IN MEMORIAM: „Pa niko ne živi dvesta godina“: Ovako je Đorđe Mihailović pre pet godina govorio za Danas

Ni to što se kretao uz pomoć štapa i što mu pluća, kako je govorio, nisu bila zdrava, nije ga zaustavljalo. U razgovoru za Danas iz 2018. godine otkrio je da je srećan što je dočekao stogodišnjicu proboja Solunskog fronta, jer je to „veliki praznik“.

„Svakog dana treba da kažemo sto puta „hvala“ za sve one ljude koji su poginuli na Solunskom frontu. Ovde je sahranjeno 21.000 boraca. Ima Francuza, Italijana, Rusa i oko 8.000 Srba. Solunski front bio je dugačak od Bugarske do albanske granice. Oni koji su poginuli tamo su odmah sahranjeni, pa posle deset godina preneti ovde. Zato ovde u kosturnici ima 2.000 mermernih ploča, iza kojih su smeštene kosti stradalih, sa imenima i mestom rođenja za one za koliko se znalo. Nema dana da nema Srba, koji dođu da traže grobove svojih predaka, većina ih nađe“, ispričao nam je tada Đorđe.

Iako je rekonstrukcija groblja bila u toku, posetilaca je imalo. Čika Đorđe ih je dočekivao, pokazivao humke, tražio sa njima izgubljene pretke, pričao o njihovom junaštvu, a na njegovo recitovanje stihova Vojislava Ilića Mlađeg, koji se nalaze na spomen kosturnici, niko nije ostajao ravnodušan:

„Neznani tuđinče, kad slučajno mineš pored ovog svetog zajedničkog groba, znaj, ovde su našli večno utočište najveći junaci današnjega doba…“

Ceo život je na ovom groblju, živeo, radio, čuvao. Najpre je njegov deda, solunski dobrovoljac, Savo Mihailović bio prvi čuvar, pa otac Đuro, da bi posle njegove smrti dužnost čuvara groblja pripala Đorđu, poslednjem muškom potomku iz loze Mihailovića.

„Znate šta mi kažu, „to je moje groblje“, pa ceo život sam ovde, a čuvar sam 58 godina. Nemam sina da me nasledi, zato radim još. Ovaj posao nije za žensku decu. Ako bog da još malo zdravlja, da živim, da radim. Pa niko ne živi dvesta godina“, kazao je Đorđe, dok se saginjao da podigne kamenčić sa stepenica kosturnice.

„Volim da je lepo ovde, kad posetioci dođu da sve bude čisto“, dodaje Đorđe, koji je za svoje zasluge već odlikovan Ordenom srpske zastave drugog stepena i Ordenom Svetog Save prvog stepena. Kada je zbog bolesti morao u bolnicu, dobio je pomoćnika Predraga Nedeljkovića iz Kraljeva. Smejao se kad se seti, kako su ga tada proglasili mrtvim.

„Dva meseca sam tada bio u bolnici teško bolestan. Na internetu javili da sam umro, umalo nisu otvorili ovde grobnicu, gde su moj deda i otac da me sahrane. Greška, eto još sam živ. Idem na terapije za pluća, nije baš dobro, al šta da se radi. Nisam pušač, možda je od prašine šta znam“, pričao je Đorđe, koga je rad i tada držao na nogama. Ostaje pak žal, što će, kako je govorio, biti poslednji Mihailović, čuvar grobova srpskih vojnika.

Pre dve godine ostvarila mu se životna želja da dobije srpsi pasoš.

Уручење српског пасоша Ђорђу Михаиловићу чувару СВГ Зејтинлик,#Zeitenlik у присуству конзула-жерана @MilacicJasmina и конзула Драгане Глишић #SRB #GR 🇬🇷 pic.twitter.com/27eXBnvMtz

— Serbia in Thessaloniki (@SRBinThess) August 27, 2021