Ima li Evropa odgovor na islamizam

NJegovi uzorni mislioci tvrde da postoji muslimanski identitet koji se sav može izvesti iz Kurana i zapadna kultura je taj identitet okaljala. Greh za tu prljavštinu pada na krstaše i cionističke zaverenike protiv islama. Duhovni prethodnici militantnog islamizma veruju da će se molitvom i božijim ratom ta zavera biti razbijena. Prodorom šerijatskog prava društvo će biti obnovljeno i otuđenje prevaziđeno.

U islamizmu je jedino zagonetno: zašto intelektualci na Zapadu ne govore o islamskoj teologiji? Još gore: zašto je nastala literatura koja se suprotstavlja svakoj iole ozbiljnijoj debati? Ko danas tvrdi da islamizam dolazi iz islama, izložen je kritici hora kritičara koji to vide „neprijateljskim prema islamu“. Kritika islama kao religije važi za iracionalnu, srednjevekovnu i bigotnu. Ko je i sam musliman, kao Salman Ruždi, važi za još većeg klevetnika. Islamisti sami propovedaju da neprijateljstvo prema islamu ima veliku moć i da mnogi zapadni intelektualci to veruju. Očigledno se intelektualna scena boji nasilja do te mere da se negiraju njegovi ideološki uzroci. Čarli Čaplin je požnjeo aplauz za podsmevanje Hitleru u svom filmu „Veliki diktator“, Salman Ruždi se podsmevao ajatolahu Homeiniju u svojim „Satanskim stihovima“ i požnjeo „fatvu“ (poziv da bude ubijen).

Islamolog Tilman Zajedenštiker nudi u koncizno napisanoj monografiji (Tilman Seidensticker: „Islamismus. Geschichte, Vordenker, Organisationen“, C.H. Beck Verlag, Munchen, 2014) kompaktan pregled razlika između salafista, muslimanske braće, vahabita i objašnjava njihove lajtmotive i ciljeve. Jedno posebno poglavlje je posvećeno pitanju opravdanja nasilja. Militantni islamizam je stupio 6. oktobra 1981. na svetsku binu. Na jednoj vojnoj paradi u Kairu je sa jednog kamiona ispred počasne tribine skočilo više atentatora i pred kamerama izrešetalo egipatskog predsednika Anvara el-Sadata. Atentatori su bili islamistička grupa Al-DŽihad. Oni su se nadali da će ubistvom predsednika izazvati islamsku narodnu revoluciju.

Dve godine ranije sa islamskom revolucijom u Iranu je otpočeo ajatolah Homeini. Tako dva fenomena izbijaju na površinu: sa jedne strane islamski motivisano nasilje kao sredstvo borbe i sa druge strane država koja sve oblasti života želi da prožme islamskom tradicijom. Zajdenštiker objašnjava različita islamska strujanja i tradicije. Iz vahabitizma je nastao salafizam – takođe jedan strogo konzervativan verski pravac. NJihov cilj je čista i na teokratskim principima uređena stroga islamska država.

Zajedenštiker vidi socijalne i političke probleme kao izvor frustracija. Kada se pozivaju na slavnu prošlost oni nju projektuju u budućnost kod muslimana. Da li sveti rat džihad ofanzivno vodi ka širenju islama ili defanzivno ka njegovoj zaštiti, ostalo je sporno.

Autor nudi u kratkim biografskim skicama uzore islamizma. On opisuje i značajne organizacije i partije, kao što je Hamas, Al-kaida ili tursku AKP.

Preko pet stotina pedeset nemačkih džihadista, od kojih je najmlađa 13-godišnja devojčica, putuje u ratna područja, pre svega u redove terorističke milicije IS („Islamske države“), u kojoj služe kao „ratnici Božiji“.

Islamolog i pedagog Lamija Kador poznaje više mladih ljudi, među njima i nekoliko nekadašnjih učenika – koji u potrazi za priznanjem i socijalnom prihvaćenošću potpadaju pod opsenu „džihad-romantike“.“Videćemo se u raju“, pišu petnaestogodišnja Sabina i njena drugarica Samra svojim roditeljima, pre no što su bez traga nestale u Siriji. Ahmed S. je rođen u Nemačkoj, veoma je voleo fudbal, pre no što će je kao samoubica-atentator podići u vazduh više desetina ljudi u Bagdadu. Autorka Kador objašnjavala u dokumentarnoj prozi (Lamya Kaddor: „Zum tuten bereit. Warum deutsche Jugendliche in den Dschihad ziehen“, Piper Verlag, Munchen 2015. g). Zašto nemačka omladina odlazi u džihad), – o generaciji izgubljene orijentacije i šta bi trebalo da društvo preduzme da se zaustavi radikalizaciju islamske mladeži.

