Imenik Staljinove epohe: Biografije ključnih aktera u vlasti Josifa Visarionoviča Džugašvilija

U poslednjim godinama Staljinovog života zauzimao je važne funkcije njegovog zamenika u vladi i u Sekretarijatu CK partije. Posle Staljinove smrti imenovan je na mesto predsednika sovjetske vlade, što je poslužilo da se na njega gleda kao na neformalnog Staljinovog naslednika. Ali Maljenkov je izgubio borbu za najvišu vlast od Hruščova. Prinuđen na ostavku, zauzimao je niže funkcije, a ostatak života proveo je u penziji. Sudbina Maljenkova i drugih Hruščovljevih suparnika bila je posledica demokratizacije SSSR. Pod Staljinom poraženi političari po pravilu su bili likvidirani.

Lavrentij Pavlovič Berija (1899-1953) – počeo je karijeru u organima državne bezbednosti, koristeći se Staljinovom naklonošću. Staljin ga je imenovao za rukovodioca Gruzije, a 1938. doveo ga je u Moskvu na dužnost narodnog komesara unutrašnjih poslova SSSR. Berija je imao zadatak da sprovede hapšenja u NKVD i da obezbedi izlazak iz Velikog terora 1937-1938. Zahvaljujući energiji i odanosti, Berija je zauzeo mesto u najbližem Staljinovom okruženju. Bio je Staljinov zamenik u vladi, koordinirao je sovjetski „nuklearni projekat“ i druge važne sektore sovjetskog sistema, uključujući GULAG.

Posle Staljinove smrti Berija je usredsredio u svojim rukama upravu nad svim represivnim organima. To je uznemirilo druge sovjetske vođe. Berija je uhapšen, optužen za mnogobrojne prestupe i streljan. To je postao jedan od važnih izvora o naročitom uticaju Berije na Staljina i o tome da je masovna represija bila delo njegovih ruku. U stvari, Berija je bio samo izvršilac Staljinovih naredbi i nije igrao značajniju samostalnu ulogu u osmišljavanju terora.

Nikita Sergejevič Hruščov (1894-1971) – pridošlica iz Ukrajine, studirao je u Moskvi na Industrijskoj akademiji, gde se upoznao sa Staljinovom ženom Nadeždom Alilujevom. To je dalo prvi podstrek Hruščovljevoj karijeri u Moskovskom komitetu partije.

Krajem tridesetih, u vezi s masovnom represijom, pred Hruščovim su se otvorili novi izgledi za karijeru. Bio je imenovan za rukovodioca najvažnije sovjetske republike – Ukrajine, a posle rata – moskovske partijske organizacije. Oslanjajući se na partijski aparat, Hruščov je posle Staljinove smrti uspeo da u borbi za vlast potisne druge vođe i zauzme poziciju novog sovjetskog vođe.

Ali Hruščov nije postao Staljin. Štaviše, on je sproveo izvesne demokratske reforme, poznate kao hruščovljevsko otopljavanje, koje su dale novi impuls razvoju sovjetskog sistema. Hruščovljeve greške dovele su do zavere protiv njega. Krajem 1964. on je potpuno legalno lišen funkcija, ali ne i života. Hruščov je u penziji diktirao svoje poznate memoare.

Nikolaj Aleksandrovič Bulganjin (1895-1975) – kao i mnogi drugi, uzdigao se na talasu Velikog terora tridesetih, čija je posledica bila i mnogo upražnjenih mesta u sovjetskom aparatu. Krajem rata Staljin je kao protivtežu oficirima imenovao civilnog funkcionera Bulganjina na najviše dužnosti u Narodnom komesarijatu odbrane, a posle rata čak za ministra odbrane. Sudeći po mnogim svedočenjima, Bulganjin je bio bledi funkcioner koji je sledio naredbe vođe.

Posle Staljinove smrti Bulganjin je neko vreme zauzimao mesto predsednika vlade, gde je nasledio poraženog Maljenkova. Pošto je napravio pogrešan izbor i stao na stranu Hruščovljevih protivnika, Bulganjin je poslat u penziju.

Vjačeslav Mihajlovič Molotov (1890-1986) – jedan od najbližih Staljinovih saradnika iz predrevolucionarnog perioda. Bezuslovno podržavajući Staljina u borbi za vlast, Molotov je bio njegova desna ruka. Od 1930. do 1941. bio je predsednik SNK SSSR, a od 1941, kada je Staljin preuzeo sovjetsku vladu, Molotov je postao njegov zamenik. Dugo godina bio je na čelu Ministarstva spoljnih poslova.

