Ima nešto "lajbahovsko" u Ceci Ražnatović

Kakve ste utiske poneli iz Severne Koreje?

Naši prvi dojmovi o zemlji su, kad smo stigli tamo, bili – 'ovo je baš kao što smo očekivali, no sve je nekako i potpuno drugačije'. Severna Koreja je to kakvu je opisuju u zapadnim medijima, ali i puno više od toga, jer se ipak sastoji od živih ljudi. A ljudi su svugde pre svega ljudi. To nije zemlja kakva je bila Jugoslavija za vreme komunizma. Koreja je puno siromašnija i izoliranija, sa opresivnim političkim sustavom kojeg je teško dešifrirati, ali ljudi koje smo sreli bili su fantastični i čini se da poseduju nekakvu dragocenu kolektivnu mudrost, kakvu mi u zapadnom svetu (više) nemamo. Nismo mogli pronaći nikakav cinizam, sarkazam, ironiju, vulgarnost i druge „civilizirane karakteristike“ u njihovom ponašanju i očima, nego samo jednostavnost, skromnost, ljubaznost, ponos i poštovanje. Ne jedu vlastitu djecu, ne bacaju ljude psima i ne gladuju zbog nedostatka hrane, barem ne više. Američki turisti npr. su dobrodošli, nitko ih ne prihvaća sa mržnjom i Korejci očito ne izjednačavaju američki narod sa zvaničnompolitikom njihove zemlje.

Ući u Severnu Koreju također uopće nije teško – za nas je zapravo bilo puno lakše nego ući u SAD. Pjongjang, koji je tijekom Korejskog rata od strane američkih bombardera bio potpuno sravnjen sa zemljom, danas je atraktivan, čist, dobro održavan i šareni grad s impresivnom arhitekturom i urednim parkovima

Da li ste morali da pravite velike kompromise u formiranju liste pesama koje ćete tamo izvesti i šta je bio njen noseći deo?

Pristali smo na kompromise odmah kad smo odlučili da idemo svirati u tu zemlju znajući da je Laibach u principu nemoguće cenzurirati. Naročito ne u takvom kontekstu kao što je Severna Koreja, pa makar bi nam zabranili da uopšte sviramo. Odlučili smo da program pripremimo tako da što više komunicira sa percepcijom korejske publike, koja u estetskom i vrednosnom smislu funkcionira u potpuno drugim paradigmama nego zapadnjačka publika. Svirali smo im zato stvari koje su im barem donekle bile poznate. Melodije iz mjuzikla 'Moje pesme, moji snovi' recimo dobro znaju jer u visokim školama uče engleski na osnovu tih pesama. Neki znaju i za Beatles, pa smo im zato svirali našu verziju Across the Universe i slično. Na sve to smo još dodali nekoliko naših priredbi njihovih popularnih pesma kao što su 'We'll go to Mount Pektu' i 'Honourable, Alive or Dead', 'Arirang' i neke stvari iz našeg železnog repertoara ('Final Coundown', 'Life is Life', etc.), koje imaju upečatljivi 'herojski' karakter.

Kakve su bile reakcije publike?

Iako većina Korejaca nikada pre nije čula takve glazbe, publika je svejedno reagirala pristojno, sa aplauzom nakon svake pesme, a na kraju su nam poklonili i stojeće ovacije (možda su bili samo sretni da je koncert bio gotov; ambasador Sirije je sigurno bio – tužio se da je 'bilo preglasno i da je zvučalo kao mučenje'). Choe Jong Hwan, stariji korejski posetitelj, komentirao je nakon koncerta: „Nisam znao da takva glazba postoji u svetu, a sada znam.“

Pretpostavljam da vam je kretanje tamo bilo ograničeno. Šta mislite – da li će to smetati ili doprineti dokumentarnom filmu koji ste tamo pravili?

