Ima l ovde drugog života, sem muftije?

– Ima l ovdje drugog života, osim muftije? – pita jedna koleginica iz Bosne i Hercegovine.

Kroz kiselkast osmeh domaćini odgovaraju: „Ima, ima, kako nema“. I kao odgovor nude probanje mantija, ćevapa, pite ispod sača, baklave i sukanih dudova.

Farmerice su na repu ponuda. Ako se stigne do tamo. Vremena je uvek u manjku.

Tamo, na čuvenoj novopazarskoj pijaci, više trgovaca nego kupaca. Između načičkanih tezgi struže promaja.

– Šta da mislim? Ništa! Niko me ništa i ne pita. Pitaju me samo kući imamo li danas za idaru (najnužnije životne potrebe – p.a.). Glavatari nam rasteraše sve – odmahuje rukom, iz nužde, trgovac Medo Kijevčanin. Razgovor je završen.

Nova tura kafe i čaja stiže na tezge. Jedni druge čašćavaju i čekaju kupce.

– Sad kad se ponovo zamutilo, došli ste da nas pitate za naše mišljenje. Oni gore ne osećaju nemanje. Briga njih što mi danas nisu došli oni dole iz Srbije. Plaše se da dođu kad vide šta se ovde čini. Dreždim ceo dan, i ništa. Ni sefte, ni za lijek, ni za na zub – rezignirano će žena koja kaže da se zove Amka, „moje prezime nije bitno, turi Sirotanović. Svi se tako ovde prezivamo“.

Pokazuje Amka glavom na čoveka koji nervozno vrti svežanj ključeva i izvinjava se kolegama na pijaci što im nije doterao papriku i paradajz za zimnicu.

– Sinoć sam se vratio ja prazan, bez robe. Prethodnih dana vraćale su se moje kolege. Kažu nam za vas Turkijaše nema robe, iako sam Srbin. Videćemo… – priča Vladan Obradović, trgovac sa kvantaške pijace.

U kafečajnicama, institucijama dobre čaršijske obaveštenosti, pijucka se najbolja kafa i raspredaju priče. Složnost u ocenjivanju zavisi čija je kafečajnica „ispostava“. Tačnije – koje od novopazarskih političko-verskih opcija.

– Ovaj zelen bor u bašči nam ništa ne treba. Moj brate, šta nam rade – trlja se po čelu i kao samo za sebe konstatuje vremešni Novopazarac. Počinje da cokće dok sluša komentare o košarkaškoj utakmici između Srbije i Turske. Vagala se te noći ljubav između svoje države, bratske Turske i košarkaša sa ovog prostora u turskom timu. Težina je pretegla na drugu stranu.

– Ovo nema nikakve veze sa politikom, Suljom, Rasimom i muftijom. Turci su naša braća i slavili smo njihovu pobedu. Da je bilo drugačije, čestitali bi onima koji su navijali za Srbiju. Samo da znate, muftija je u pravu. Ona dvojica su Beograđani i zaboravili su na nas – maše kažiprstom momak u majici sa turskom zastavom na prsima.

Srpsko stanovništvo ne želi da komentariše poslednje događaje u ovom gradu. Teško je na tu temu naći sagovornika i među političarima i među običnim građanima.

– Nije prijatno kad se čuju svi govori. Može da se izrodi svašta. Država mora da reaguje, da nas zaposli, da nas neko ne žrtvuje da bi se održao na vlasti. Samo posmatramo kako političari iz Beograda šuruju sa jednim ili drugim muslimanskim liderom. Čekamo šta će da se desi – priča Zorica Bojović, jedna od retkih koja je pristala da govori za novine. Svi ostali su pričali „u poverenju“ a za novine „nađi nekog drugog, ne bih da se zameram komšijama i prijateljima“.

Ekonomija u Novom Pazaru je zaćutala i reč je uzela politika. Grad je ponovo utonuo u neizvesnost ogrnut prozivkama i međusobnim optuživanjima. Patriotizam je stao na vagu izgovorenih reči.