Inovacija u „podeljenom suverenitetu“

Susreo se 1. februara s predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem, a nakon toga primio je premijera Slovačke Igora Matoviča, pa zatim predsednicu Moldavije Maju Sandu.

Sve to ukazuje na implementaciju strategije Francuske u jačanju svog prisustva u istočnoj Evropi i na Balkanu.

Sredinom 2019. pred planiranu, pa pomerenu julsku posetu francuskog predsednika Srbiji, francusko Ministarstvo spoljnih poslova usvojilo je novi pristup jačanja svojih odnosa s državama Zapadnog Balkana.

Tada je definisalo da će ojačati svoju saradnju na četiri područja: ekonomija, bezbednost, pravni sistem i odbrana.

Sve u cilju konvergencije regiona sa Evropom.

Navedeno je Evropom, a ne EU, što se čini da nije blaga terminološka opuštenost, što se može zaključiti na osnovu opšteg francuskog stave prema proširenju 2020. i 2021.

Tokom pregovora o proširenju 2004. i kasnijom razgovorima o istočnom partnerstvu 2009, francuski predsednici Žak Širak i Nikola Sarkozi naglašavali su mediteransku dimenziju Evrope.

Obojica su otvoreno izražavali skepsu prema sposobnostima novih država-članica da doprinesu izgradnji Evrope.

Kao rezultat svega ovoga, francuski uticaj u istočnoj Evropi i na Balkanu ostao je skroman.

Nemačka je, naravno, glavni subjekat u regionu, a na istoku Poljska uvećava svoju regionalnu snagu preko NATO i Višegradske grupe.

Čak su i neke mnogo manje zemlje pretekle Francusku u specijalizovanim područjima, poput Estonije u digitalnoj upravi, Austrije u ekonomskim pitanjima i Rumunije na Crnom moru.

Nedostatak francuskog interesovanja za istočnu Evropu objašnjavan je tradicionalnim proruskim stavom francuske diplomatije.

Makron je nastavio pravac i liniju svojih prethodnika, pa je uspeo da promeni čitavu politiku EU u prijemu novih članica, odnosno država Zapadnog Balkana u ovom trenutku, a u perspektivi možda i drugih država bivšeg SSSR.

Tu dolazi pitanje da li je Francuskoj suđeno da bude drugorazredna sila u regionu?

Naravno da nije.

Francuska je vodeća evropska država u odbrambenom području, a veoma važan politički faktor u svim zemljama koje imaju teritorijalne sporove: članica je OEBS grupe za Nagorno Karabah, doprinela je posredovanju u rusko-gruzijskom sukobu 2008, predložila je normandijski format za istočnu Ukrajinu i preformulisanju angažovanja NATO u baltičkim državama.

Jasno je, da ako Francuska želi da obnovi svoj status u Evropi, ona mora da pokaže da je spremna da igra određenu ulogu u bezbednosti i drugim pitanjima država istočne Evrope i Zapadnog Balkana.

Francuska je, međutim, često prihvatljivo lice za evropsko odbijanje proširenja, pa ona na dovoljno ljubazan način saopštava neprijatne istine.

Zahvaljujući proširenju 2004. i programu Istočnog partnerstva 2009. Nemačka je sasvim ispunila Mitteleurope strategiju i postala glavni ekonomski faktor.

Na političkom nivou, Nemačka se oslobodila svog istorijskog balasta konstantne podrške proširenju.

Na tome je nastala podela rada između Nemačke i Francuske: Nemačka je podržavala integrativnu politiku članica EU a Francuska je bila zadužena za mediteranske inicijative.

Danas Nemačka i Francuska dele uzdržanost prema novom i značajnom proširenju koje prvenstveno zahvata Zapadni Balkan.

Povlačenje Angele Merkel ne može da se smatra dobrom vešću za Makrona jer je Francuskoj potrebna snažni nemački saveznik u svim evropskim programima.

