Ima li epidemije raka u Srbiji, da li je opasan osiromašeni uranijum u municiji

Zašto je i posle 25 godina teško utvrditi posledice NATO bombardovanja na našu zemlju, da li se rasprava o uticaju osiromašenog uranijuma na životnu sredinu i zdravlje ljudi može voditi izvan ideoloških okvira, a razgovor stručnjaka mimo ličnih, političkih i drugih razlika?

Gosti emisije Dan uživo, univerzitetski profesor dr Zoran Radovanović i univerzitetski profesora Aleksandr Ćorac čini se imaju dijametralno suprotne stavove.

„Niko u svetu, ni jedna ozbiljna institucija ne potvrđuje da uranijum osiromašeni ili obogaćeni, dovodi do raka, kao što su Međunarodna agencija za istraživanje raka, Svetska zdravstvena organizacija. Ta priča je najveća pevara u srpskoj medicini u ovom veku, priča da su ljudi pomrli od raka. Grupa ljudi obmanjivala je sedam miliona ljudi u Srbiji. Ne postoji epidemija raka ali postoji epidemija malodušnosti. Mnoge naše preventivne akcije su propadale jer su ljudi govorili i pitali – mi smo ozračeni, ma kakva vakcina protiv kovida, imate li vakcinu protiv osiromašenog uranijuma“, naveo je profesor dr Radovanović.

To je dovelo, kako je istakao, mnoge ljude u stanje pasivnosti da prestanu da vode računa o svom zdravlju, jer zaboga „je sve gotovo“ i zbog nevođenja računa o zdravlju kraće žive.

„Zbog toga mora da se pokrene pitanje moralnosti ljudi koji su svesno falsifikovali podatke. Međunarodna agencija za atomsku energiju je dokazala da u južnom Iraku, gde je palo hiljadu puta više uranijuma nego u Srbiji, nema povećanja obolelih od karcinoma. U celom svetu taj osiromašeni uranijum se tretira na jedan način, a mi u Srbiji oholo ignorišemo ceo svet. I molim sve u ime nauke da shvate,  ne postoji srpska i straja plačenička nauka, nauka je nauka i to je ksenofobičan pristup“, istakao je Radovanović.

On navodi da se decenijama „nosi“ sa tom, kako je naveo, štetnom idejom o osiromašenom uranijumu.

„I bivša ministarka Danica Grujičić je insistirala na priči o uranijumu. Sve vreme insistiram na tome da je hemijsko zagađenje i pre i posle bombardovanja bilo ogromno, da ne vodimo računa o životnoj sredini, a priča o epidemiji raka je brutalna, bezobrazna, nekritična laž. Taj nagli skok obolelih o kojem govore je nemoguć, to je izmišljeno 2005. godine. Podaci pokazuju da je 2006. bilo manje obolelih, nego 2005. kada je navodno epidemija eksplodirala. Porast obolelih kao i preminulih od raka iznosi 0,7 odsto, a podatke koje je predstavila i iznela Gruičić, nije predstavila ispravno“, rekao je dr Radovanović.

Sa druge strane, Aleksandar Ćorac, univerzitetski profesor kaže da on nikada nije isticao da je osiromašeni uranijum jedini krivac za porast obolelih od raka u Srbiji.

„Nikada nećete naći da sam ja direktno povezao osiromašeni uranijum i porast obolevanja od raka. Ja sam obilazio ljude na terenu koji su bili u kritičnim situacijama. Oni su bili izloženi ratnim dejstvima i sva trojica su obolela od raka. U Kragujevcu, inženjer koji je raščišćavao ruševine je takođe oboleo od raka i ima još slučajeva. Ako to nije dovoljno da se ne razmišlja o posledicama, ne znam šta onda“, rekao je Ćorac.

On je naveo i da profesor dr Radovanović „pravi manipulativnu šemu“.

„Osiromašeni uranijum nije toksičan u obliku čaše, on je toksičan kad uđe u biološke sisteme. Pitanje je čemu si bili izloženi ljudi pred, tokom i oko te municije sa osiromašenom uranijumu. Kada metak pogodi metu on se pretvara u aero sol i to su ljudi udisali. Ali nije reč samo o osiromašenom uranijumu, mnogo je širi problem. Profesorka Grujičić to što je rekla, je rekla kao direktorka Instituta za onkologiju, rekla je da postoji porast oboljevanja od karcinoma“, istakao je profesor Ćorac i dodao da je problem mnogo širi ali da je „osiromašeni uranijum postao sinonim za sve“.

„Mi radimo na ovoj priči od 2001. Imamo ljude koji zbog ratnih dejstava imaju anomalije stopala. Ja u svom radu navodim bezobrazluk svih vlasti koje su zloupotrebljavale ove stvari u političke interese. Kolege iz Grčke su u junu 2020. izmerile koncentracije ekstremnih otrova, na njihovoj teritoriji. Sve što spominje profesor Radovanović i Kuvajt i Irak, to je neuporedivo. Kod nas su uslovi bili drugačiji, tamo nema kiše, pitanje je kojim će tempom da se oslobađa taj uranijum“, naveo je on.

Ćorac podvlači da je potreba za ispitivanjem posledica rata u Srbiji neupitna.

„Za vreme rata je došlo do enormnog zagađenja životne sredine, u pojedinim segmetima bilo je na nivou stogodišnjeg. Postoji potreba da se ispita kakve su posledice ta zagađenja ostavila na ljude to je naša obaveza, da saniramo ili maknemo ljude iz tkavih sredina“, rekao je on.