Ima li nas suviše ili nas nema dosta – svetska populacija se povećava, srpsko stanovništvo se smanjuje

Ujedinjene nacije procenile su da je svetsko stanovništvo dostiglo osam milijardi u novembru 2022. godine. U roku od 11 godina dodali smo jednu milijardu. Od 19. veka broj ljudi se povećava eksponencijalno uz industrijalizaciju i lakši pristup izvorima energije, hrani, vodi i zdravstenim uslugama. Svetska populacija i dalje raste, ali od 1960. manjom brzinom.

Za održavanje populacije na postojećem nivou, stopa plodnosti treba da bude 2.1 dete po ženi. Danas u 50 odsto zemalja ta stopa je niža. Demografi predviđaju da će vrhunac rasta svetskog stanovništva bii dostignut pri kraju 21. veka, kad će nas biti 10.4 milijardi.

SUVIŠNA ILI NEDOVOLJNA POPULACIJA – ZAVISI KO GLEDA: Zabrinutost o broju stanovništva, da nas ima suviše ili da nas nema dovoljno, zavisi sa kog gledišta se posmatra to pitanje. U antičkoj Grčkoj, zemlji polisa, Platon i Aristotel bili su zabrinuti zbog rasta populacije i propagirali su ideju da treba da se uspostave sistemi kontrole rasta populacije. Stari Rim, čiji cilj je bio usvajanje teritorija i stvaranje imperije, zalagao se za povećanje stanovništva.

Sveštenstva hrišćanstva, islama i judaizma promovišu rađanje i ohrabruju svoje sledbenike da imaju velike porodice. Namera Boga je da se ovekoveči ljudska vrsta, da se napuni Zemlja ljudima da bi, nažalost, oni potčinili i vladali nad svim živim bićima. Islam propagira razmnožavanje da bi se njihova zajednica uveličala. Pitanje se razmatra sa gledišta ljudskog opstanka ali i opstanka specifičnih grupacija.

Ekonomisti koji veruju da se blagostanje nalazi u kontinualnom i sve većem ekonomskom rastu, misle da što je veći broj stanovnika, veća će biti proizvodnja dobara i veća potrošnja. A današnji ekolozi se zgražavaju na rast svetske populacije, jer smatraju da je ljudsko biće odgovorno za iscrpljivanje prirode i prirodnih resursa, i da održiv razvoj nije moguć sa rastućom populacijom. Političari širom sveta promovišu ili obeshrabruju rađanje dece.

Predsednik Srbije se zalaže za mere da se poveća natalitet, koji je bio na 1.5 dece 2021. godine. Za 2023, 87 milijardi dinara je odvojeno za podršku porodicama sa decom; bolja podrška majkama preduzetnicama je takođe data kroz mogućnost produženog odsustva sa posla za svako rođeno dete, i najviše za treće; tu su i novčani dodaci. Kenija već decenijama sprovodi strategiju smanjenja stanovništva kroz program planiranja porodice, reproduktivne zdravstvene usluge i pristup modernim kontraceptivim sredstvima. Između 1984. i 2020. stopa plodnosti se smanjila od 7.7 na 3.3 dece po ženi.

ŠTA JE PROBLEM: Eksesivno konzumiranje ili pre velika svetska populacija? Bogati ili siromašni? Direktna veza između sve veće svetske populacije i sve veće ljudske upotrebe ograničenih prirodnih resursa kao što su fosilna goriva, minerali, zemljište, prehranbenih proizvoda, voda i vazduh, poptuno je jasna. Takva potrošnja prouzrokuje otpadne proizvode koje zagađuju Zemlju uključujući i resurse koje upotrebljavamo.

Prenaseljenost nastaje kad „noseći kapacitet“ Zemlje snabdeva više resursa nego što može da obnovi. Jedna grupa stručnjaka izmerila je da ako bi svako ljudsko biće živelo na minimumu, samo da preživi, „noseći kapacitet“ bi iznosio čak 40 milijardi ljudi. Da li bismo želeli da živimo na tom potpunom minimumu, stisnuti zajedno? Ali, ako bi svi živeli na nivou prosečnog amerikanca, „noseći kapacitet“ bio bi tek dve milijarde!

Amerićki multi disciplinarni naučni časopis – Proceedings of the National Academy of Sciences, zaključuje da ako bi američko stanovništvo izbacilo sve proizvode životinjskog porekla i prešlo na biljnu dijetu sa istim nutritivnim sastojima, 350 miliona više ljudi bi mogli da se hrani, jer to zahteva znatno manje resursa.

Global Footprint NetWork je organizacija posvećena napretku nauke održivosti i meri ljudski ekološki otisak na Zemlju. Za Srbiju 2018, po osobi, biokapacitet je bio 1.7 gha (globalni hektar), otisak 3.1 gha, a rezerva biokapaciteta je bila 1.4 gha.

Znači da proizvodimo i trošimo više nego regenerativna sposobnost Srbije. Za Evropsku uniju otisak 2016. je bio 4.6 gha a biokapacitet 2.1; šifre za Čad su 1.7, 1.7, 0,0; za Australiju: 11.5, 7.1, +4.4; a za Saudijsku Arabiju: 0.4, 5.3, -4.9. Na globalnom nivou izračunalo se da svetska populacija upotrebljava 1.8 puta više resursa nego što biokapacitet Zemlje može da regeneriše, trebalo bi nam 0.8 dodatne Zemlje da naša potrošnja bude održiva.

Uporedivo bi bilo, recimo, trošenje sa penzijskog računa pre nego što dostignemo tu starost. Neki stručnjaci su mišljenja da nijedna vrsta i količina mera i uzdržanosti neće moći da nadoknadi otisak koja svaka dodatna osoba bude stvorila na Zemlji.

Na jednoj strani, izračunato je da zapadni svet više doprinosi degradaciji Zemlje zbog visokog nivoa potrošne, a, na suprotnoj strani, siromašnije zemlje najviše osećaju posledice, kao što su sve veće temperature zbog kojih se šire krajevi na jugu gde čovek više ne može da opstane. Tome dodajmo da se u siromašnijim državama gde je visok natalitet, standard života teže poboljšava jer manje bogastva se deli na više ljudi.

Ali i one doprinose negativnim trendovima na okolinu, npr. kroz preuzimanje i preuređivanje sve više zemljišta ugrožavajući staništa faune i flore divljeg sveta. Organizacija World Wildlife Foundation u svom izveštaju o Stanju planete iz 2020. navodi 69 odsto prosečnog pada 4,400 vrsta divljih životinja kičmenjaka od 1970. do 2018. godine, u istom periodu se ljudska populacije udvostručila.

A ZAŠTO RAĐAMO: Opšte je prihvaćeno da ljudska vrsta ima biološki nagon da se razmnožava da bi se njegova vrsta održala. Mada to više liči na životinje. Da li je želja za decom instinkt ili društvena konstrukcija koju većina želi da imitira u obliku uglavnom porodice i dece?

Kako da razlikujemo između tog instinkta i želju da repliciramo postojeće društvene norme? Da li su svi razlozi za rađanje dece valjani, npr. društveni pritisak; ispunjavanje tradicionalnih polnih uloga, naročito u manje razvijenim društvima; strah od smrti čija posledica je želja za kontinuitetom krvne linije i porodičnoim imenom; obezbediti brigu o sebi u starosti; nesigurnost, i davanje moći sebi, kao i značaj kroz zavisnost deteta i stvaranje sopstvenog društvenog statusa; ispravljanje greške svojih roditelja; spašavanje izumirućih veza; zato što su deca slatka; traženje smisla i cilja u životu; ograničen pristup kontracepcije (zbog religije ili siromaštva); ne razmatranje drugih alternativa…

Druga vrsta motivacije za rađanje dece mogu uključiti: ispunjavanje materinskog instinkta; ljubav za decu i uživanje u vaspitavanju dece; zadovoljstvo u porodičnom životu; stvaranje drugog biće iz ljubavi prema svom partnera… LJudski ego i eksesivno vrednovanje ljudskog bića su faktori iza tih motivacija.

SEBIČNOST ILI OBZIRNA ODLUKA: Mora da se podvuče da izbor jednog načina života ne podrazumeva sistematsku kritiku nekog drugog načina. Ali bi mogli da se složimo da pažljivije razmišljamo pre nego što prihvatimo jednu odluku.

Naime, da li su nam odluke uglavnom sebične, ciljane za dostizanje lične dobrobiti, naše porodice, zajednice i nacije. Ako promislimo šta nam nauka kaže, naše odluke bi trebale da budu utemeljene uzimajući u obzir i dobrobit Zemlje, zbog sebe samih, a i zbog svih ljudi kao i životinjskih i biljnih vrsta koji trpe posledice bezobzirnog odnosa prema Zemlji.

U ekstremnoj filozofiji anti-natalizma promoviše se kraj razmnožavanja da bi se stiglo do izumiranja ljudske vrste. Iza takvog stava stoji moralni pristup da novo rođeno ljudsko biće čeka veliki broj ozbiljnih negativnih rizika, i da ništa nije izgubljeno što nikad nije došlo do života. Možda je više skromnosti i umerenosti u pogledu rađanja kao i potrošnje primereno. A možda izjava Pape Franje da je izbor da se živi bez dece sebičan, jeste ustvari jedan doprinos u očuvanju naše Zemlje za sve koji na njoj žive.