Novoizabrani lider nemačkih demohrišćana, Armin Lašet, bio bi ta kompenzacija ukoliko bi postao nemački kancelar, budući da u Makronovom evropskom aktivizmu vidi primer za Nemačku, a kao premijer Severne Rajne Vestfalije koja se graniči s Francuskom, ima dovoljno iskustva i znanja o važnosti nemačko-francuskog saveza.

Sve su ovo pitanja koja Francuska može da demonstrira i na Balkanu, pri čemu je Srbija bila važan preostali prostor bez značajnijeg francuskog uticaja.

U svakom slučaju, program 11. susreta predsednika Francuske i predsednika Srbije odgovarao je ovim francuskim ciljevima jer se razgovaralo o Kosovu, evropskim integracijama i ekonomskoj saradnji.

Francuska inicijativa o Kosovu nije nova.

Ona je nastavak samita koji je održan u julu prošle godine na inicijativu Nemačke i Francuske.

Na francusku ulogu u organizovanju nastavka beogradsko-prištinskog dijaloga, francuski predsednik je podsetio u obraćanju na Samitu o Zapadnom Balkanu koji je održan u novembru 2020.

Makron je naglasio da je „suštinski važno održavanje i jačanje dijaloga sa Zapadnim Balkanom koji geografski, kulturno i istorijski pripada Evropi“.

Objašnjavajući kako Francuska podržava „evropsku perspektivu Zapadnog Balkana“ Makron je nabrojao nekoliko stvari: martovsku odluku da se otvore pregovori sa Severnom Makedonijom i Albanijom, julsko obnavljanje pregovora Srbije i Kosova“, čemu je Francuska doprinela.

„Neslaganje između Srbije i Kosova je pitanje evropske bezbednosti, prema tome, suštinski je važno da EU vodi posredničke napore između dve strane kako bi se rešilo pitanje.“

Suštinski, bio je ovo odgovor na inicijativu američkog predsednika Trampa i potpisivanje Vašingtonskog sporazuma što francuski predsednik uopše nije ni pomenuo – kao da nije ni postojao!

Naglašavajući važnost Berlinskog procesa, najavio je Ekonomski i investicioni plan za Balkan u iznosu od devet milijardi evra, što je najveći doprinos razvoju regiona.

Na osnovu toga, ukazao je da se očekuje da zemlje Zapadnog Balkana daju svoj doprinos EU u tri područja: jačanje međusobne saradnje, da ubrzaju strukuralne refome s „fokusom na findamentalne reforme“ i podrška u borbi protiv terorizma.

U zajedničkom obraćanju dva predsednika, Makron je rekao da „pozdravlja rizike“ koje je predsednik Vučić više puta preduzeo „da predloži neka rešenja koja su inovativna“, i dodao da može da se računa na njegova „otvorena vrata“ da se postigne napredak na tom „putu normalizacije odnosa, ali i putu koji želi da dovede do stabilnosti i mira u regionu i znam da je to vaš cilj“.

Pre susreta s francuskom predsednikom, predsednik Srbije je rekao da „moramo da učinimo sve što možemo kako bismo postigli kompromisno rešenje prihvatljivo za obe strane“, što „dosad nije bio slučaj“ i najavio da je „uvek bio spreman da saslušam predsednika Makrona i njegove inovativne ideje i da vidimo šta možemo da učinimo da se približimo mogućem rešenju“.

Tako da se inovativna rešenja i inovativne ideje pojavljuju u izjavama oba šefa države.

Ove opaske privukle su interesovanje u Evropi, ali nije moglo da se nasluti da li je reč o zajedničkim, već ranije razrađenim idejama ili je reč samo o razmeni ideja.

Francuski predsednik je ponovo podržao evropskog izaslanika Miroslava Lajčaka.