U zemlji i u partiji Molotov je doživljavan kao Staljinov naslednik. Iz tog razloga Staljin je pri kraju života počeo da potiskuje Molotova i faktički ga je izbacio iz rukovodeće grupe. Nekoliko godina posle Staljinove smrti, neodobravajući Hruščovljeve reforme, Molotov je predvodio opoziciju Hruščovu. Nakon što je poražen u odlučujućem sukobu 1957, premešten je na drugorazredne funkcije, a potom penzionisan.

Anastas Ivanovič Mikojan (1895-1978) – jedan od zakavkaskih rukovodilaca koji je, zahvaljujući Staljinu, napravio blistavu karijeru u Moskvi. Tokom nekoliko decenija Mikojan je rukovodio sovjetskom trgovinom, industrijom i proizvodnjom robe široke potrošnje. Krajem 1952. Mikojan je, zajedno s Molotovim, bio izložen kritici. Posle Staljinove smrti Mikojan je obnovio svoju poziciju i postao jedan od odanih Hruščovljevih saradnika.

Mikojan je odigrao važnu ulogu u rešavanju raketne krize između SSSR i SAD 1962. godine. Posle smene Hruščova počeo je suton Mikojanove političke karijere. Mikojana smatraju obrascem sovjetske političke dugovečnosti, što neretko objašnjavaju njegovom naročitom političkom fleksibilnošću.

Andrej Aleksandrovič Ždanov (1896-1948) – ušao je u partiju boljševika pre revolucije, posle revolucije zauzimao je različite funkcije u unutrašnjosti. Staljin ga je doveo u Moskvu 1934, kada je dobio mesto sekretara CK SKP(b). Posle ubistva Kirova imenovan je za rukovodioca Lenjingrada. Do smrti je ostao jedan od najbližih Staljinovih saradnika i uživao je njegovu posebnu naklonost. Ždanovljev sin bio je neko vreme muž Staljinove ćerke.

Lav Davidovič Trocki (1879-1940) – doživljavan je u svetu i u zemlji kao drugi, posle Lenjina, vođa boljševičke revolucije. NJegov zvezdani trenutak bio je Građanski rat, tokom koga je komandovao Crvenom armijom. Posle završetka rata i posebno posle Lenjinove smrti, Trocki se uključio u borbu za vlast i uticaj koja je buknula među sovjetskim vođama.

Kada je poražen, 1927, proteran je iz zemlje. U emigraciji se aktivno bavio političkim aktivnostima, razobličavajući svog glavnog protivnika Staljina. Po Staljinovom naređenju, ubijen je 1940. u Meksiku od strane agenta sovjetskih specijalnih službi.

Sergej Mironovič Kirov (1886-1934) – bio je od 1921. do 1926. rukovodilac Azerbejdžana. Usponu Kirova pogodovala je njegova pripadnost grupi Staljinovih zakavkaskih štićenika i lično prijateljstvo s njim. Godine 1926, posle slamanja opozicije, Kirov je imenovan, umesto Zinovjeva, na mesto rukovodioca Lenjingrada i izabran u sastav Politbiroa. Prvog decembra 1934. ubio ga je usamljeni terorista.

Lav Borisovič Kamenjev (1883-1936) – rođen je u porodici inženjera, školovao se na Pravnom fakultetu Moskovskog univerziteta. Isključen je sa univerziteta zbog revolucionarne delatnosti. Bio je u krugu najbližih Lenjinovih saradnika. Sa Staljinom se upoznao u vreme revolucionarnog rada u Zakavkazju. Posle revolucije 1917. Kamenjev je zauzimao različite rukovodeće dužnosti u sovjetskoj vladi. Posle Lenjinove smrti bio je jedan od lidera opozicije.

Staljin, koji je pobedio u toj borbi, obračunao se potom sa svojim starim drugom. Kamenjeva su, zajedno s drugim revolucionarima, uhapsili na osnovu neutemeljene optužbe za učešće u ubistvu Kirova. U avgustu 1936. Kamenjev je proglašen za špijuna i teroristu na prvom velikom moskovskom procesu. Streljan je.

