Silom prilika mnogi od radnika propalih pirotskih firmi postali su socijalni slučajevi prinuđeni da se bave raznim poslovima kako bi oni i njihove porodice preživeli. Na pirotskoj zelenoj i buvljoj pijaci, tezge imaju bivši tekstilci, bravari, kožari, predioničari, prerađivači drveta… Prodaju poljoprivredne i prehrambene proizvode, tekstil, toalet papir… U Opštinskom veću Saveza samostalnih sindikata kažu da je to, nažalost, realnost, a da su ceh tranzicije i loše privatizacije platili upravo radnici.
Dragan Čirić, bivši radnik propale Industrije obuće „Ljubomir Kartaljević“, kaže da je radio 19 godina i da je zbog bolesti otišao u invalidsku penziju.
– Firmu sam napustio pre sedam godina. Moja invalidska penzija je 5.000 dinara, pa sam primoran da se bavim poljoprivredom. U selu Veliki Jovanovac imam plastenik, proizvodimo povrće i cveće i od toga živi moja četvroročlana porodica. Mnogi radnici firmi koje su nekada radile ostali su na ulici i moraju da rade sve i svašta. Silom prilika postali su prodavci i preprodavci. Nužda zakon menja – kaže Ćirić.
Miroslav Stankovićna zelenoj pijaci prodaje jaja, paprike i druge poljoprivredne proizvode. Punih 28 godina je bio radnik Drvnog kombinata Polet koji je propao.
– Bukvalno sam se sa suprugom, koja je radila u Predionici Piroteks, našao na ulici bez ikakvih primanja. Morali smo nešto da radimo. Čuvamo živinu. Teško se živi od prodaje jaja na pijaci, ali drugog izbora nemamo. Radimo i danju i noću da bismo nekako preživeli. Nas dvoje nemamo penziju, imamo dva studenta i šta da pričam, jedva sastavljamo kraj s krajem – kaže Miroslav.
Piroćanka Negica Lilićvećčetiri godine se bavi povrtarstvom. U poslu joj pomaže suprug Sava.
– Pre pet godina kao tehnološki višak i uz otpremninu otišla sam iz Industrije odeće Prvi maj gde sam bila brigadir. Dvoumila sam se između tekstila i poljoprivrede i odlučila za ovo drugo. Mislila sam da se ovim poslom nikada neću baviti, ali nisam imala izbora. Svoje proizvode prodajemo na zelenoj pijaci i od toga živimo – kaže Negica.
Predsednik Opštinskog veća Saveza samostalnih sindikata Rodoljub Ćirićkaže da je to što su bivši industrijski radnici morali da promene profesiju sumorna realnost.
– Mnoga preduzeća ne rade, pojedina nemaju čak ni rukovodstvo, a ono malo radnika što je ostalo ne vidi nikakvu perspektivu. Ljudi moraju da traže nekakav izlaz, jer mnogi od njih mesecima ili godinama ne primaju nikakvu platu – kaže Ćirić.
Ništa se ne može sa pet hiljada evra
A podaci iz sumorne privredne slike govore sami za sebe. Od početka privatizacije 2002. godine do sada bez posla je u pirotskoj opštini ostalo skoro 5.000 radnika. Od tog broja kao tehnološki višak otišlo je preko 3.500 radnika koji su na ime socijalnog programa dobili otpremnine. U Pirot je po tom osnovu stiglo blizu milijardu dinara, a ta sredstva su umesto u proizvodnju otišla u ličnu potrošnju.
– Sa otpremninom od tri do pet hiljada evra niko sam ne može da krene u neki novi posao, ali je možda moglo da se udruži više njih. Prema našim saznanjima, niko od radnika koji je po tom osnovu otišao iz fabrike nije pokrenuo sopstveni biznis, a 99 odsto tog novca je potrošeno u ličnu potrošnju, za plaćanje ranijih dugova, kupovinu bele tehnike, kompjutera, adaptacije kuća – kaže Rodoljub Ćirić.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
