Ima nade

Govore Marinika Tepić, profesorka Biljana Stojković, Srđan Milivojević pali baklju… Mnogo je hladno. Bilo je i hladnije, pa Kragujevčanima nije smetalo.

Sa Trga vidim prozor svoje učionice. Negde 1996. godine direktor Prve kragujevačke gimnazije Milan Đokić govorio je na protestu oružara. Da li istog dana, dan ranije, ili 24 sata kasnije, smenjen je. Nije se žalio.

Na tim protestima je govorio i pokojni vladika Sava.

Kragujevac sada deluje nekako pospano i usporeno. Kao da nije svoj.

Prošle godine, dve nedelje posle Božića, htela sam na goste da ostavim utisak žiteljke prve srpske prestonice, pa sam ih povela da vide Staru skupštinu.

U kompleksu Miloševog venca je Gradska tržnica. Na trotoaru su još stajali ostaci badnjaka i slame. U nadi da gosti to neće da primete, nisam komentarisala. „Ovako su izgledali neki gradovi osamdesetih“, kaže jedan od njih.

Nadu da nije sve izgubljeno daju mi dvojica trinaestogodišnjaka i jedan petnaestogodišnjak. Misle da se problem, ako nestane struja, ili nema interneta, rešava tako što se „resetuje ruter“.

Ne veruju da je postojalo vreme kada je po zakonu moralo da se ide u vojsku. „Ko je mogao da ih natera?“ pitaju.

Gledaju Kesića i u njihovim očima postala sam najvažnija tetka kada sam ih, zahvaljujući posredovanju urednika ove novine za koju vodim dnevnik, upoznala sa Kesićem.

Koraksov kalendar im je smešan i pitaju da li mogu da ga ponesu u školu. Kako su roditelji jednog od njih, kada je na neku SF temu napisao – blago Marsovcima, oni ne moraju svaki dan da gledaju Vučića, već morali u školu na „razgovor“, nisam sigurna.

Ali su oni, kao i drugi dečaci i devojčice te generacije, pravi mali humanisti. Vode računa o prirodi, protivnici su petardi jer „izazivaju stres kod životinja“, imaju ogroman osećaj za pravdu. Zato mislim da ima nade za Kragujevac.

Nedelja, 5. januar

U nedelju je predsednik Hrvatske postao Zoran Milanović. Radujem se kao da se to dogodilo u Srbiji. I ako sam poštena prema sebi, ne zbog Hrvatske i Milanovića, nego zbog kampanje koja je na nekim televizijama, koje koriste naše frekvencije, vođena protiv ovog socijaldemokratskog kandidata. I zbog zbog toga što se nisu čule reči: hohštapleri, lopovi, aj ućuti… Niko nije vikao na novinare.

Istog dana, samo pre podne, nakon molebana „za prestanak terora nad crkvom Božjom u Crnoj Gori“, koji je u Sabornoj crkvi služio vladika Jovan, kroz grad je prošetala omanja grupa, pretežno mlađih ljudi. Sveštenici nisu učestvovali u šetnji, a u prvim redovima su bili pripadnici Ravnogorskog pokreta.

Pričam kako se u Kragujevcu, za razliku od nekih gradova u Srbiji, ovi protesti „nisu primili“. Prijatelj mi kaže: „Šumadiju ne zanima ni šta se događa u Beogradu, a nekmoli u Crnoj Gori“.

Ima u tome nečega. Na onoj nekadašnjoj Radio-televiziji Kragujevac jutarnji program smo počinjali pesmom, čiji je autor Nenad Milanović Pegi, u kojoj je jedan stih: „DŽaba tebi, Beograde, slava, kad je tebi Kragujevac glava“. Špicu su promenili malo pošto su odbornici iz karantina preuzeli vlast u Kragujevcu.

A da je došlo vreme da baš i nemamo čime da se pohvalimo, podseća Šumadijski centar za građanski aktivizam Res Publica: na današnji dan, petog januara 1834. godine u Kragujevcu su izašle „Novine srbske“, prvi informativni list u Srbiji, čiji je urednik bio Dimitrije Davidović.

Danas u Kragujevcu radi nekoliko portala, od koji dva nisu u vlasništvu partijskih funkcionera, Kragujevačke novine u višegodišnjoj neizvesnosti da li će u četvrtak da se pojave na trafici i jedna televizija, koja postoji suprotno zakonima Republike Srbije. I za koju grad godišnje izdvaja preko 50 miliona dinara.

Ima i nešto pozitivno: nedavno smo uspeli da „pronađemo“ novinarku mlađu od 30 godina.

Ponedeljak, 6. januar

Gradonačelnik Radomir Nikolić uneo je badnjak u zgradu u gradske administracije. Nije ni približno nalik stablu koje je njegov otac, kao predsednik svih građana Srbije, svojevremeno unosio u zgradu Predsedništva.