Grigorij Jevsejevič Zinovjev (1883-1936) – jedan od najbližih Lenjinovih saradnika. Posle revolucije bio je na čelu lenjingradske partijske organizacije i Kominterne. Posle Lenjinove smrti pretendovao je na mesto vođe partije, potom je bio jedan od vođa opozicije.

Kada je poražen, podvrgnut je progonu. Zajedno s Kamenjevim, uhapšen je 1934. godine za navodne umešanosti u ubistvo Kirova. U avgustu 1936, zajedno s Kamenjevim, osuđen je na streljanje na prvom velikom moskovskom procesu.

Grigorij Konstantinovič Ordžonikidze (1886-1937) – jedan od najbližih Staljinovih prijatelja i saradnika. Dvadesetih godina rukovodio je Zakavkaskim republikama, zatim je premešten u Moskvu na važno mesto predsednika kontrolne komisije partije.

U toj ulozi pomogao je Staljinu da pobedi u borbi za vlast. Tridesetih je bio na čelu sovjetske teške industrije. Pokušao je da se suprotstavi represiji protiv rukovodećih kadrova. Na toj osnovi između Staljina i Ordžonikidzea nastao je sukob. U februaru 1937. Ordžonikidze je okončao život samoubistvom, što je postalo šire poznato tek posle Staljinove smrti.

Nikolaj Ivanovič Buharin (1888-1938) – jedan od vođa i teoretičara boljševičke partije. Podržavao je Staljina u borbi s Trockim, Zinovjevim i Kamenjevim. Ali posle pobede nad tim opozicionarima i sam je postao Staljinova žrtva.

Buharin se zalagao za nastavak umerenije politike i za postepenu transformaciju NEPa. Staljin je Buharina i njegove pristalice proglasio za desne otpadnike. Progon desnih iz rukovodstva partije otvorio je put ka učvršćivanju Staljinove diktature. Buharin je uhapšen 1937, a streljan godinu dana kasnije.

Feliks Edmundovič Đeržinski (1877-1926) – aktivni učesnik revolucionarnog pokreta u Rusiji, godinama je bio u progonstvu, u zatvorima i na teškom prisilnom radu. Posle pobede revolucije predvodio je Vanrednu komisiju, represivni organ boljševika. Dvadesetih godina, ostajući na čelu ČK, rukovodio je ekonomskim ministarstvima – saobraćajem i industrijom. Umro je prirodnom smrću.

Mihail Ivanovič Kalinjin (1875-1946) – stari boljševik, ubrzo posle revolucije unapređen je na mesto predsednika sovjetskog parlamenta (VCIK, CIK SSSR, Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR), gde je ostao do kraja života. Među boljševičkim vođama Kalinjin je bio prilično umerena figura, ali se potčinjavao moći. Posle izvesnih kolebanja podržao je Staljina. Kalinjinova žena je uhapšena tridesetih godina i puštena je na slobodu nedugo pre smrti Kalinjina.

Nikolaj Ivanovič Ježov (1895-1940) – jedan od glavnih izvršilaca Staljinovih planova o masovnim čistkama i represiji od 1935. do 1938. godine. U početku, Ježov je nadgledao tu kampanju u svojstvu sekretara CK partije, odgovornog za delatnost NKVD.

Krajem 1936. imenovan je za narodnog komesara unutrašnjih poslova SSSR. Pod rukovodstvom Staljina Ježov je sproveo masovne operacije 1937-1938. koje čine suštinu Velikog terora. Nakon što je izvršio poverene mu dužnosti, Ježov je uhapšen i streljan.

Henrih Grigorijevič Jagoda (1891-1938) – od 1923. zamenik načelnika OGPU, od 1934. do 1936. narodni komesar unutrašnjih poslova SSSR. Uhapšen je 1937, a streljan 1938. godine.

Lazar Mojsejevič Kaganovič (1893-1991) – jedan od najbližih Staljinovih saradnika tokom tridesetih. Od 1931. faktički je vršio dužnost Staljinovog zamenika u partiji. Uoči rata u određenoj meri je izgubio te političke pozicije, ali je do kraja Staljinovog života sačuvao mesto u Politbirou. Godine 1957. istupio je protiv Hruščova i bio prinuđen na ostavku. Poživevši skoro sto godina, ostao je ubeđeni staljinista.

