Ima li mesta za mene

U današnjem domu za nezbrinutu decu „Kolevka“, koji je poslednjih godina postao prevashodno prihvatilište za bolesnu i decu s posebnim potrebama, odrastale su generacije i generacije ostavljenih mališana. Veliki broj njih je kroz instituciju usvojenja našlo novi roditeljski dom, a za usvajanje dece, kako navode u Centru za socijalni rad, i dalje postoje liste čekanja.

Država je pre nekoliko godina počela da afirmiše ovaj način zbrinjavanja napuštene dece, i to je vrlo brzo naišlo na dobar odziv u subotičkoj sredini, već senzibilisanoj na ovu vrstu humane pomoći. S obzirom da hraniteljske porodice dobijaju sredstva za školovanje i sve egzistencijalne potrebe deteta o kojem brinu, čak i građani lošijeg materijalnog stanja mogu postati hranitelji. Dosadašnje iskustvo je pokazalo da decu „na hraniteljstvo“ uzimaju bračni parovi koji su već odgajili svoju, a još su dovoljno mladi da se posvete novoj generaciji, i uz to imaju dovoljno vremena. U nekim slučajevima radi se o osobama koje su izgubile posao, i svoje vreme sada ispunjavaju „roditeljskim poslom“. Biljana Boroš i Stana Stanojević pripadaju upravo tim kategorijama – relativno mlade, sa već odraslom decom, ali bez posla, i uz to solidnog ekonomskog stanja. Biljana Boroš ima dva odrasla sina, ali je želela da ima devojčicu. U Centru za socijalni rad su joj ponudili da se prihvati hraniteljstva, a to je podrazumevalo da uz već odraslu devojčicu od desetak godina dobije i dečaka, jer pravila nalažu da se braća i sestre ne razdvajaju.

– U početku mi nije bilo nimalo lako. Devojčica je bila do tada i otac i majka svom malom bratu od 18 meseci, brinula o njemu i o kući, nije pohađala školu, i sve što je znala bili su kućni poslovi. Nije imala igračaka, nije se igrala ni družila sa drugom decom, te smo najpre morali da je učimo igri i druženju. Danas ona ide u školu, dobar je đak, i moj je jedini cilj da ona dođe do neke svoje diplome, kaže Biljana.

Uz ovo dvoje, porodica je uskoro dobila i treće dete, dečaka Miloša koji je na ulici čuo da Boroševi prihvatalju na staranje napuštenu decu i sam došao da pita ima li mesta za njega. „On je jedno zaista divno dete, i odmah nas je osvojio“, kaže Biljana Boroš.

Stana Stanojević je nakon što su joj deca poodrasla, poželela da ponovo ima pored sebe mališane o kojima će brinutu. Htela je u stvari jedno dete, ali ih je dobila četvoro – uz bebu dobila je i njenu sestru i dva brata. Svi jedno drugom „do ušiju“, a najmlađe još u kolevci.

– Počela sam od početka, sa pelenama, a čak njih troje su morali nositi pelene. Uzela sam ih jer mislim da takvoj deci treba pomoći, a ja sam još relativno mlada, imam dosta vremena, i jednostavno – volim decu. Kada su došli kod nas, prosto se videlo na njima da nisu doživeli nikakvu ljubav ni nežnost. Sada uživam gledajući ih kako se smeju, igraju, i kako umeju da se raduju, kaže Stana Stanojević.

Ljiljana Popović, direktorka Centra za socijalni rad, napominje da pre dobijanja dece na staranje zainteresovani prolaze mnoge testove i stručnu obuku, i tek tada sociolozi i psiholozi daju odobrenje da im se poveri briga o deci.

Problem je, međutim, što status hraniteljstva može trajati samo dok dete ne završi školovanje. Stoga nije retkost da se deca, tada na pragu zrelosti, nađu praktično na ulici. Nekoliko hraniteljskih porodica u Subotici je iz tih razloga osnovalo svoje udruženje „Hera“, kako bi se pronašlo rešenje za situaciju u kojoj se mogu naći njihovi štićenici. Ideja im je da se preko donatora obezbede sredstva za objekat koji bi se adaptirao da bude neka vrsta privremenog smeštaja za takvu decu.

– Želimo da uz pomoć donatora dođemo do nekog prostora, možda bi najbolje bilo da to bude salaš, u kojem ćemo obezbediti privremeni smeštaj te dece, ali i osnovati neku proizvodnju, pripremiti radionice za raznovrsne delatnosti gde bi naša deca mogla makar privremeno raditi, i takođe imati krov nad glavom, dok se životno ne osamostale, kaže Biljana Boroš.

Udruženje bi osim toga promovisalo ovaj vid brige o deci, ali i nastojalo da pruži pomoć svim porodicama koje u početku hraniteljstva ne mogu da se snađu.

Početak 1775. godine

Ideje o potrebi da se posebna briga posveti deci javlja se 1775. godine u tadašnjoj Austrougarskoj, kada je donet prvi zakon o zaštiti dece, koji propisuje da su o deci bez roditelja dužne da brinu lokalne vlasti, odnosno magistrat. Vrlo brzo subotički magistrat preuzima brigu o oko pedesetoro dece „siročadi“, kako se navodi u istorijskim arhivama. Uskoro se u Subotici osnivaju i dobrotvorna društva čiji je glavni zadatak zbrinjavanje i prihvatanje napuštene i nezbrinute dece, što su na neki način preteče hraniteljskih porodica. A prvo zvanično sirotište u Subotici otvoreno je 1900. godine.