Ima li kraja brisanju tragova prošlosti

Ispred Palače Šećera čeka nas direktor Muzeja grada Rijeke Ervin Dubrović, zaslužan za jednu od najzanimljivijih interaktivnih postavki vezanih za tri veka burne istorije grada i posebno za ulogu koju je imala palata koja ugošćuje Muzej.

Prikazana je uloga Rijeke u Habzburškom carstvu; možete da pišete glagoljicom, gledate kako raste šećerna trska i kako su se pravile glave šećera, da se upoznate s prvom izradom torpeda na svetu, slušate originalnu muziku s prvog džuboksa i sedam himni koje su se smenjivale sa smenama vlasti u Rijeci, da razumete odnose fašista i antifašista, da se divite multikulturalnosti grada i Titovom Galebu.

Muzej je osnovan 1994, a otvoren u vreme kad je Rijeka bila Evropska prestonica kulture – 2020. Muzej grada Beograda osnovan je 1903: njegovo otvaranje ni na vidiku!

Subota, 16. juli

Tipičan istarski gradić Kastav, sa nedovršenom gigantskom katedralom, sada pretvorenom u pozornicu, crkvama, zidinama i kulama, starom javnom sudnicom, kamenim kućama punim cveća i s pogledom na ceo Kvarner, domaćin je tradicionalne saradnje sa Akademijom umetnosti iz Novog Sada: tu se održavaju međunarodne izložbe podvodne fotografije i studentskog plakata, a sada je bila promovisana i monografija uglednog slikara i likovnog pedagoga Bogomila Karlavarisa, poreklom iz Kastava.

Zasluga pripada njegovom sinu Ivanu. Gradska većnica je puna lokalnih žitelja, studenata, profesora i zvaničnika. Slave se svi događaji: niko se ne osvrće na neugodne političke međudržavne odnose; ovde vlada atmosfera druženja, prijateljstva i kulture.

Nezaboravna vožnja brodićem po Kvarnerskom zalivu: svež dah sa Učke, čist Jadran, u daljini Krk, Cres, Velebit; ispred nas Rijeka, Mošćenička Draga, Opatija, Ika, Ićići, Lovran…

Nedelja, 17. juli

Jednodnevni odlazak u Veneciju sa studentima i kolegama nije dovoljan da se obiđe celo Bijenale, ali jeste da se osete čari stare Serenisime, vide obnovljena zdanja i napuštena stovarišta, uoče očišćeni kanali i odsustvo monstruoznih kruzera.

U našem Paviljonu postavka Vlade Nikolića je tehnički savršena, uzbudljiva predstava prostora i vremena: za svoj rad 800m, snimljen dronom sa više od 20 hiljada digitalnih negativa, on kaže da je religiozan, ličan „jer je plivanje steklo status rituala kod mene“.

Ta psihofizička koncentracija poput performansa istovremeno problematizuje oživljenu (geometrijsku) sliku sa stanovišta aktuelne ekranske slike i virtuelnog sveta.

Pred grčkim paviljonom se čeka u redu za impresivno osavremenjenu Sofokleovu dramu o Edipu u režiji Lukije Alavanu, rađenu složenom tehnologijom D3, sa uvidom u scenu 360 stepeni, dokumentarnim snimcima i radnjom postavljenom u distopijskom ambijentu prigradske Atine nastanjene romskom populacijom.

Uspela sam da nakratko posetim Jagodu Buić u njenoj kući na Zaterama, s pogledom na Paladijevog Redentora: čuvena tapiseristkinja odoleva vremenu, citira Rilkea, svesna da budućnost izmiče – i njoj i svima nama. Ekipe u Beogradu, Zagrebu i Frankfurtu sakupljaju podatake o njenom životu i radu za buduću monografiju.

Ponedeljak, 18. juli

U rano jutro stigla sam u Beograd. Sačekala me je vest da je uprkos našim nastojanjima da se očuvaju vredne zgrade preko puta parka Manjež, nastavljeno sa razaranjem starog grada; da je uništen veliki deo neolitskog naselja na Banjici; da nije sačuvana fasada srušene zgrade u Jovanovoj ulici kao što je bilo dogovoreno…

Ima li kraja tom brisanju tragova prošlosti sve uz blagoslov službi zaštite a u korist beskrupuloznih investitora?

