Inspiracija za ideologe neokonzervativizma

Dok je Titov uticaj u izvesnoj meri bio osvetljen reflektorima vlasti, globalna recepcija Đilasovih ideja, ostala je neistražena ispod decenija umanjivanja te uloge, organizovanih kampanja kleveta i dezinformacija jugoslovenskih vlasti i zavisti disidenata iz drugih država sovjetskog bloka. Međunarodna dimenzija Đilasovog uticaja nije ništa manje interesantna od globalnog uticaja kojeg je imala tadašnja Jugoslavija na međunarodnoj sceni.

Osim nekoliko osuda dugogodišnjom robijom, rukovodstvo jugoslovenskih komunista u više navrata do tančina razrađivalo je planove propagandnih, ali i drugih kampanje koje je trebalo da se vode protiv Đilasa.

Tako je na sastanku državnog vrha sa rukovodiocima službi bezbednosti krajem 80-ih, savezni sekretar za unutrašnje poslove Dobroslav Ćulafić, referisao je da je SSUP zaključio da je potrebno da se izda pasoš Milovanu Đilasu, „jer bi više teškoća bilo da mu ne damo, nego da mu damo pasoš“. Ćulafić je ocenio da su u tom trenutku „opasniji“ Kosta Čavoški, Vuk Drašković i Veselin Đuretić. Usprotivio se svemoćni Stane Dolac koji je rekao da je Đilas „idejni otac“ svima ostalima „i na osnovu toga što je radio, mogli smo ga već 100 puta uhapsiti i suditi“. Tek pošto su vojnici, general Nikola LJubičić i admiral Branko Mamula zaključili da Đilas više ne predstavlja nikakvu opasnost i da može da mu se izda pasoš, Dolac se povukao, ali je zatražio da se pokrene postupak oduzimanja državljanstva Đilasovom sinu, Aleksi, te da se uhapsi Šešelj i kazne sudije koji su dozvolili Šešelju da u svojoj odbrani na sudu, napada sistem i njegove istaknute pojedince.

Dedijer je tražio od DB sve materijale o Đilasu, „kako bi raskrinkao njegovu neprijateljsku delatnost u svetu“, ali DB je ostao uzdržan prema ovoj njegovoj inicijativi.

Đilas nije slučajno bio „frontmen“ jugoslovenskog revizionizma. CIA je u izveštaju iz Beograda 19. marta 1954. dala svoje viđenje pozadine jugoslovenskog zaokreta i promena u karakteru socijalizma. Tito je, prema navodima CIA, prihvatio savet britanskih laburista, Klementa Atlija, Bevana i Kevina Filipsa, da kreira umereni sistem vladavine, u skladu sa ideologijom britanskih laburista. Nosilac „novog trenda“, koga je Tito lično izabrao da piše članke u „Borbi“ na ovu temu, bio je Milovan Đilas.

Titov izbor nije bio iznenađujući, pošto je Đilas kultivisao odnose s britanskim laburistima od početka pedesetih, kada je boravio u misiji nabavke „mašina za tkanje“, što je bilo šifrovano ime za nabavku oružja iz Velike Britanije.

Glavni Đilasovi i Titovi protivnici u ovim pitanjima u to vreme, prema navodima CIA, bili su Edvard Kardelj i slovenački komunisti, koji su dominirali jugoslovenskom ideološkom scenom, dok su srpski komunisti bili podeljeni. Do sukoba Kardelja i Đilasa došlo je u junu 1953, a hrvatski „aparat“ je prednjačio u uklanjanju Đilasa.

Bez obzira na ove unutrašnje razmirice, Đilasova „Nova klasa“, nakon prvog izdanja 1957. objavljena je na svim važnijim svetskim jezicima. Izdanje za internu upotrebu objavila je KP Kine, a s njim se upoznao i otac kineske revolucije Mao Cedung. U 1963. mladi ruski pisac Vladimir Bukovski bio je poslat na psihijatrijsko lečenje zato što je posedovao Đilasovu knjigu.