Nikolaj Aleksejevič Voznesenski (1903-1950) – predstavnik poslerevolucionarne generacije Staljinovih funkcionera. U partiju je ušao posle završetka građanskog rata. Posle okončanja partijskog kursa u Moskvi, zauzimao je različite dužnosti u sovjetskom aparatu. Karijernom usponu Voznesenskog pogodovao je rad u Lenjingradu pod rukovodstvom A. A. Ždanova, kao i upražnjavanje rukovodećih pozicija, što je bila posledica masovne represije.

Voznesenski je 1938. došao na čelo Državne planske komisije, a 1941. je postao prvi Staljinov zamenik, kada je zauzeo mesto predsednika SNK SSSR. Posle rata Voznesenski je ušao u sastav najvišeg sovjetskog rukovodstva. Ali posle smrti Ždanova, do koje je došlo 1948, Voznesenski je, kao i drugi kadrovi Ždanova, počeo da gubi svoje pozicije. Staljin je 1949. organizovao indikativni lenjingradski proces. Voznesenski je uhapšen i streljan.

Maksim Maksimovič Litvinov (1876-1951) – stari član partije boljševika, godinama je zauzimao mesto zamenika narodnog komesara, zatim narodnog komesara inostranih poslova SSSR. Krajem tridesetih pao je u nemilost. U vreme rata Staljin je odlučio da iskoristi veze Litvinova i njegovu dobru reputaciju na Zapadu, imenujući ga za ambasadora u SAD. Na samom kraju rata Litvinov je konačno otpušten s posla, ali nije uhapšen i umro je prirodnom smrću.

Georgij Konstantinovič Žukov (1896-1974) – učesnik građanskog rata, obavljao je različite dužnosti u Crvenoj amiji. Žukov je pokazao svoje sposobnosti, uspešno komandujući sovjetskim jedinicama u vreme ratnog sukoba s Japanom 1939. godine.

Pre rata imenovan je za načelnika Generalštaba. Zvezdani trenutak Žukova bile su godine Velikog otadžbinskog rata. On se vinuo u red vodećih sovjetskih maršala, bio je zamenik Vrhovnog komandanta (Staljina). Posle okončanja rata Staljin je odbacio Žukova.

Novi kratkotrajni povratak Žukova u vrhove vlasti dogodio se posle Staljinove smrti. Žukov je od 1955. do 1957. zauzimao mesto ministra odbrane SSSR. Ali ga je Hruščov, plašeći se ambicioznog maršala, otpustio. Posle smene Hruščova Žukovu su omogućili da pripremi i objavi svoje memoare (prvo izdanje – 1969. godine).

Memoari su podvrgnuti ozbiljnoj cenzuri, ali, uprkos tome, oni ostaju najvažniji izvor o istoriji Velikog otadžbinskog rata. Poslednje izdanje memoara sadrži fragmente koje su ranije izbacili cenzori. Međutim, ostaje otvoreno pitanje u kojoj se meri Žukov prvobitno služio autocenzurom.

Vsevolod Nikolajevič Merkulov (1895-1953) – godinama je radio kao Berijin pomoćnik, 1938. prešao je s njim u Moskvu, postajući prvi Berijin zamenik u Narodnom komesarijatu unutrašnjih poslova SSSR. Na čelo Narodnog komesarijata državne bezbednosti SSSR, koji je izdvojen iz Narodnog komesarijata unutrašnjih poslova, došao je 1943. Posle smene s te funkcije zbog skandala, ostao je na rukovodećim pozicijama, poslednjih godina Staljinovog života bio je na čelu Ministarstva državne kontrole SSSR. Kao Berijin štićenik, uhapšen je i streljan 1953. godine.

Knjiga Olega Hlevnjuka „Staljin. Život jednog vođe“, objavljena nedavno u izdanju Arhipelaga, u kritici se smatra za najbolju i najpotpuniju Staljinovu biografiju. Uzbudljiva kao najbolji istorijski roman, ova knjiga je dragocena za razumevanje jednog čoveka, jednog vremena, jedne ideologije i jednog modela vlasti. Knjiga je nastala na osnovu dugogodišnjih istraživanja, dobrim delom zahvaljujući dokumentima iz arhiva otvorenih u novije vreme.

Opisujući Staljinov život i karakter, pogled na svet i mehanizam vladanja, Hlevnjuk je napisao nezaobilaznu istoriju Rusije i SSSR u doba Staljina. Posebnu dimenziju ovoj knjizi daju biografije ključnih aktera Staljinove vlasti.

Danas u dogovoru sa izdavačem objavljuje nekoliko upečatljivih biografija iz imenika Staljinove epohe.