Insektizacija

Kada se radi 12 ili 14 časova dnevno i tako mesecima, i to se još i ne plati kao prekovremeni rad, a sve prođe u tišini i bez otpora, očigledno je da ne postoji svest o sopstvenoj snazi. Kada se radi 12, 14, ili 16 časova dnevno, i tako stalno, i plati se to na ovaj ili onaj način, očigledno je da ne postoji svest o sopstvenoj snazi. Kada, ne samo u Srbiji, ne važi pravilo o tri osmice (osam sati rada, osam sati slobodnog vremena i osam sati sna) za čije ostvarenje se prolivala krv u drugoj polovini XIX veka, i kada su se ljudi naizgled bez prinude odrekli tog prava, opet se dolazi do pitanja svesti, odnosno njenog sadržaja. Kada se uzme kredit na 30 ili 40 godina da se dođe do krova nad glavom, onda gubitak posla biva pitanje života i smrti čitave porodice. A kad se o tome radi, kako da se brani pravilo o tri osmice. Ako nećeš ti, ima ko hoće. Armija onih koji hoće, čeka ko zapeta puška da popuni upražnjeno mesto. Nije važan život pojedinca, ni dužina njegovog trajanja, kada u svakom trenutku postoji zamena. Kao što insekti nadiru prema plamenu koji će ih spržiti, tako i većina, bez svesti o svojoj snazi, u talasima, kao da je to jedini pravac, hrle prema upaljenoj sveći. Paradoksalno, u vreme kada su glavna tema „ljudska prava“ sprovela se „insektizacija“ društva. Priča o ekonomskim, političkim i ljudskim slobodama, svela se na pravo neometanog približavanja plamenu. Bar u ovom trenutku tako izgleda, borba većine za dostojanstven život, završila se neuspehom. Da li je taj poraz konačan i da li uopšte ima konačnih ishoda u istoriji, jeste pitanje koje se tiče filozofije istorije, a ne ovih generacija koje žive u vremenu „ljudskih prava“.

Na drugoj strani, kao neizbežan pratilac takvih vremena pojavljuje se terorizam u raznim oblicima. U fokusu javnosti je onaj koji se može nazvati vaninstitucionalnim, i koji je bio karakterističan i za drugu polovinu XIX veka. On se uvek javlja kada nešto mnogo ne valja, kada treba da nastane nešto drugo, a ne može. I odgovor na takav izazov je sličan i može se nazvati „državnim terorizmom“. Ta „krvava igra“ traje jedno vreme dok se ne da suvisao društveni odgovor u vezi problema koji su se nagomilali. Da li je to vraćanje na pravilo o tri osmice, ili će odgovor biti drugačiji i neočekivan teško bilo ko može predvideti.

Orvelova negativna utopija predviđa beskrajno neljudsko stanje. Kao neki perpetuum mobile zla, takva „mašina“ jednom pokrenuta hraneći se ljudskim strahom može večno da radi. Da bi radila mora imati „goriva“ u obliku straha. Kada straha ne bi bilo, ili kada bi se smanjio, i ona bi „zaribala“. Otud, priča se svodi na to da li će, i kada, i u kojoj meri da se smanji količina straha. Drugačije rečeno, postavlja se pitanje da li će se, i kada, pojaviti otpor. Ili, da li će, i kada, većina postati svesna svoje snage. Orvel je rekao da neće nikad zato da bi upozorio na tu opasnost, a ne zato što je verovao da će zaista tako i biti. Ali pošto u takvim stvarima nema garancije ni na jednu stranu, sve ostaje otvoreno. Pokušaji da se zatvori na naopaku stranu do sad nisu uspevali. To ne daje garanciju da ovoga puta neće uspeti, već samo nadu da je moguć i drugačiji, povoljan ishod. Uvek je do sad bilo, da na kraju većina postane svesna svoje snage. I onda strah nestane i „mašina“ zariba i „ode“ u staro gvožđe.

Autor je bivši ministar za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku