Ima li Srbija šta da krije od Haškog tribunala

Omer Karabeg: Naši sagovornici su Edina Bećirević, docent na Fakultetu kriminalističkih nauka u Sarajevu, i Zoran Dragišić, docent na Fakultetu bezbednosti u Beogradu. U poslednje vreme bilo je dosta kontroverznih informacija o tome da li se Ratko Mladićnalazi u Srbiji. Predstavnici vlasti su davali različite izjave, te da se verovatno skriva u Srbiji, te da ne znaju gde se nalazi. Kakvo je vaše mišljenje, da li se Ratko Mladićskriva u Srbiji?

Zoran Dragišić: Imajući u vidu informacije kojima je svojevremeno raspolagala Karla del Ponte, a danas SeržBramerc, zatim izjave Vladimira Vukčevića, specijalnog tužioca za ratne zločine, i Rasima Ljajić, koordinatora za saradnju sa Haškim tribunalom, on se, po svemu sudeći, nalazi negde u Srbiji i snage bezbednosti, odnosno policija, intenzivno tragaju za njim.

Edina Bećirević: Ja mislim da se može pretpostaviti da se Ratko Mladićskriva u Srbiji, a ako nije u Srbiji, onda tajne službe vjerovatno znaju gdje se on skriva. To smo, naime, mogli vidjeti u slučaju Karadžića, pa ne mislim da je drugačije ni u Mladićevom slučaju.

Omer Karabeg: Da li je moguća pretpostavka da je on negde u nekoj stranoj zemlji?

Zoran Dragišić: Ne možete tvrditi da neko nije na vašoj teritoriji, a da pri tom ne znate gde se nalazi. Ja sam ubeđen da se Mladićnalazi negde u Srbiji i da će ga naša policija vrlo brzo uhapsiti.

Edina Bećirević: Interesantan je slučaj Dragana Zelenovića, bosanskog Srbina, koji je bio optužen za silovanje. On se krio u Rusiji i na kraju je završio u Hagu. Zanimljivo je da sudije nisu zahtijevale od Zelenovića da kaže ko mu je nabavio pasoš i organizovao put u Rusiju. Tako da mislim da, ako se Mladići krije u Rusiji, da je to svakako u organizaciji onih državnih službenika koji su učestvovali u udruženom zločinačkom poduhvatu genocida u Bosni i Hercegovini.

Omer Karabeg: Ako je Mladiću Srbiji, da li tajne službe kontrolišu njegovo kretanje?

Zoran Dragišić: Ja ne mogu da verujem da naše službe ne znaju gde je. Imali smo izveštaj da je do 2003. godine boravio u nekakvom vojnom objektu pod kontrolom vojnih službi bezbednosti. Malo je verovatno da se ne zna njegovo kretanje nakon što je napustio taj vojni objekt. Međutim, treba imati u vidu da je posle pada Miloševića Koštunica insistirao na kontinuitetu sa vlastima bivšeg režima, pa u prvim danima posle 5. oktobra nisu smenjeni rukovodioci državne bezbednosti i nije otvorena istraga o tome šta je sve služba u Miloševićevo vreme radila. Do Mladića nije lako doći jer i u samim službama postoje različite unutrašnje strukture. U ovom trenutku glavni je problem što se službe ne kontrolišu na svim nivoima. Kada bi zavisilo od Vlade Srbije, ja sam potpuno siguran da bi Ratko Mladićvećvečeras bio u Hagu. Danas u Srbiji postoji nesporna politička volja da se Mladić uhapsi.

Edina Bećirević: Ja mislim da dominantna politička volja ne postoji. Jer, da postoji, mi bismo Mladića većvidjeli u Hagu.

Zoran Dragišić: Ja znam, znači ne govorim napamet, da u ovom trenutku tužilac Vladimir Vukčevići koordinator za saradnju sa Haškim tribunalom Rasim Ljajićčine vrlo velike napore da se dođe do Ratka Mladića. Međutim, postoje problemi unutar različitih službi, tu su i vojne i civilne službe, bogzna ko je sve tu i na koji način umešan. Tu postoji i takozvano haško bratstvo, to su ljudi koji su ranije bili upetljani u skrivanje Ratka Mladića. Podsetio bih da su u Srbiji vođeni sudski procesi protiv ljudi za koje je utvrđeno da su pomagali Ratku Mladiću u skrivanju. A što se tiče političke volje apsolutno sam siguran da ona postoji i da bi specijalne policijske snage sigurno uhapsile Mladića kada bi gospoda Ljajići Vukčevićznali gde se on nalazi. U ovom trenutku Ratko Mladićvećini građana Srbije nije baš toliko važan.

Omer Karabeg: Gospođo Bećirević, zašto vi mislite da u Srbiji ne postoji politička volja da se Mladić uhapsi?

Edina Bećirević: Zato što se preko Ratka Mladićmože mnogo lakše dokazati povezanost države Srbije sa genocidom u Bosni i Hercegovini. Dosije Ratka Mladića je dio tajnih dokumenta Vrhovnog savjeta odbrane koje Srbija nije htjela da prezentira Međunarodnom sudu pravde u slučaju tužbe Bosne i Hercegovine protiv Srbije za genocid. Ukoliko bi taj dosije bio dostupan Haškom tribunalu moglo bi se dokazati da je Ratko Mladićradio u interesu države Srbije u okviru udruženog zločinačkog poduhvata genocida u Bosni i Hercegovini. Otkrivanjem tih dokumenata Vrhovnog savjeta odbrane i otkrivanjem Mladićevog dosijea, na površinu bi isplivali mnogi dokazi koji bi otvorili mogućnost da se pokrene revizija postupka pred Međunarodnim sudom pravde i dokaže odgovornost Srbije za genocid u Bosni i Hercegovini. Mislim da je to razlog zbog kojeg je isporučen Karadžićonda kad su svi očekivali Mladića, i bojim se da je to razlog zbog kojeg nikada nećemo vidjeti Mladića u Hagu.

Omer Karabeg: Gospodine Dragišiću, mislite li vi da je glavni razlog neizručenja Mladića to što se vlast u Srbiji boji da bi se preko procesa Mladiću moglo dokazati učešće Srbije u genocidu u Bosni i Hercegovini?

Zoran Dragišić: Ne mislim. Nadam se da će on vrlo brzo biti u Hagu i da više nećemo razgovarati o Ratku Mladiću na taj način. Ukoliko bi se želela revizija procesa pred Međunarodnim sudom pravde to se može uraditi i na osnovu dokaza koji će biti izvedeni tokom suđenja Radovanu Karadžiću. Mislim da ne stoji priča da je Ratko Mladićključni svedok i da bi se preko njega mogla dokazati veza Srbije sa ratom u Bosni i Hercegovini. Pojavljivanje Ratka Mladića pred Haškim tribunalom ne bi mnogo promenilo stvari.

Edina Bećirević: Ratko Mladićje primao platu od Srbije, a poznato je da onaj ko financira rat drži i ključrata. Osim toga, mislim da potcjenjujete važnost dokumenata Vrhovnog savjeta odbrane. Ne bi Srbija toliko energije utrošila da te dokumente drži pod embargom i napravila pogodbu sa Karlom del Ponte i sa Haškim sudom da ti dokumenti ne budu korišteni nigdje drugo osim u slučaju Milošević, da oni nisu toliko bitni za dokazivanje povezanosti Srbije sa genocidom u Bosni i Hercegovini.

Ja sam vidjela neke od tih dokumenata, koji su trebali biti tajni, a zapravo su igrom slučaja postali javni, kao što je, recimo, zapisnik sa sastanka najvišeg političkog i vojnog rukovodstva Savezne Republike Jugoslavije u Dobanovcima 25. avgusta 1995. godine gdje jasno vidimo postojanje udruženog zločinačkog poduhvata. Tom sastanku su su prisustvovali i Mladići Karadžić.

Zoran Dragišić: Proces pred Međunarodnim sudom pravde je završen i ne verujem da ima mnogo šansi da on bude obnovljen. Mislim da je to stvar koja će biti prepuštena istoričarima.