Ona, ipak, nije izašla iz kruga unutrašnje rasprave o komunizmu, dok se nisu pojavili problemi postindustrijskog ili informatičkog društva, krajem šezdesetih. Zajedno sa vijetnamskom depresijom, novi izazovi budućnosti, činilo se, daleko prevazilaze okvire onoga što im se tada nudilo kao rešenje. „Nova klasa“, koju je Đilas, definisao za komunističko, bila je primenjena na američkom društvu. Kasnije, kada su se pojavili „neokonzervativci“, oni su ideju dalje razvili u princip „vođstva“ koji je jedan od osnovnih u neokonzervativnoj ideologiji. Tokom Karterove administracije, DŽin Kirkpatrik je objavila svoj čuveni članak „Politika i nova klasa“. Pozivajući se na Đilasa i Šumpetera, ona je izvukla zaključak da pripadnici „nove klase“ dolaze na vlast promovišući ideološki i programski zasnovane pristupe problemima, i da ta želja ne izražava samo „intelektualnu fascinaciju politikom“, nego manifestuje šire verovanje da društvene institucije treba i mogu da potvrde i služe apstraktnim principima“. „Jugoslavija je u svemu izuzetna… ali je potrebno da se setimo da nijedna druga komunistička zemlja nije sledila njen primer“.

Posebno obimno o ovome pisao je Dejvid Bejsilon, tesno povezan sa radikalnim Institutom za političke studije (Institute for Policy Studies). On je bio jedan od „njujorških intelektualaca“ i društveno angažovanih autora koji je objavljivao u „Commentary“, „Partizan Review“, „Dissent“ i „Politics“. Tokom karijere bio je povezan sa piscima i intelektualcima poput DŽejmsa Farela, Sola Belona, Irvinga Hova, Normana Podhoreca i drugih. U svojoj knjizi „Moć u Americi: politika nove klase“ koju je objavio 1967. inspirisan idejama Milovana Đilasa, Bejsilon je primenio Đilasovu analizu komunističkog sistema na američku kulturu, ekonomiju i politiku, u kontekstu široke diskusije ideje „nove klase“, među intelektualcima. Uz Đilasa kao primarnu inspiraciju, on je koristio i dela DŽona Keneta Galbrajta da bi istraživao rastuću moć intelektualca u američkom društvu. Galbrajt je u svojoj knjizi „Nova industrijska država“ definicijom „tehnostrukture“ dao jedan od više svojih doprinosa teoriji „nove klase“.

Najkraće rečeno, on je zaključio da je Marks pogrešio. Radnička klasa, pokazuje se, nije pokretač revolucionarnih promena, kao što je Marks očekivao. Umesto toga, „ameba proletarijata se podelila na podklasu koju čini manjina neorganizovanih radnika, koji žive u siromaštvu, sindikalizovane radnike i „novu klasu“.

„Nova klasa“, koja je predmet posebne Bejsilonove pažnje, sastoji se od menadžera i intelektualaca. Budući da nemaju industrijsku svojinu, menadžeri i intelektualci, jasno, ne pripadaju buržoaziji, ali nisu ni proletarijat. Oni čine administrativnu elitu, vladinu i privatnu. U njihovim rukama je koncentrisana mašinerija tehnokratskog društva, s tendencijom daljeg rasta njene kontrole.

Objavljivanje ove knjige bila je prekretnica u diskusiji o „novoj klasi“, koja je svoj vrhunac dostigla tokom Karterove administracije, kada je formirana studijska grupa „Nova klasa“. Rezultat njenog rada je objavljivanje knjige „The New Class?“ u kojoj se učesnici bili Daniel Bel, Piter Berger, Natan Glazer, Majkl Harington, DŽin Kirkpatrik, Kevin Filips, Norman Podhorez i drugi. Bejsilon je bio savetnik u ovom projektu.

