska filozofija imala je u prošlosti dva velika početka – istočni (srednjovekovni) i zapadni (moderni) – i u okviru njih neke manje. Posle ratnog društveno-političkog prevrata, marksizam je postao državna ideologija, a marksistička filozofija je marginalizovala sve druge. Početkom pedesetih, Dušan Nedeljković je verovao da je našoj filozofiji zapalo da načini revoluciju u okviru marksističke filozofije uopšte. Mihailo Marković je polovinom iste decenije bio bliži istini kad je pisao da je naša filozofija načinila revoluciju u odnosu na našu predratnu građansku filozofiju. Nisam, međutim, sklon da načinjeni prevrat opišem terminom revolucija. Ali zbog radikalnosti prekida i brojčane premoći marksista može se, bar po intenciji, govoriti o novom početku. Bilo je to vreme kad se verovalo da je građansko filozofiranje definitivno iza nas, a pred nama je novo društvo i njegova nova, marksistička misao.

Od koje je tačke krenula naša posleratna filozofija?

– Naša posleratna filozofija krenula je od staljinističke verzije dijalektičkog materijalizma – to je polazna tačka „novog početka“. Što se nastave na univerzitetu tiče, raskid sa prošlim nije bio jednako radikalan u Beogradu i Zagrebu. U Zagrebu su stari profesori nemarksisti (Bazala, Vuk-Pavlović, Filipović) i dalje držali nastavu, dok su u Beogradu Kajica Milanov i Miloš Đurić držali nastavu samo prve posleratne školske godine, a od naredne sve predmete je predavao samo D. Nedeljković. N. Popoviću, K. Atanasijević, S. Ristiću, F. Mediću i drugim doktorima filozofije u Beogradu nije bilo mesta na „Filozofskom fakultetu“. Ž. Radović, predratni doktor filozofije, bio je kratko vreme asistent Nedeljkoviću, ali nije dobio priliku da predaje pa je otišao u Skoplje.

Kako je dolazilo do preokreta?

– Kritički stav prema marksizmu-lenjinizmu bio je umnogome politički uslovljen. Kritika staljinizma bila je moguća tek posle političkog raskida sa Staljinom 1948. Nedeljković je bio najvatreniji staljinista, ali je prvi 1949. započeo kritiku staljinizma. Poverovao je u svoju revolucionarnu misiju u okviru marksističke misli pa je početkom 1952. progovorio i o greškama Marksa, Engelsa i Lenjina, što će ga, pored ostalog, stajati univerzitetske karijere. To je izveo na javnim predavanjima na „Kolarcu“, koja su odmah napali apologeti marksizma-lenjinizma. Nikad ih nije objavio, pa se nije znao njihov puni sadržaj. Rukopis sam 2015. otkrio u Arhivu „SANU“ i analizirao njegovu sadržinu. Prerano je „kukuriknuo“ i penzionisan je već krajem 1953. Nakon toga nikad nije pisao kritičke tekstove o klasicima marksizma.

Kada su naši filozofi izašli u svet?

– Počeli su izlaziti na evropsku scenu još u vreme renesanse, a to se posebno omasovilo u drugoj polovini XIX veka, jer su naši studenti tada češće na Zapadu branili disertacije. U okviru posleratnog novog početka, međutim, iznova se moralo izlaziti na međunarodnu scenu. Odmah nakon rata mnogi naši filozofi studirali su u SSSR, a neki i na Zapadu (M. Damnjanović). M. Marković je prvi doktorirao na Zapadu (London, 1956). Prve radove na nekom velikom svetskom jeziku objavio je Mihailo Đurić (1956). Prvi put posle rata naši filozofi (Korać, Marković, Jeremić) imali su referate na međunarodnom kongresu filozofa (Venecija, 1958), od kojih su neki i štampani. Sve su to, mada skromni, ipak važni koraci za našu filozofiju pedesetih godina. Međutim, tada nismo načinili neke zapaženije stručne iskorake u svet, kad je o filozofiji reč.

Koji je najnepravedniji mit tog vremena?

– Jedan od uobičajenih je da su u to vreme svi filozofi u Beogradu, koji su stasavali posle rata, bili marksisti, da je to bilo vreme potpunog jednoumlja. Primeri Mih. Đurića i J. Ćuluma pokazuju da to nije tačno. Za loše stanje nastave na fakultetu s pravom je optuživan Nedeljković, jer je predavao svih pet predmeta na svim godinama studija. Uz tu optužbu išlo je netačno mnjenje da nije bio filozofski obrazovan, i da nije imao nikakvih zasluga. Ovaj sorbonski student i doktor filozofije, recimo, ne samo da je prvi počeo da kritikuje Staljina, a onda i ostale klasike marksizma-lenjinizma, nego je uveo da se na fakultetu proučava nacionalna filozofija (što sada nije slučaj). Iz njegove škole izašli su naši ugledni istoričari srpske filozofije D. Jeremić i A. Stojković. Prvi je od filozofa ukazao da smo i u srednjem veku imali filozofiju (posredstvom Vizantije) itd.

Među filozofima posebno izdvajate Vanju Sutlića. Koliko je njegova misao išla daleko?

– Sutlić se istraživački najpre bavio filozofijom egzistencije (prvi je kod nas posle rata objavio članak o Hajdegeru, 1950), pa tek onda marksistima (praktično od 1956). Tako je on bio jedan od retkih koji je izbegao staljinističku fazu u svom razvoju. Prvi se odvažio da misli zajedno sa vodećim zapadnim misliocima, i da pokuša da gradi vlastiti filozofski jezik. Člankom „Prilog diskusiji o ocjenjivanju suvremene nemarksističke filozofije“ (1952) praktično je za čitavu deceniju prethodio onome što će biti zagrebačka verzija praksis filozofije.

Veliko poglavlje posvećujete Mihailu Markoviću kao promotoru analitičke filozofije?

– Nakon doktorata kod Ejera u Londonu, Marković je već 1956. uveo analitičku filozofiju u nastavu, što je svojom novinom privuklo studentsku mladež. Markoviću su se okrenuli i asistenti za istoriju filozofije (Životić, Z. Golubović), koju je predavao Korać, što se ovome nije moglo dopasti. Tako se čini da se potonji spor zametnuo još pedesetih godina kao personalni sukob Koraća i Markovića. Vremenom je evoluirao u podelu filozofa na fakultetu na hermeneutičare-dijalektičare i analitičare, između kojih je vladalo „orijentacijsko“ i „kadrovsko“ rivalstvo. Prevlast jednih znači ujedno i brojčano potiskivanje drugih, što samim tim umanjuje mogućnost negovanja drugih filozofskih orijentacija. Danas je na delu prevlast analitičara, što ima pomenute posledice.