Troje autora – Michael Hanfeld, Souad Mekhennet, Claudia Sautter u knjizi „Die Kinder des Dschihad“, Piper Verlag, Munchen 2015. („Deca džihada“), pišu o novom naraštaju islamističkih terorista u Evropi. Zašto mladi muslimani u Evropi traže spasenje u političkom islamizmu i rado odlaze u džihad? Zašto mladi, koji su integrisani u kulturni krug zemalja evropskog Zapada, ipak negiraju norme i vrednosti Zapada i prilaze teroristima? Autori prepoznaju suptilnu demagošku moć islamističke propagande koja milione mladih ljudi svakodnevno sustiže na socijalnim mrežama – „google-islamizam“ i „virtuelna – uma“.

Naporedo sa ovakvim autentičnim izveštajima o strujanjima unutar džihadističkog krila ekstremnog islama, ima i pokušaja da se kontrapunktira diferenciranom slikom o modernom islamu. Tako je knjiga profesorke za islamske studije u Hamburgu Katajun Amirpur:“Den Islam neu denken: Der Dschihad fur Demokratie, Freiheit und Frauenrechte“, C.H.Beck, Munchen 2013. („Novo promišljanje islama: džihad za demokratiju, slobodu i pravo žena“), jedan relevantan prilog debati o tumačenju Kurana. Pluralni fenomen islama se ovde prelama kroz prizmu reformističkih tendencija unutar ove religije. Autorka nastoji da pokaže da je islam u svojoj biti mnogo raznovrsniji i moderniji no što su u stanju da ga razumeju bradati islamisti i zapadni kritičari islama. Za autorku nije pitanje da li su islam i demokratija kompatibilni, već da li su muslimani danas spremi na ovu kompatibilnost. U knjizi liberalnog autora Rachide Benzine: „Le nouveaux penseurs de l'Islam“- „Islam und Moderne. Die neuen Denker“, Verlag der Weltreligionen, Suhrkamp 2012. – Rašida Bencina „Islam i moderna. Novi mislioci“, ovaj frankofoni autor iz Maroka nastoji da ispita puteve pomirenja intelektualizma i striktne vere, čime se nadahnjuje čitava generacija alternativnih muslimanskih mislilaca. U ovoj knjizi su predstavljeni protagonisti takvog novog prilaza. Reč je Alžircu Mohamedu Arkunu, profesoru na Sorboni u Parizu, o Egipćaninu Nazr Hamid Abu Saidu, i autorima iz Južen Afrike, Irana i Tunisa.

Nedavno je ugledni nadregionalni nedeljni list Frankfurter Allgemeine Sonntagszeitung objavio članak minhenskog umirovljenog profesora sistematskog bogoslovlja i etike na Minhenskom univerzitetu Fridriha Vilhelma Grafa o uzrocima terora, naslovljenom – „Tuten im Namen Gottes. Was sind die wahren Ursachen fur den islamistischen Terror?“ Graf, recimo odmah, problem terora vidi i izvan religiozne motivacije. Šta su pravi uzroci islamističkog terora? Samo religija ili srdžba ekonomski marginalizovanih? Jedno je sigurno: zaklinjanje u vrednosti Zapada nije produktivno rešenje.

Pod utiskom terorističkog napada u Parizu od 13. novembra prošle godine, uticajni francuski profesor političkih nauka Olivije Roj je ponovio već ranije formulisanu tezu da teror u evropskim gradovima, koji potiče od radikalnih salafista, ima malo veze sa religijom i islamom. Ovakve atentate treba razumeti kao revolt omladine protiv vladajuće kulture, kao patetično inscenirani raskid sa konvencijama sveta u kome su mladi atentatori odrasli. U medijima rasprostranjeno mišljenje o „političkom islamu“ je obmanjujuće. Pre može biti reči o „islamskoj radikalnosti“. U knjigama kao što su Olivier Roy: „Der falsche Krieg: Islamisten, Terroristen und die Irrtumer des Westens“ Pantheon Verlag, Munchen 2006. („Pogrešan rat. Islamisti, teroristi i zablude Zapada“) ili Olivier Roy „Heilige Einfalt: uber die politischen Gefahren entwurzelter Religionen“, Pantheon Verlag; Munchen 2011. – („Sveta prostota. O političkim opasnostima iskorenjenih religija“), autor razvija psihogram terorista, koji dovodi u pitanje stereotipnu sliku o fanatizovanim super-vernicima, koji su, iz prevashodno religioznih motiva postali teroristi. Većina terorista potiče iz druge generacije imigranata ili konvertita iz evropskih familija srednjeg ili nižeg građanskog staleža. Često je slučaj da ovi iza sebe imaju karijeru kao dileri droge i sitni delikventi. Retko ko je od njih u detinjstvu ili mladosti bio vernik.

