Inicijativa „2 minuta tišine“: Vlast živi u svom balonu, a građani kao nojevi

Ova inicijativa je među prvima skrenula pažnju na rešavanje problema vršačkog naslja, potrebom za usvajanjem “Aleksinog zakona”, zatim “Tijaninog zakona”. Uz velike društvene probleme kao što su korupcija, loša bezbednost građana, ekologija ova inicijativa ne zaboravlja da ukaže ni na one “male” probleme kao što je bio oproštaj od labuda Bise i labudića iz Dunavskog parka.

Beograd je na vodi, a na čemu je Novi Sad?, Povorka tišine za Dunav, protest tišine protiv petardi, samo su neke od akcija u protekle četiri godine. Sa Valdimirom Jovanovićem iz ove Inicijative smo porazgovrali o tome mogu li građani nešto da učine, koliko je teško skupiti ljude oko jednog cilja, zašto se danas građani plaše da iskažu svoje nezadovoljstvo…

Građanske inicijative su važne

Zbog čega je važno formirati građanske inicijative, čak i kad se čini da nemate podršku većine ljudi oko vas?

– Građanske inicijative su dokaz da u nekoj državi žive građani koji shvataju sva svoja prava, ali i svoje obaveze. Ne možete biti žitelj države, a ne učestvovati u funkcionisanju te države. Morate voditi računa o tome šta se oko vas dešava i ono što je najbitnije, reagovati na pojave koje nisu u skladu sa normalnim funkcionisanjem društva. Zato, moramo imati građanske inicijative! Podrška drugih je naravno potrebna, ali nije uvek očekivana, pogotovo kada se pokreće inicijativa. Nekada drugi građani jednostavno nisu ni svesni problema koji postoji. Dok, nekada, drugi građani jednostavno ne žele da učestvuju jer smatraju da oni kao pojedinci ne mogu ništa da promene.

Koliko je lako ili možda teško organizovati se oko jednog cilja koji se tiče svih?

– Rušiti i uništavati je oduvek bilo najlakši posao. Praviti, kreirati, a pogotovo popravljati je već druga priča. Tako je isto i sa “lakoćom” organizovanja građana oko zajedničkog cilja. Najčešće inicijative služe upravo za popravljanje urušenog stanja društva. Ukoliko imate istomišljenike, uopšte nije teško se organizovati, ali nekad se ljudi sa vama slažu oko jedne ideje, ali oko druge izostaje sloga. E tu nastaje problem koji mora prvo na nivou organizacije da se reši, a posle da se nastavlja dalje. Komunikacija ili dijalog je ono što je ključno za sam start. Ne može da se gradi i kreira, a da nema dogovora pravog. Niko nije dovoljno prepametan da može sam da ustanovi šta i kako da se rešava. Uvek mora da postoji tim koji može da iznese rešavanje problema. A kod nas građani najčešće imaju upravo taj problem da ne shvataju da su i oni deo tima. Kada bi svi građani Srbije shvatili, kada bi podigli svoju svest na taj nivo da prihvate činjenicu da svi zajedno igramo za isti tim, e tek tada bi rešavanje problema ili pokretanje inicijativa bilo lako… U stvari da imamo takvu svest, možda do samih problema ne bi ni dolazilo.

Ogromna količina nojeva koji urlaju kako je loše stanje

Zašto se ljudi danas plaše da iskažu svoje mišljenje i revolt? Zbog toga da ih neko čuje neko iz vlasti, da ih ne prijavi komšija, zato što misle da ih se to ne tiče ili…?

– Građani ne žele da učestvuju u sopstvenom životu. To im je najlakše. Najlakše im je da zabiju glavu u pesak i da se nadaju da će sve proći jednog dana. Neki to odsustvo empatije definišu kao strah, neki kao nemoć, a u stvari je manjak interesovanja za druge. Ukoliko ne vodimo računa o drugim građanima koje lično ne poznajemo, onda ćemo postati noj. I onda nema očekivanja da će neki random građanin da i nama pomogne, zato što je i on postao noj. I do čega smo došli? Do ogromne količine nojeva koji iz onog peska urlaju kako je loše stanje u zemlji, kako nema spasa,… Postoji strah, ali taj strah nije ni od komšije, ni od vlasti nego je taj strah od same odgovornosti. Jer super je kada nisi odgovoran, možeš kako hoćeš. A upravo je odgovornost druga polovina onoga što poznajemo kao Građanin.

Da li vlast želi da čuje šta je ono što tišti građane ili je „gluva“?

– Naša vlast (koja god stranka da je u pitanju) nema poštovanje prema svojim građanima. Građane gledaju samo kao glasačku mašineriju i baterije koje pune budžet. Kao u Matrixu. Glavni cilj im je da napune sopstvene džepove, a ne da zaista rade onaj posao za koji su plaćeni upravo od strane građana. E zato građani moraju da budu uporni u ciljevima da bi ih vlast čula. Sve je pitanje svesti i empatije. Dva bitna faktora u funkcionisanju društva. Vlast živi u svom balonu, građani žive kao nojevi, i eto divote. Niko nikoga ne poštuje, a država odlazi u nepovrat. Dakle, tu mora da se nešto pod hitno promeni. Zato moraju da postoje građanske inicijative.

Građani na putu bez GPS-a

Kako izgleda put koji građani treba da pređu da bi se izborili za svoja prava?

– Trnovit, bolan, sa milion stranputica, bez GPS-a, ali ako imate jasan cilj onda taj put može da se pređe. Samo treba biti uporan, a to je ono što nam manjka. Upornost. Put postoji i jasno je definisan kako Ustavom tako i zakonima. Treba se voditi tim načelima I ispravljati krivine koje nastaju da bi se sprečili građani da dođu do ostvarenja cilja. Jer ni jedna vlast ne želi da ispadne manje elokventna za rešavanje problema. A upravo su razne vlasti krive za te iste probleme.

Da li je nekada tišina glasnija od buke?

– Buka, dreka, cika i vriska kao način iskazivanja mogu da budu delotvorne, ali ne više. Vreme je da se svi utišamo i da upravo tim odsustvom zvuka kažemo šta nas tišti. Jer kad vičete, niko ne može da vas razume baš najbolje, a malo se i plaše da priđu. Ali kada ćutite, kada je tišina, onda drugi ljudi moraju da priđu vama da bi saznali o čemu se zapravo radi. Naša Tišina uspeva da se čuje. Već četiri godine dokazujemo to.

Za vlast društvene mreže  gluve sobe

Koliko društvene mreže mogu pomoći u informisanju i privlačenju pažnje javnosti ali i onih koji su na vlasti?

– Društvene mreže su super stvar za nekoga ko ima svest kako da ih koristi na pravi način. Kod nas društvene mreže više služe vlasti kao poseban vid gluve sobe gde građani mogu da se izduvaju. Vlast najviše voli keyboard warriore koji će se napominjati svima svega ali samo na društvenim mrežama, dok će u realosti ostati kao neke senke koje ništa ne menjaju.

Kako izgleda pravo rešenje za efikasnu komunikaciju između vlasti i građana

-Pravog rešenja nema sve dok se građani ne izbore za to da se promeni sam sistem funkcionisanja naše državne politike. Pravo rešenje je na prvom mestu promena svesti kod građana da građani zaista mogu da načine promenu. Da zaista mogu da kreiraju sopstveni život. Kako bi to rekao Lestat Gianni “Menjajmo svest da bi promenili svet!”. Moramo shvatiti da se papir baca u kantu za đubre. To je prvi korak ka svesti.