Profesorka Dubravka Stojanović sa mladom ekipom saradnika i saradnica priprema portal posvećen ratnim devedesetim godinama: nakon rada u Istorijskom arhivu Beograda dve mlade istoričarke su brižljivo skenirale izabranu dokumentaciju iz porodične arhive o mojoj sestri Jeleni Šantić, čiji će veliki humanitarni rad sa izbeglicama i beskompromisno zalaganje za mir i demokratiju biti prikazani na ovoj virtuelnoj postavci.

Danas je Jelenin rođendan: imala bi 78 godina i sigurna sam da bi svojom energijom budila uspavane i bezvoljne građane na akcije, na bunt i promene za bolji i dostojanstveniji život svih nas.

Nadam se da će se u dogledno vreme osnovati pravi antiratni muzej, s artefaktima koji će još neposrednije i rečitije govoriti o periodu koji se ne sme prepustiti zaboravu. Previše zahtevno?! Da – ali neophodno!

Utorak, 19. juli

Novinar Dragoslav Simić mi je doneo svoju novu fenomenalnu „knjigu za čitanje i slušanje“ ‘Vek slikan mikrofonom’, koja je, verujem, jedinstvena po tome što se na kraju svake od četrdeset priča iz usmene istorije XX veka nalazi kôd QR preko koga može da se čuje glas ličnosti iz serije radio-emisija koje je autor Simić stavio na svoj veb-sajt a sada pretočio i u knjigu.

Rariteti su svakako Leonid Šejka, koji peva uz gitaru stare ruske pesme, Karlo Štajner, koji je preživeo 7.000 dana u sibirskim logorima, dr Vojin Bašičević sa sećanjem na oca Iliju, kasnije čuvenog slikara Bosilja, koji je njega i brata Dimitrija, poznatog istoričara umetnosti i konceptualnog umetnika koji se potpisivao kao Mengelos, izbavio iz Nezavisne Države Hrvatske tako što ih je prijavio na rad u Nemačkoj.

U knjizu su svedočenja i Ranka Bugarskog, Dragice Srzentić, Borke Pavićević, Miše Brkića, Lidije Antanasijević, Zorana Modlija, Milene Dragićević Šešić, Zorana Hristića, Vladimira Srebrova, Nikole Pašića Ml.

I mnogih drugih. Prof. Ljubodrag Dimić u predgovoru piše da svi ovi intervjui bogate naša znanja o prošlosi a „izučavanje istorije dobija nove dimenzije“.

U svom sjajnom Dnevniku zabluda, arh. Slobodan Maldini, pozivajući se na teoriju Čomskog, piše o „Arhitekturi i društvenom inženjeringu“ kao perfidnoj indoktrinaciji građana o lažnim vrednostima čudovišnog novog urbanizma sa apsurdnim kulama, previsokim zdanjima bez zelenih površina i bez objekata društvenog interesa – sve što uništava kvalitet naših života.

Sreda, 20. juli

Dogovor sa rediteljkom Dijanom Milošević oko svečanosti 17. septembra, Dana evropske baštine, povodom Specijalnog priznanja Helena Vaz da Silva (koje je dobila 2022) za podizanje svesti o kulturnom nasleđu. Glavna nagrada pripala je ukrajinskoj dirigentkinji Oksani Liniv.

Ponosni smo što se naša kandidatkinja priključila znamenitim evropskim dobitnicima, kao što su Orhan Pamuk, Klaudio Magris, Vim Venders, AnTereza de Kersmeker, Hoze Tolentino Mendonsa, Fabiola Đanoti, Betani Hjuz, Žan Plantu, Eduard Lorensoa, Žordi Saval, Peter Štajnc i dr.

Četvrtak, 21. juli

Zoom-sastanak sa članovima uprave Fondacije Kinopravda koja brine o zaostavštini Vladimira Petrića: priprema se izdavanje njegovih kompletnih dela u saradnji sa Kino arhivom na Harvardu, čiji je on bio osnivač. Značajan, zahtevan posao koji vode mladi ljudi puni znanja i entuzijazma.

Usred posrnuća mnogih naših ustanova kulture – sjajna vest: u centru Beograda je otvoren nov prostor Grafičkog kolektiva, pun svetla i optimizma, velikih mogućnosti za postavke izložbi, za rad i istraživanja, obrazovne programe, stalnu postavku iz ogromnog fundusa grafika i srodnih disciplina. Slađana Petrović Varagić u ime naše sekcije AICA snima emisiju u okviru projekta Kritika je prisutna.

Srećna sam što mogu da budem pozitivna i da istaknem ne samo istorijsku ulogu Grafičkog kolektiva, na čijem čelu je niz godina posvećena LJiljana Ćinkul, već i da naglasim njen širi značaj za kulturu našeg vizuelnog doba.