Roj ne poriče da se teroristi u sopstvenom tumačenju služe religioznim simboličnim jezikom i da to ima veliku ulogu. Ali religiozni jezik služi tim bezuspešnim, frustriranim ili sa normalnog puta otpalim i nesrećnim ljudima, samo zato da bi svome životu dali nekakav smisao.

Kao nekada nemački pijetisti ili protestantski evangelisti u Americi, ovi društveni gubitnici služe se religioznim predanjem, da bi razvili sopstveno „bolje ja“ i svoj život tumačili kao uspeh. Ove Rojeve teze nisu dugo čekale na oštar odgovor. Na prvom mestu od strane sociologa Žila Kepela koji u knjizi „Terreur dans l'Hexagone“ ističe visoki značaj religioznih motiva u nasilju evropskih muslimana. Kepel ističe isključenosti mladih francuskih muslimana sa tržišta radne snage, zapostavljenosti i bezizglednosti u obrazovnim institucijama. Vrednosti republike kao što su sloboda, jednakost i bratstvo oni shvataju kao direktan izazov, porugu i podsmeh. Žil Kepel upućuje na 1600 stranica dug borben manifest sirijskog islamiste Abu Musba al-Surija, koji se čita kao neka vrsta priručnika za terorističke napade poslednjih godina. Al-Suri je, svojevremeno bio savetnik Osame bin-Ladena.

Kontroverza u debati o nastanku i specifičnosti „islamskog terora“ u Evropi je više no akademska polemika. Uz pitanja o uzrocima atentata, postavljaju se i pitanje prevencije i sigurnosti. Gde društvo treba da uloži sredstva, da bi se religiozno inscenirani terorizam minimalizovao? Šta treba slobodna pravna država da čini? Gde su granice državne aktivnosti? Koje investicije nisu neophodne?

Graf ne tumači religije u njihovim veroispovednim ili institucionalnim okvirima, već kao nepregledni niz malih i najmanjih „alternativnih tržišnih ponuda“ ezoteričnih, spiritualnih ili džihadističkih grupa i grupacija, koje je teško podvesti pod nasleđe jedne velike religije. Ukratko, to je kao i u „supermarketu“ ili globalnoj pijaci u kojoj se ponude upućuju čitavom, globalnom svetu.

Upravljanje religioznom svešću je samo delimično moguće, odnosno ono ima svoje granice. Gotovo sve evropske države nastoje da destruktivne elemente religiozne svesti neutralizuju. Muslimanska religiozna kultura je raznovrsna i kroz različita kolektivna iskustva skovana. Muslimani u Berlinu čiji su roditelji ili preci došli iz Turske, nemaju traumatizujuće sećanje na represivnu kolonijalnu prošlost koje imaju francuski muslimani koji su preživeli rat u Alžiru.

Nakon atentata u Parizu i Briselu čuju se reakcije političkog establišmenta kao zakletva u „vrednosti Evrope“ ili „vrednosti Zapada“, koje treba braniti od terorističkih napada. Zaklinjanje u „vrednosti Zapada“ deluje isključujuće. Mudro bi bilo, pledira profesor Graf, kada bi dugoročno službe sigurnosti investirale u istraživanje da li je u ime proroka inscenirani teror primarno verski motivisan ili je jezik religije samo artikulacija za patnju, otuđenje i marginalizaciju? Država bi trebalo da stupi u analitičko ispitivanje muslimanskih životnih okolnosti kako bi bolje razumela procese radikalizacije omladine. Samo ono što se razume, može se preventivno suzbiti, na primer kroz bolju i ekonomski izdašniju politiku integracije.

Pitanje geneze islamizma iz duha tradicionalnih islamskih vrednosti čini ovaj politički fenomen opsesivnim, koji će, sva je prilika, zadugo pratiti Evropu.