Druga godišnjica „arapskog proleća“ u Egiptu obeležena je neredima na Trgu Tahrir, zbog kojih se veliki broj posmatrača boji da su njihove optimistične prognoze iz 2011. narušene. Problem se delimično odražava u tome što su očekivanja iskrivljena metaforom kojom su događaji opisivani na kratke staze. Da smo umesto „arapskog proleća“ govorili o „arapskoj revoluciji“, možda bismo imali realnija očekivanja. Revolucije traju decenijama, a ne nekoliko meseci ili godina.
Razmotrimo Francusku revoluciju koja je počela 1789. Ko bi rekao da će tokom jedne decenije nepoznati korzikanski vojnik dovesti francusku vojsku do obala Nila ili da će Napoleonovi ratovi do 1815. poremetiti Evropu?
Kada je reč o arapskoj revoluciji, veliki broj iznenađenja tek će da usledi. Dosad je većina arapskih monarhija imala dovoljno legitimiteta, novca i snage da preživi talase revolta naroda koji je smenio s vlasti sekularne republikanske autokrate poput Hosnija Mubaraka u Egiptu i Muamera Gadafija u Libiji, ali smo u revolucionarnom procesu tek dve godine.
Ispod površine arapske političke revolucije leži dublji i duži proces radikalne promene, koji se ponekad naziva informacionom revolucijom. Još uvek ne možemo u potpunosti da dokučimo kakve efekte može da ima, ali ona suštinski menja prirodu vlasti u 21. veku prvom veku u kojem sve države postoje u okruženju koje čak ni najjači državni organi ne mogu da kontrolišu onako kako su to činili u prošlosti. Vlade su uvek brinule o protoku i kontroli informacija, a naše doba je takoreći prvo na koje će snažno uticati dramatične promene u informacionoj tehnologiji. Gutenbergova štamparska mašina je bila važna za korene reformacije i posledične ratove u Evropi.
Aktuelna globalna revolucija je zasnovana na brzom tehnološkom napretku, zahvaljujući kojoj je znatno smanjena cena kreiranja, nalaženja i prenosa informacija. Kompjuterska moć se udvostručavala u proteklih trideset godina i do početka dvadeset prvog veka cena kompjutera je bila hiljaditi deo cene s početka sedamdesetih godina prošlog veka. Da je cena automobila pala brzo kao cena poluprovodnika, automobil bi danas koštao pet dolara.
Već osamdesetih godina prošlog veka telefonskim pozivom preko bakarne žice mogla je da se prenese samo jedna stranica informacija po sekundi; danas se u sekundi preko tankog snopa optičkih vlakana može preneti 90.000 knjiga. Jedan gigabajt memorije je 1980. zauzimao jednu celu sobu; sada 200 gigabajta staje u džep na košulji. Još bitniji je bio ogroman pad cene prenosa informacija, što je umanjilo prepreke ka pristupu informacijama. Kako su kompjuteri postajali jeftiniji i kako se njihova veličina svodila na veličinu smart-fonova i drugih prenosivih uređaja, efekti decentralizacije su postajali dramatični. Kao rezultat toga, svetska politika više nije samo domen vlada. Pojedinci i privatne organizacije, uključujući Vikiliks, multinacionalne korporacije, nevladine organizacije, teroriste ili socijalne društvene pokrete, dobili su moć da igraju direktnu ulogu.
Širenje informacija znači da neformalne mreže potkopavaju monopol tradicionalne birokratije, pri čemu su sve vlade manje sposobne da kontrolišu sopstvene agende. Politički lideri uživaju manje slobode pre nego što budu prinuđeni da reaguju na događaje i onda moraju da komuniciraju ne samo s drugim vladama već i sa civilnim društvom.
Sredinom dvadesetog veka ljudi su se bojali da će kompjuteri i nova sredstva komunikacije stvoriti neku vrstu kontrole koju vrši centralna vlada, kakva je prikazana u knjizi „1984.“ Džordža Orvela. A zapravo su autoritarne vlasti u Kini, Saudijskoj Arabiji i u drugim zemljama koristile nove tehnologije u okviru napora da kontrolišu informacije.
Pojedini aspekti informacione revolucije pomažu malim entitetima, dok pojedini pomažu onima koji su već veliki i moćni. Još uvek je bitna veličina. Iako i haker i vlada mogu da kreiraju informacije i manipulišu internetom, u velikom broju slučajeva je važno to da velike vlade mogu da rasporede desetine hiljada obučenih ljudi i imaju pristup širokoj kompjuterskoj mreži, te mogu da dekodiraju šifre i vrše upade u druge organizacije.
Slično tome, iako je sada emitovanje informacija jeftino, sakupljanje i stvaranje novih informacija često iziskuje ogromnu investiciju, a u mnogim konkurentnim situacijama nove informacije su najbitnije. Sakupljanje informacija je dobar primer, a stiče se utisak da je složeni virus staksnet, koji je onesposobio iranske nuklearne centrifuge, bio delo vlade.
Vlade i velike države još uvek imaju više resursa nego privatnih aktera koji su osnaženi informacijama, ali je pozornica na kojoj oni igraju mnogo više prenatrpana. Kako će se posledična drama odigravati? Ko će da odnese pobedu, a ko će da bude poražen? Da bi se dao odgovor na ova pitanja, biće potrebne decenije, a ne meseci. Kako su događaji u Egiptu i u drugim zemljama pokazali, tek počinjemo da shvatamo kakav uticaj informaciona revolucija ima na vlast u ovom veku.
Autor je profesor na Harvardu. Napisao je knjigu „Budućnost moći“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