 Kretanje je bilo ograničeno, ali film će se uglavnom baviti pripremama i celom procedurom u vezi sa izvedbom samog koncerta. A tu je bilo dovoljno interesantnih scena i događaja koji će svakako pokazati i nešto od autentičnog života iz Severne Koreje.

Koja mentalna slika Severne Koreje će zauvek ostati u vašem sećanju?

 Korejci su fini ljudi, a žene su prelepe. I svoje autoritete poštuju.

Šta je poetski manifest vašeg novog albuma Spectre, odnosno šta je njegov koncept?

Spectre je manifest internacionalne partije, koju smo ustanovili uz lansiranje novog albuma. Na njemu se u prvom redu bavimo politikom i formiranjem političke svesti. Postoji porast angažirane svesti u Evropi i drugde u svetu, ljudi su umorni od postojećeg političkog i ekonomskog establišmenta i žele da preuzmu vlast u svoje ruke vraćajući dostojanstvo i solidarnost u društvene odnose svakodnevnog života. Mi ih možemo samo podržati u ovom nastojanju, a uz to možemo u isto vreme vratiti i neku političku važnost i dostojanstvo u pop kulturu. Zabavna industrija treba da zabavi, ali i da preuzme svoj deo odgovornosti za opštu društvenu i političku klimu. Većina popularne kulture i zabavne industrije danas je potpuno banalizirana, bespomoćna i izgubljena u svim aspektima, posebno kada je reč o osnovnim pitanjima socijalne pravde i politike i bilo bi već vreme da se stvari polako počnu menjati nabolje.

Verujete li da radnička klasa danas ima potencijal da promeni svet?

Svakako; možda ne samo radnička klasa u tradicionalnom smislu – koja skoro više da i ne postoji – nego proširena fronta svih bespravnih i eksploatiranih, svih onih 99 %. Jedino im treba pravi lider. Pitanje je samo u kom smeru bi takva promena otišla.

O čemu govore pesme „The Whistleblowers“ i „Eurovision“?

 'Whistleblowers' govori o heroizmu novih 'digitalnih' Prometeja slobode – o Chelsea (Bradley) Manningu, Edwardu Snowdenu, o Julianu Assangeu. A 'Eurovision' naravno govori o mračnoj viziji, koju nam danas nudi Europa.

 Kako vidite identitet Slovenije u sklopu EU sada i u budućnosti?

 Slovenija ima u kulturnom smislu dovoljno jak i neispodbitan identitet, veći je njezin problem ekonomski, a naročito politički identitet, gde jednostavno nema dovoljno hrabrih i pametnih političara, koji bi znali odlučnije voditi ovu zemlju. Tako će najverovatnije biti i u budućnosti, osim ako se naravno ne dogodi neko čudo.

 Postojite već 35 godina, da li možete da zamislite neki razlog zbog čega biste odustali od daljeg rada?

 Postoji puno dobrih, pametnih i privlačnih razloga, zbog čega bismo odustali od daljeg rada, a najjednostavniji i ujedno najatraktivniji je – da ne bismo više uopšte radili. Ali, na kraju krajeva, to radimo već i danas. Osim toga, prestati je nekada teže nego početi.

Sarađivali ste sa Umekom, Anjom Rupel…. uticali na mnoge umetnike, da li postoji neki umetnik / umetnica/ umetnička grupa u Srbiji s kojima biste rado napravili neki zajednički projekat i zašto?

 Volimo suradnje i stalno ih prakticiramo, to je jedan od naših osnovnih principa. Iz Srbije bi svakako rado napravili zajednički projekat sa Cecom Ražnatović, ona ima to nešto 'lajbahovsko' već u sebi.

Kako komentarišete slučaj Branimira Glavaša i zloupotrebu pesme Laibacha?

