Nekadašnja britanska kolonija Indija optužena je za „neokolonijalizam“ u Africi gde njeni poslovni ljudi učestalo kupuju poljoprivredna imanja i iskorišćavaju prednosti tamošnje jeftine radne snage.
Naime, ovakav potez Indije stručnjaci tumače kao očiglednu trku sa Kinom, Saudijskom Arabijom i još nekoliko zemalja za poljoprivredna dobra Afrike. Kina, Južna Koreja i neke arapske zemlje prednjače na putu stvaranja novih afričkih megafarmi kao izvora za domaće potrebe u hrani, a sve to uz korišćenje prednosti vrlo jeftine radne snage na afričkom kontinentu.
Indijske poljoprivredne kompanije kupile su do sada stotine hiljada hektara zemljišta u Etiopiji, Keniji, Madagaskaru, Senegalu i Mozambiku, na kojima se uzgaja pirinač, šećerna trska, kukuruz i sočivo za potrebe domaćeg tržišta. Kritičari opisuju ovakav razvoj događaja kao moderan oblik „piratstva“ i „grabljenja zemlje“ od država koje su u prošlosti bile pogođene glađu i nestašicama hrane. Samo je Južna Koreja kupila 700.000 hektara zemljišta u Sudanu, dok je Saudijska Arabija potpisala sporazum o kupovini 500.000 hektara u Tanzaniji.
U nastojanju da iskoriste brojne finansijske inicijative vlade u Nju Delhiju koje se daju kompanijama koje proizvode hranu u Etopiji i drugim afričkim zemljama za potrebe domaćeg tržišta, brojne indijske kompanije ulaze u trku za poljoprivredna dobra Afrike. Više od 80 indijskih kompanija investiralo je, kako se procenjuje, 1.5 milijardi engleskih funti u kupovinu ogromnih plantaža u Etiopiji. Takođe, potpisano je i nekoliko sporazuma o stvaranju u svetu najvećeg poljoprivrednog zemljišta na površini od 350.000 hektara. Kompanija iz indijskog grada Bangalora (trećeg po naseljenosti u toj zemlji) već je kupila brojna poljoprivredna imanja u Keniji, na kojima se uzgajaju šećerna trska, palmino ulje, pirinač i razne vrste povrća.
Osnovna karakteristika indijskih farmi jeste što njima obično rukovode porodice čija su osnovna sredstva za rad dvokolice koje vuku volovi. Stoga se nedostatak savremenih sredstava za rad najčešće navodi kao glavni razlog zašto veliki deo indijskih useva istruli pre nego što dospeju na tržišta. Procenjuje se da je godišnji gubitak oko šest milijardi engleskih funti.
Stoga indijske kompanije vide u Africi mogućnost da presele daleko efikasnije i veće poljoprivredne operacije. To nije i osnovni motiv mnogih arapskih zemalja koje kupuju afrička zemljišta za proizvodnju hrane budući da im karakteristika zemljišta u njihovim zemljama to ne dozvoljava.
Šarad Pavar, indijski ministar poljoprivrede, odbacuje navode da vlada podržava novu kolonizaciju afričke zemlje. „Neke kompanije zainteresovane su za kupovinu poljoprivrednog zemljišta radi uzgoja šećerne trske koju potom prodaju na međunarodnom tržištu. To je biznis, i ništa više“.
U dokumentima vlade međutim stoji da je nešto manje od 500 miliona engleskih funti izdvojeno kao neka vrsta pozajmica afričkim zemljama da izvoze hranu u Indiju. Nju Delhi je takođe ukinuo i uvozne carine za hranu koja se proizvodu u Etiopiji. Izveštaj Agencije UN za hranu i poljoprivredu navodi da su od 2004. više od 2.5 miliona hektara afričke zemlje kupile strane kompanije.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
