Insajder: Neuspešno i komično

Ispostavilo se kasnije da niko nije u relaciji ni sa prostorom ni sa delom i da, zapravo, nismo saznali odakle oružje u blizini predsednikove porodične kuće, kao i da sumnje o mogućoj pripremi atentata, tužilaštvo i policija nisu uspeli da istraže ni da dokažu. Predstavnici nadležnih institucija o tome su samo prestali da govore. Bez razumnog objašnjenja.

Još manje je jasno kako je javnost više od tri meseca držana u opsadnom stanju i iščekivanju izručenja Ramuša Haradinaja iz Francuske. Kada do toga nije došlo, Srbija je protokolarno uložila protestnu notu. I bila bi to samo još jedna predstava na koju su građani navikli da par meseci kasnije lista pod direktnom kontrolom vladajuće SNS nije tog istog Haradinaja, optuženog u Beogradu za ratne zločine, podržala na mestu premijera Kosova, a on im za uzvrat omogućio tri ministarska mesta u vladi.

Apsolutna zvezda godine ipak je bio ministar odbrane Aleksandar Vulin čiji gafovi i afere zaslužuju tekstove u nastavcima. Ipak stan kupljen od para tetke iz Kanade se nekako izdvojio. Da li zbog cifre od 200 hiljada evra ili činjenice da u ovoj zemlji ni jedna institucija nije pozvana da ispita poreklo ovog novca i Vulinove odgovornosti, manje je važno. Tek ostaje zabeleženo da je i sam predsednik Vučić lakonski prešao preko ove afere uz konstataciju da je Vulin u to vreme bio samo poslanik. Da je bio poštar , verovatno bi se neko zainteresovao za celu stvar.

Vulin se potrudio još nekoliko puta da postane vest dana kao , recimo, u slučaju osuđenog ratnog zločinca Vladimira Lazarevića. Nakon pompezne najave da general postaje predavač na Vojnoj akademiji, a potom brze i oštre reakcije iz EU, ispalo je da se je reč o tek o gostujućem predavanju i da Lazarević neće biti profesor budućim oficirima Vojske Srbije.

Tek nešto manje pažnje od Vulina izazivao je gradonačelnik Beograda Siniša Mali. Iako ga je Aleksandar Vučić javno otpisao uz konstataciju da će pre leta dati ostavku pa, potom da neće dočekati izbore, na kraju se ispostavilo da će Mali biti deo tima naprednjaka za predstojeće beogradske izbore. Ni jelka od 83 hiljade evra, nabavljena pre potpisivanja ugovora, pa poklonjena, da bi istog dana „donator“ jelke dobio još jedan posao nabavke novogodišnjih ukrasa za Grad vredan 200 hiljada evra – ništa od toga nije uzdrmalo poziciju Siniše Malog koji, po svemu sudeći, pretenduje na još jedan gradonačelnički mandat.

Iako se čuvala od afera, ni premijerka Ana Brnabić nije prošla bez gafova nezamislivih u ozbiljnijim državama kao što je na primer predaja stenograma intervjua ruskom ambasadoru. I sve to bez objašnjenja zašto bi predsednica jedne vlade predstavniku strane zemlje, uz prisustvo kamera, „davala dokaze“ da li je nešto rekla ili nije.

Godina nije prošla bez obračuna navijačkih grupa. Posle tuče na poslednjem derbiju ništa nismo saznali, osim da je uhapšeno 26 huligana među kojima su bila i šestorica prebijenih Hrvata. O njima smo saznali sve, od toga kako se zovu do sadržaja navodnih pisama koje su sastavljali u hotelskoj sobi pa i pretpostavki da su se u Beogradu našli sa mnogo opasnijom misijom nego što je tuča na stadionu. Šta je pozadina sukoba na Partizanovima tribinama, policija nije saopštila.

Kraj godine je ostavio posebno gorak ukus. Turskoj je isporučen etnički Kurd koji je u Srbiji tražio azil, nakon što je osuđen na zatvorsku kaznu zbog rušenja Ustavnog poretka. Cinična objašnjenja ministarke pravde samo su pojačala utisak nemoći nad činjenicom da je Tajipu Erdoganu, jednom od osvedočenih diktatora, na tacni isporučen, po svemu sudeći, politički osuđenik.

Uglavnom, ova godina je više-manje prošla u pokušajima povezivanja nekih ljudi sa nekim prostorima i nekim delima. Neuspešno i prilično komično. Doduše, uz posledice koje ćemo, kao i obično da sabiramo kad za to ne bude kasno.