U svom obimnom eseju „Zamućeni koncept“ („A muddled concept“), Danijel Bel se opširno bavio teorijom „nove klase“. On je celovito ukazao na to kako se teorije Torstena Veblena, Rajta Milsa, Lajonela Trilinga, Herberta Markuzea, Semjuela Lipseta i drugih teoretičara „postindustrijskog društva“ dodiruje sa idejama „Nove klase“. Bel se, međutim, protivio pretpostavci da se „nova klasa“ razmatrao kao društveni sloj kao što su to činili Bejsilon i Kristol, nego da je reč o „kulturnom stavu“. „To je mentalitet, a ne klasa“, tvrdio je Bel.

Kao urednik knjige, Bari Brus Brigs je analizirao konjukturu i prihvaćenost različitih ideja i intelektualnih koncepata posle Drugog svetskog rata. Brus Brigs je zaključio da je uobičajeni razlog prihvatljivosti i raširenosti određenih ideja to što odgovaraju interesima određenih pojedinaca ili čitavih grupa, ali „najveći interes je ekonomski interes“ i da je to najvažniji razlog zbog kojeg treba da se ispita ideja „nove klase“.

Rasprava u kojoj se našla Karterova administracija imale je snažne reflekse na Jugoslaviju i povodom Jugoslavije. Nekoliko pitanja bilo je direktno povezano s Jugoslavijom. Neka od njih ticala su se spoljne politike i odnosa u svetu, odnosu prema „trećem svetu“ koja su povezana sa stavom tog bloka u arapsko – izraelskom sukoba, što će imati dugoročne posledice na ideološke podele među demokratama i stvaranje bloka „neokonzervativaca“. Druga pitanja odnosila su se na debatu o prirodi komunizma. Treća su se nadovezivala na pitanja demokratije i zemalja „trećeg sveta“. Poslednje, četvrto obeležje, bilo je od suštinske važnosti za formiranje pogleda neokonzervativaca. Oni su svoj filozofski i praktični stav razvili pozivajući se veoma mnogo na poglede, stavove i životna iskustva vodećeg jugoslovenskog disidenta, Milovana Đilasa. Kristol i njegove kolege sledile su radove pisaca kao što su Jozef Šumpeter, Dejvid T. Bejsilon i Milovan Đilas. Sva tri autora naglašavaju da kada moderno društvo dostigne postindustrijski nivo razvoja kako ga je nazivao Danijel Bel, ona naginju da budu krajnje zavisna od nove klase visokoosposobljenih intelektualaca, uključujući naučnike, nastavnike, novinare, advokate, psihologe, socijalne radnike i druge stručnjake.

Irving Kristol bio je saosnivač magazina „Enkaunter“(Encounter) u Londonu 1953. i uređivao ga sve do 1958. Magazin je finansiran od strane Kongresa za kulturne slobode, antikomunističke organizacije čije je sedište bilo u Parizu. „Da sam znao da su oboje, sam Kongres i magazin, finansirani od strane CIA, ne bih prihvatio taj posao“, napisao je kasnije Kristol.

On se prisećao da je radeći u Kongresu i „Enkaunteru“, kao i ostali bio „opsednut antikomunizmom“ i netrpeljiv prema svakome ko je pokušavao da „gradi mostove prema istoku“. Kongres je prvenstveno podržavao intelektualne aktivnosti i disidente u komunističkim zemljama. Što se Jugoslavije tiče, cela zemlja je bila poželjni obrazac za komunistički svet. „Bili smo fascinirani potencijalima liberalizacije komunizma, koji su se pojavili. Predviđali smo policentrični impuls među različitim komunističkim partijama, ali nikada nismo zamišljali da taj revizionizam u Aziji i Latinskoj Americi može da dobije reakcionarne forme, kao u Kini ili na Kubi. Mi smo imali Tita na umu, a ne Maoa“, objasnio je Kristol.

Tako su, Đilas i Tito, svako u svom svetu, imali dominantno mesto, kao lice i naličje jednog vremena i jednog sistema.