IN MEMORIAM – Aleksandar Ilić 1945 – 2018.

Iz bolničkog kreveta se svakodnevno raspitivao: „Da li je stigao Hrabal?“, potom, kako se stanje pogoršavalo, bunovno je dopunjavao pitanje: „Da nije zabranjen?“. U subotu, 24. februara, dvanaestog dana ležanja u bolnici, konačno je završena knjiga, njegova Zorica juri u bolnicu, ali Aca nije dočekao, otišao je. Pored uzglavlja ostavljen: Bohumil Hrabal, „Moritati i legende“ u prevodu Aleksandra Ilića.

Sa Acom se znam iz studentskih dana. Znači dugo. Bio je stariji i poštovao sam ga.

Jednom me iznenadio u Pragu. Dozvao me iz gungule u Celetnoj, pitao me da li i dalje volim Hrabala, klimnuh glavom. Kroz lavirinte uličica, stigli smo do čuvene pivnice Zlatni tigar, u koju ulaze samo stalni gosti Pražani, veoma vešto i uljudno odbijaju se turisti i radoznalci. Ušli smo u dugačku i dobro zadimljenu prostoriju, očekivao sam da nam kelner sa povećim kriglama u rukama zagradi prilaz, ali Aca je bez problema grabio napred, prvo sam ugledao uramljenu crno-belu fotografiju Hrabala u razdrljenoj majici, onda i samog pisca koji skače ispod te svoje slike i srdačno se pozdravlja sa Acom. Ta srdačnost prenela se na sve ostale za stolom, namah se i za nas našlo mesta, potom brzo, bez dozivanja, stigle su dve krigle piva.

Aleksandar Ilić je rođen u Znojmu, u Čehoslovačkoj 1945, gde je još pre rata njegov otac držao radnju. U kući se malo govorilo srpski, tako da je Aca progovorio na češkom. Porodica je u tom malom mestu živela mirno sve do 1948. kada se politička situacija bitno menja, prvo smena češke demokratske vlasti, ruska dominacija, a na to i informbirovska rezolucija, izolacija Jugoslavije, koja još dramatičnije komplikuje situaciju za porodicu. Ilići su tek 1958. godine, preko Beča, uspeli da se domognu Beograda. Nekako su se sabrali i skrasili, decu upisuju u najbližu školu. Aca je pričao da nije znao reč srpskog.

Kao student Opšte i teorije književnosti na Filološkom fakultetu u proleće 68. postaje urednik kulture časopisa Student. Redakcija Studenta, sa glavnim urednikom Đorđijem Vukovićem, u toku demonstracija, uz silne peripetije i pretnje, uspeva da izda pet vanrednih brojeva lista, sa neverovatnim šestocifrenim tiražom. Krajem godine dolazi do smene, Alija Hodžić i Aleksandar Ilić postaju glavni urednici Studenta i objavljuju tzv. crnu seriju, gde su svi brojevi bili cenzurisani ili zabranjivani. Zatim sledi prelazak u Vidike, gde su dva broja sudski zabranjena. Kao glavni urednik, zbog ruskog broja biva etiketiran da je antikomunista, zbog nemačkog da je fašista, oba broja bavila su se fenomenom totalitarizma.

U međuvremenu dogodilo se Češko proleće, koje je u avgustu 196., okončano sovjetskom Intervencijom. Tada počinje Acino intenzivno interesovanje, upoznavanje, druženje i prevođenje čeških pisaca i disidenata. Sa češkog na srpski jezik prevodi za razne časopise, kao i više od dvadeset knjiga i drama – Hrabala, Kundere, Kohouta, Škvoreckog, Sajferta, Dinstbira, Čapeka, Hašeka, Masarika, Svitaka, Kosika, Klausa i Havela.

I kao profesor Odseka za opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta u Beogradu bavi se češkom međuratnom i posleratnom teorijom književnosti i avangardom. Toj problematici posvetio je blok naslovljen sa „Češki strukturalizam“ (Književna kritika, 3, 1975) i doktorsku disertaciju koju je odbranio 1989. godine, a s manjim izmenama i dopunama objavio u posebnoj knjizi pod naslovom „Kavez i slavuj“, umetnička avangarda i ideologija marksizma-lenjinizma. Mentor mu je bio profesor Nikola Milošević. Objavio je zbirke kritika i ogleda „Na dobrovoljnom radu“, o srpskoj disidentskoj književnosti, „Izgnana književnost“ o češkim, poljskim i ruskim piscima i studije „Poetizam“.

Početkom devedesetih godina bio je prvi glavni urednik prvog opozicionog lista u Srbiji, obnovljene „Demokratije“, osnivač i član Glavnog i Izvršnog odbora Demokratske stranke. Zalagao se za ozbiljne reforme društva, od promene svojinskih odnosa, do kvalitetnog parlamentarizma, izgradnje institucija i slobode štampe. Sa promenama 2000. godine, Bora Pekić, Desimir Tošić i Aleksandar Ilić, koji su sa demokratskim društvima imali direktna iskustva, potisnuti su u stranu.

Sarađivao je sa Forumom 2000 Vaclava Havela, Savetom za međunarodne odnose Jiržija Dinstbira i Centrom za ekonomiju i politiku Vaclava Klausa. Predavao je na Karlovom univerzitetu u Pragu i Masarikovom univerzitetu u Brnu. Dobitnik je nagrade za književnu kritiku Milan Bogdanović, Povelje II programa Radio Beograda, najvišeg odlikovanja češke Akademije nauka medalje Jozef Dobrovski, odlikovanja češkog Ministarstva kulture Artis Bohemiae, odlikovanja Republike Češke Gratias Agit.

Od 2001. do 2005. bio je ambasador u Pragu. Sva vrata su mu bila otvorena, privatno se družio sa vodećim ljudima iz sveta politike i kulture. Više puta doživeo je javne pohvale od predsednika Vaclava Klausa. Posle izlaganja Aleksandra Ilića na međunarodnom seminaru o Orvelu, Klaus je ustao i rekao da bi bio ponosan da ima ambasadora kakvog Srbija ima u Pragu. Ta pohvala objavljena je u uglednom nedeljniku „Evro“, pod naslovom „Srpski uzor“.

Ovaj omiljeni univerzitetski profesor svetske književnosti, teoretičar, filolog, prevodilac, književnik i diplomata pripadao je najređoj vrsti intelektualaca kod nas: humanista, demokrata, liberal i borac za očuvanje nacionalnih vrednosti sopstvene kulture i društva.

Krasile su ga retke vrline, posebno retke za intelektualca koji se i politički angažuje, a ne samo u svojoj profesiji: govornički dar, znanje, otmeni duh i otmeno držanje, smisao za dijalog, tolerantnost u razgovoru, pribranost, visoki stepen koncentrisanosti na temu, kontekst i sagovornika, argumentovanost pri zastupanju svojih stavova, neodustajanje od svoje profesije, hrabrost da bude učesnik u važnim prelomnim trenucima svoga vremena i svoje kulture ne štedeći sebe i ne kalkulišući postignutim, niti tražeći privilegije zauzvrat.

Beograd, februar, 2018.