Praksu unošenja badnjaka u javni prostor, što nijedan gradonačelnik Kragujevca pre njega nije uradio, Radomir Nikolić je uveo već u prvoj godini takozvane karantinske vlasti u Kragujevcu.

Kada je nekako prestala da se održava i Bajramska sofra, manifestacija koja je par godina organizovana u centru grada, kod Krsta, i koja je okupljala veliki broj Kragujevčana.

Tako upristojeni radikali sprovode praksu utemeljenu od njihove pojave – dele narod po veri, naciji, na one koji „nekorektno“ pišu o njima i druge koji su, valjda, korektni…

Badnjak je istog dana, ali u prostorije svoje stranke, uneo i bivši gradonačelnik Kragujevca Veroljub Stevanović. I pozvao okupljene stranačke aktiviste da dođu u četvrtak (9. januar) u prostorije stranke, kako bi razgovarali o još jednom koalicionom partneru.

Stevanović je već u predizbornoj kampanji za lokalne izbore pod sloganom „Svi na ovu stranu“ u koaliciji sa Srpskim pokretom obnove i Boljom Srbijom Dragana Jovanovića iz Topole.

Još jedan koalicioni partner, prognozira se u Kragujevcu, mogla bi da bude Šumadijska regija, koja se u okviru Pokreta slobodnih građana zalaže za izlazak na izbore, i na čijem je čelu nekada najbliži Stevanovićev saradnik Saša Milenić. Mogla bi da bude i grupacija KG Priča, koju čini bivši kragujevački LDP.

Badnjak uveče u kuću unosim i ja. I to ne doživljavam kao manifestaciju, već osećanje. Za mnom utrčava i Čuvarko, pas zlokobnog izgleda (američki buldog) i umiljate naravi, prepadnut od „rata“ i eksplozija koje se čuju napolju i ne prestaju do jutra.

Utorak, 7. januar

Volim kad je Božić. U česnicu stavljam za svakog po nešto. Verujem da je to dan kada bi svi trebalo da budu obradovani. Tradicionalno, polažajnik ne stiže pre deset sati, pa imam vremena i da mi sto lepo izgleda i da pročitam vesti.

Komšije koje su pucale celu noć, nastavljaju i tokom prepodneva. Sećam se da su slavili i 29. novembar, ali mi se čini da je to sa pucanjem krenulo nešto kasnije. Devedesetih. Pada mi na pamet Bata Živojinović kad u filmu „Lepa sela lepo gore“ kaže: „Ja sam zbog njega peške išao za Beograd“.

U podne idem do centra, da napravim vest o lomljenju česnice kod Krsta.

„Valja se“ da nešto uradim. Posle, sa kolegama foto-reporterima, završavam u kafani. Da nas ne bije maler ove godine.

Kragujevac, inače, ima tradiciju dobrih fotografa i fotoreportera.

Od pokojnog čika Radeta, preko Mikice Petrovića, Rausa, Ivana Stojanovića, Zorana Petrovića… Mada, možda je bolje da ne nabrajam, da nekog ne zaboravim.

Pojavila se i grupa mlađih zaljubljenika u fotografiju. Oni prate nove trendove, sarađuju sa stranim agencijama, ali su zadržali jednu kragujevačku crtu, kada je o ovoj profesiji reč – solidarnost. Kako među sobom, tako i sa novinarima.

Uveče shvatam da su zalihe petardi, vatrometa i drugih eksplozivnih sredstava – neiscrpne.

Sreda, 8. januar

Digitalizacija Srbije postoji samo u spotu SNS-a „Digitalna budućnost Srbije“. Možda Igor Mirović može da se teleportuje, ali je nemoguće da se klikne na dugme i pretraže podaci u registru medija na sajtu Agencije za privredne registre. Može, naravno, ali sve državne ustanove i institucije traže da im se donese papir. Mora prvo da se podnese zahtev za svaku potvrdu, pa da se ona uzme u papiru, pa da se poštom pošalje na traženu adresu. Da se izgubi, najmanje, sat vremena i da se sve to plati.

Imam i sastanak sa dizajnerom za flaše za rakiju. I novinari moraju od nečeg da žive, a ja sam imala sreću da sam hobi (pečenje rakije) pretvorila u posao. Valjda bi bila reklama kada bih pisala o tome?

Četvrtak, 9. januar

Budim se oko pola šest i prvo što ugledam na prozoru jeste ogromna ptica, ali zaista ogromna, koja me gleda. Pogledam i ja nju – sova. Ne plašim se ptica i životinja, ali pazim da ne uplašim ja nju. Da li je, beše, jedan bivši predsednik razgovarao sa sovama?

U četvrtak, 9. januara, grad Kragujevac šestu godinu zaredom nije raspisao konkurs za sufinansiranje javnog interesa u medijima.

Autorka je novinarka iz Kragujevca