 To je sad već završena priča jer je ta stranka priznala svoju grešku i ponudila da plati cenu koju smo ispostavili, odnosno koju su ispostavili zastupnici naših prava za Hrvatsku. No, treba priznati da je taj koji je odabrao našu pesmu ('Geburt einer Nation', u prevodu 'Rađanje nacije') za promotivni spot Glavaševe garde, stranci dobro podvalio jer naša verzija pesme bez suvišnog balasta, puno jasnije i direktnije govori o karakteru, o sadržaju i o suštini te stranke nego njihov politički program, ali su nažalost tekst (i vokal) izrezali iz pesme te tako još dodatno prekršili autorsko pravo, koje zabranjuje bilo kakvu preradu i editiranje snimka bez izričite dozvole autora (a uz Laibach, kao autora priređene verzije pesme, originalni je autor grupa Queen). Krivo značenje i nerazumevanje Laibacha je možda jedina prava interpretacija našeg rada i što se toga tiče, mi nemamo problema sa HDSSB – oni su sa upotrebom ove pesme više rekli o sebi nego o nama. Ali problem je u tome što su takvom upotrebom prekršili zakon, a to si nijedna politička stranka – koja traži poverenje glasača – ne bi smela dopustiti, bila ona desna ili leva. Kršenje zakona jedino je dopušteno u umetnosti i u ljubavi. A što se tiče ratnih zločinaca – da imamo tu ovlast kakvu je imao drug Tito, i mi bismo ih sve strpali na Goli otok, a neke na Brijune.

Popartistični Pjongjang

U razgovoru za Danas Laibach su rekli da Pjongjang izgleda 'popartistično' – kao da ga je dizajnirao Jeff Koons ili neko od njegovih sledbenika. Prema njihovoj oceni, ovaj grad je verovatno najsigurnije mesto na svetu za šetnju, ako vam je ona dozvoljena.

„Severnokorejci su dobro, jednostavno, ali dostojanstveno odjeveni. Vole da se smiju i znaju za šalu, koju doduše uglavnom razumeju samo oni. Ali se trude u komunikaciji. Uče i pričaju strane jezike; deca počinju učiti engleski u dobi od sedam, a sreli smo Korejce koji su govorili kineski, arapski, nemački, francuski, španjolski, itd.“ konstatovali su Laibach.

 Pivo, cigarete i kanabis

Među jakim impresijama iz Severne Koreje Laibach spominje i dobro pivo, slobodu u uživanju duvanskog dima i šire…

„Proizvode izvrsno pivo, koje se zapravo smatra za bezalkoholno piće. Za razliku od SAD-a također možete slobodno piti pivo iz boce vani na ulici i pušiti cigarete u hotelima i barovima, bez opasnosti da ćete ići u zatvor. A za one koji vole kanabis – Koreja je opet vrlo liberalna država gde je posedovanje i uzgajanje kanabisa u suštini dozvoljeno“, kazali su Laibach.

 Radnička novina

Rodong Sinmun (Radnička novina) – službeni list Centralnog komiteta Radničke stranke Koreje, ocenio je drugi dan koncerta Laibacha na naslovnoj strani ovako:

„Slovenska grupa Laibach održala je nastup u Pong Hwa teatru. Radnici u srodnim poljima, zaposlenici iz Pyongyanga, europske delegacije i kulturna izaslanstva te predstavnici raznih diplomatskih i međunarodnih organizacija, članovi osoblja stranih veleposlanstava i iseljenici koji žive u Koreji, bili su u publici. Korejska agencija za kulturnu razmenu, norveški kulturni aktivist Morten Traavik i slovenski bend Laibach su zajedno pripremili koncert, koji je uključivao pesme, kao što su „The Whistleblowers“, „Sound of Music „, „Climb Every Mountain“,“ Edelweiss „,“ Across The Universe „,“ Life is Life“,“ Do, Re, Mi, “ i druge svetske klasike i antiratno promirovne tematske pesme. Izvođači sa snažnim glasovima su posedovali jedinstvene stilove pevanja, i istaknuli lepotu svake pesme sa svojom virtuoznošću, pokazujuči tako umetnički kaliber ove grupe. Na veliko zadovoljstvo publike Laibach je odsvirao i izvrsnu izvedbu korejske pesme „Arirang“.

