Inkluzija pomaže da se međusobno povežemo

Ove godine mi se pružila prilika da budem jedan od autora i voditelja inkluzivnog umetničkog projekta „Ukrštanje“ sa korisnicima Radnog centra SOŠO „Milan Petrović“ iz Novog Sada. Bavim se telesnim perkusijama i pevanjem, muzički sam i pozorišni izvođač, pedagog, aranžiram i komponujem muziku.

S obzirom da sam umetnica, pristup radu je nešto drugačiji od samo pedagoškog: tokom dva meseca radionica pevali smo, tapšali i lupkali nogama ili se tapkali po grudima i butinama, prvo više zabave radi i na pesme koje su predlagali radioničari, mladi ljudi od dvadeset do trideset godina, neki nepokretni, neki sa blažim smetnjama u razvoju, sa oštećenim vidom ili sluhom. Zatim smo poslednjih nedelja učili aranžman za tradicionalne pesme koje ćemo izvoditi u muzičkoj predstavi, krajnjem proizvodu projekta, pa imali zajedničke probe sa pevačkim horom i inkluzivnim saundbim orkestrom „Dobri ljudi“, na kojima smo, uz budnu pažnju i vođenje režiserke, improvizovali na zadate priče i odnose, stvarajući predstavu. Naš Ritmički hor je beskrajno uživao u ovom procesu, kao što sada uživaju u izvođenju: na turneji smo po zoni Novog Sada do kraja decembra. Posle ovog projekta neki od njih su otvoreniji, komunikativniji; promene koje su primetili pedagozi u školi. Deo grupe je bio u strahu od greške na sceni, kada sam ih razuverila rečima da je ovo njihov projekat koliko i nas koji smo ga osmislili, i da bez njih na sceni ne bi ni postojao, pa imaju jednako pravo da stvaraju i „greše“ kao i mi.

Sećam se predivnog momenta sa radionica“Telo kao instrument“ u Budvi, saradnje sa Udruženjem roditelja „Puževa kućica“, iz novembra prošle godine. Udruženje je nastalo iz potrebe roditelja da stvore zajednicu u kojoj će se pomagati i olakšati svakodnevnu rutinu, omogućiti deci tretmane stručnjaka i delovati za zajedničke ciljeve. Vrlo mešovita grupa: neka deca sa smetnjama u razvoju, neka sa invaliditetom, cerebralnom paralizom, autizmom, sa oštećenim vidom. Više roditelji imaju zajedničkog, zapravo, nego deca: svaka od smetnji, tegoba je drugačija. Pred bolesnom decom čovek se često zapita da li im bolest stvarno pripada? Sa odraslima je nekako lakše, bolesti možemo donekle logično sebi objasniti kao određeni životni stil koji je autodestruktivan, ili kao genetiku, kao trovanje, zračenje, lošu hranu, loše izbore, kao pogrešne odluke koje su se tokom života nagomilale i stvorile problem. Ali, bolest i dete nisu spoj, deluju pogrešno i ružno. Na stranu šta je to normalno i šta je zdravo, i ko to određuje – svi mi sudimo stalno, i sudimo po sebi i sopstvenim aršinima. I često su svi koji nisu kao ostali stavljeni zajedno u jedan koš. Tako je ova grupa od desetak dece spojena više po zajedništvu roditelja, nego po sličnostima – više po tome što su svi drugačiji od „obične“ dece. Izuzetno je teško koncipirati radionicu u kojoj deca sa tako raznorodnim smetnjama mogu učestvovati. Sarađujem sa kolegom: morali smo da nađemo jedan zajednički imenitelj, a to je – igra. Pridružili su nam se i braća i sestre, što je omogućilo da svako dete ima svog pratioca. Prvo smo učili pesme i elemente koje ćemo koristiti, a zatim smo od tih elemenata stvorili predstavu: deca su glumila likove iz bajke „Bremenski muzikanti“ braće Grim. Vodila sam naraciju, dok je drugi voditelj radionice glumio sa njima jedan od likova. Priča je imala više zavijutaka nego originalna bajka, jer je njihova mašta stvarala nove zaplete, a drvo, naslikano na zidu, je postalo scenografija. Na kraju predstave smo svi zajedno pljeskali, opijeni zajedničkim stvaranjem. Ta radost je bila siguran pokazatelj da smo našli način da uključimo sve.

Mašta, različiti zvukovi i atmosfere koje u trenu promene svet u kojem se nalazimo, zaokupe pažnju i pokrenu nas: to je jedan svet koji je potrebno da stvorite na radionici, ne samo u radu sa osobama sa smetnjama u razvoju. Svet radionice, koji ima drugačija pravila od sveta u kojem živimo, je poseban: u njemu se svi poštujemo, jednako vredimo, ravnopravni smo. Usudila bih se reći da je to pre anarhija nego demokratija: jer svako nalazi mesto za sebe prema svojim mogućnostima, potrebama i sposobnostima. Zato vladaju drugačiji aršini: nije sposobnost najbitnija, već želja da se sarađuje, trud, potreba da se bude deo zajednice. Savremeno, individualističko, društvo može ponešto da nauči od ovog modela. U vreme kada smo najčešće sami, ako ne u podelama u grupe i grupice, možda je potrebno da se, poput ove raznorodne grupe, ujedinimo zbog potreba koje su nam svima zajedničke. Možda inkluzija treba da nauči nas da se međusobno „uključujemo“.