Zapisnik sa srpsko-srpskog sastanka u Dobanovcima

Omer Karabeg: Šta mislite, zašto Srbija ne dozvoljava pristup dokumentima Vrhovnog saveta odbrane?

Zoran Dragišić: Ja verujem da u događajima u 1995 godini, posebno onim od maja do oktobra, ima mnogo krvavih ruku – ne samo u Srbiji, ne samo u Bosni i Hercegovini, ne samo u Hrvatskoj, veći na strani tadašnjih međunarodnih zvaničnika. Imajući u vidu Bljesak, Oluju i Srebrenicu, vreme kada su se sve te stvari dešavale i reakcije na njih, čini mi se da se nisu dešavale ni slučajno ni stihijski, da su bile odnekuda orkestrirane. Mislim da bi istorija rata od 1991. do 1995. godine na prostorima bivše Jugoslavije, pa i onog koji se 1998. i 1999. godine dogodio na Kosovu i Metohiji, bila osvetljena mnogo jačim svetlom, ako Karadžićbude odlučio da kaže o svemu što se dogovarao sa Holbrukom.

Edina Bećirević: Smatram da bi bilo dobro i za državu Srbiju da prizna činjenicu da je orkestrirala, organizirala i naredila genocid u Bosni i Hercegovini. Mi sad spominjemo samo Srebrenicu, međutim on je počinjen u cijeloj Bosni i Hercegovini. Ja sam bila u Višegradu, gdje je također počinjen genocid, mada građani Višegrada srpske nacionalnosti to negiraju. Tamo su bili vojnici iz Srbije i oni su orkestrirali genocid u Višegradu.

Zoran Dragišić: Ta priča o genocidu je prilično napumpana. Mislim da je jako teško okriviti Srbe za ono što je Miloševićčinio. Iza njegove politike nije većinski stajala Srbija. Na kraju krajeva, Miloševićje na izborima 2000. godine i oboren. To su neke činjenice koje treba imati u vidu.

Edina Bećirević: Jedan narod, ipak, može snositi kolektivnu moralnu krivicu jer iz načina života jednog stanovništva izrasta politička realnost, a u ovom konkretnom slučaju ta politička realnost je rezultirala genocidom i agresijom na Bosnu i Hercegovinu.

Zoran Dragišić: Nije agresija, to je bio rat između naroda Bosne i Hercegovine. Nisu Srbi došli odnekud sa strane. Rat je bio između bosanskih Srba, Bošnjaka i Hrvata, između građana Bosne i Hercegovine. Nije Radovan Karadžićiz Srbije došao u Bosnu, niti Ratko Mladić. Oni su tamo rođeni.

Edina Bećirević: Ali je Ratko Mladić primao platu od Srbije.

Zoran Dragišić: I Naser Orićje primao platu od Srbije jer je bio telohranitelj Slobodana Miloševića.

Edina Bećirević: Ja bih vam preporučila da pogledate pomenuti zapisnik sa sastanka u Dobanovcima. Tu se sasvim jasno može vidjeti u kakvoj su podaničkoj ulozi Radovan Karadžići Ratko Mladićbili u odnosu prema Miloševiću i zvaničnicima Vojske Jugoslavije.

Zoran Dragišić: Da, pa im je Milošević, ipak, na kraju uveo sankcije.

Edina Bećirević: Zanimljivo je da se baš u tom dokumentu kaže da su sankcije samo formalne. Kad jedan crkveni zvaničnik, koji je učestvovao na tom sastanku, kaže: „Sankcije se moraju skinuti“; Miloševićmu odgovori: „Ma, sankcije su samo zbog sveta. Sankcije su samo formalne“.

Zoran Dragišić: Da, ali treba imati u vidu da je, kad je počeo rat, to bila jedna država i da je bilo potpuno logično da Srbija pomogne Srbima u Bosni i Hercegovini. Ipak, teško je povezati državnu politiku Srbije sa onim što je urađeno u Srebrenici i na drugim mestima. Šta god mislili o Miloševiću, gotovo sam siguran da od njega nije stigla naredba da se uradi to što je učinjeno u Srebrenici.