Svaka čestica je bitna

*Obeležili ste 35 godina svog postojanja, koji su i zašto bili najvažniji nastupi Laibacha za to vreme?

L: U konceptu svemira jedno nije važnije od drugoga, svaka je čestica jednako bitna. Tako i kod Laibacha. Ali napravili smo nekoliko koncerata, koji su se – u kontekstu vremena – izdvojili od ostalih. Takav je bio koncert '82. godine u ljubljanskim Križankama, na festivalu Novi Rock, gde je tadašnji frontman Tomaž Hostnik imao veličastan nastup kojim je ukazao na vreme užasa koje će se u Jugoslaviji zbiti za deset godina. Bitan nam je bio i prvi nastup '83. u Londonu, na kraju 'Turneje po okupiranoj Europi'. Nakon tog smo koncerta potpisali ugovor sa nezavisnom britanskom diskografskom kućom Cherry Red Records, što nam je omogućilo daljnu međunarodnu koncertnu aktivnost i prisustvo u stranim medijima. Uskoro smo nakon toga potpisali i za Mute Records, a '87. odsvirali prvi koncert u elitnoj londonskoj dvorani 'Queen Elizabeth Hall', koja je Laibach u Londonu potvrdila kao prvovrsnu atrakciju. U sklopu naše saradnje na predstavi Macbeth u Nemačkom nacionalnom teatru (Deutsches Schauspielhaus) '87. godine u Hamburgu smo, u toj istoj instituciji, nastupili i sa samostalnim koncertom, koji je tada u Nemačkoj digao dosta medijske prašine. Dva nastupa na njujorškom 'Festival of Art', u legendarnoj dvorani 'The Kitchen' '88. otvorila su nam vrata za veliku američku turneju sledeće godine. '89. smo, u dvorani SKC, svirali i poslednja dva koncerta u Beogradu pre početka rata i raspada Jugoslavije. 26. decembra 1990, na sam dan slovenskog plebiscita i deset godina nakon formiranja grupe, svirali smo po prvi put u vlastitom gradu Trbovlje, i to u Termoelektrani II (koja danas više ne radi). '93. godinu obeležili smo sa dva nastupa u Volksbuehne Teatru u Berlinu, proglašavajući teatar za teritorij države NSK (još i danas u tom velikom teatru stoji obeležje o tom događaju). '94. Laibach po prvi put svira dva velika koncerta u Moskvi, a tom prilikom je samo na pres- konferenciji bilo prisutno više od 200 novinara. U novembru '95, za vreme okupacije Sarajeva, održali smo dva koncerta u sarajevskom Narodnom teatru; drugi je koncert bio na sam dan potpisivanja Dejtonskog sporazuma. I okupirano Sarajevo proglasili smo za teritorij NSK države, a plaketa o tom činu stoji još i danas u Narodnom teatru. '97. održali smo veoma zanimljiv i kontroverzan koncert u Cankarjevom domu u Ljubljani, u sklopu priredbe Europski mesec kulture, gde smo nastupili zajedno sa Slovenskom filharmonijom, a sam nastup je isprovocirao protestni odlazak nekoliko političara i crkvenih dostojanstvenika. 14. 11. '97, prvi put nakon '89, održali smo veliki koncert u beogradskoj Hali sportova, a koncert su obeležili protesti protiv našeg dolaska i auto-bomba ispred našeg hotela. Na kraju smo svi preživeli. Bilo je još velikih i bitnih i interesantnih koncerata kasnije, ali istakli bismo još samo koncertni nastup u Tate Modern 2012, veliki koncert u Prištini iste godine, nastup u Hongkongu 2014. i naravno nastup u Pjongjangu 2015. Od koncerata koji dolaze bit' će najinteresantniji zajednički nastup sa Simfonijskim orkestrom RTV u Bruslju, u dvorani Henry Le Boef Hall u Bozarju, koji će se dogoditi 9. februara.