Bez obzira na to što Vašington u obraćanju javnosti nije bio pomenut i što je toga dana, 1. februara, ispunjena jedna tačka iz Vašingtonskog sporazuma, uspostavljanje diplomatskih odnosa Izraela i Kosova, jasno je da Francuska neće ići van zajednički usaglašene politike s Vašingtonom is a drugim članicama EU, pre svih s Nemačkom.

To nju, međutim, ne sprečava da ima vlastite ideje koje se mogu naći na stolu, u skladu sa svojom reputacijom transformacionog lidera, kako ga je nazvao predsednik Svetskog ekonomskog foruma Klaus Švab, tokom prošlonedeljnog Makronovog obraćanja Forumu.

U svakom slučaju, ono što smo mogli da čujemo kao nepotvrđenu informaciju u francuskim diplomatskim krugovima, mogućna inovacija odnosi se na određenu primenu koncepta podeljenog suvereniteta na Kosovu u nekim pitanjima. Istorijski za to bi bio primer upravljanja Trstom od 1945.

To bi bilo i na tragu rešenja za jezero Gazivode iz Vašingtonskog sporazuma, gde se uključuje treća strana, odnosno američka kompanija koja učestvuje u celokupnom projektu.

Za albansku stranu to ne bi trebalo da bude sporno, jer je za nju priznanje, koje bi uključivalo u sedište u UN, daleko važnije od punog i neokrnjenog suvereniteta.

Srpska strana bi mogla da računa na garantovanje svog uticaja u određenim oblastima, ali bi morala da prihvati stolicu Kosova u UN.

U celini, to je jedna varijacija ideje dve Nemačke, što prema sadašnjim prilimkama, neće biti nimalo lako.

Francusko uključivanje u novi krug balkanske enigme sad dolazi u novom kontekstu, kad je na čelu SAD novi predsednik, koji sasvim napušta pristup svog predhodnika.

Američki predsednik Bajden i nemačka kancelarka Angela Merkel uvrstili su Zapadni Balkan u šest prioriteta, pored Irana, Avganistana, Kine, Rusije i Ukrajine.

U svom telefonskom razgovoru sa američkim predsednikom, Makron je pomenuo Liban, što ukazuje da Francuska može da napravi otklon od onoga što su se ili što se dogovaraju drugi učesnici ovog procesa sa zapadne strane i kad je reč pregovorima Beograda i Prištine.

Lako je zaključiti da će Makron da se oslanja na kooperativni pristup. Tako je u razgovoru koji je vođen 4. februara prilikom otvaranja Evropskog centra Atlantskog saveta, on naveo i očekivane okvire u saradnji sa SAD, gde je na prvom mestu stavio „obnovu i očuvanje multilateralnog okvira“ u odnosima SAD i EU, „nakon dve godine njegovog razbijanja“.

Makron očekuje „jačanje i uzdizanje evropskog suvereniteta“, za razliku od dosadašnje težnje i „naglašavanja suvereniteta na nacionalnom nivou“.

Tada je pored drugih kriznih regiona, naveo još i Sahel, Bliski istok i Rog Afrike kao regione koji su važni za Francusku.

On je ponovo upotrebio inovativnost kad je govorio o izgradnji „novog partnerstva u globalnom svetu“.

Kada je reč o NATO, Makron je najavio da slede ključni meseci u kojim je potrebno da se objasni uloga NATO i odgovori na pitanja ko je neprijatelj, kakvi su odnosi s Kinom?

On je Kinu definisao kao istovremenog partnera, takmaca i rivala, što je daleko od američke definicije strateškog neprijatelja.

Ponovio je da je za miran svet potrebno zajedničko upravljanje.

Posle veta 2019. koje je francuski predsednik stavio na početak pregovora sa Severnom Makedonijom i Albanijom, koji je Francuskoj doneo niz kritika i negativnu reputaciju u regionu, ona je brzo popustila pred kritikama i prihvatila da promeni odluku.

Čini se da Francuska sada nastoji da povrati svoj ugled prijatelja i saveznika.