Kako se institucije ophode kada se preti novinarima, a kako kada su meta funkcioneri?

U bazi Vrhovnog javnog tužilaštva za prvih pet meseci ove godine zabeleženo je 29 formiranih predmeta napada na novinare, od kojih su dva prvostepeno ili konačnom odlukom rešena.

U istom periodu, NUNS je registrovao 58 slučajeva, a u ovoj evidenciji nalaze se 33 verbalne pretnje, četiri fizička napada, dva napada na imovinu i 22 slučajeva pritisaka.

UNS je registrovao 45 slučajeva, sa naglaskom da je to manje slučajeva nego u istom periodu prošle godine, uz duplo više slučajeva onemogućavanja rada novinara.

U analizi „Sloboda izražavanja pred sudom“, koja je izrađena u saradnji Slavko Ćuruvija Fondacije i CEPRIS-a 2022. godine, navodi se da je broj slučajeva ugrožavanja sigurnosti koji su dobili sudski epilog dva i po puta veći kad se radi o predsedniku Republike Srbije nego o svim medijskim radnicima zajedno.

Takođe, kako pokazuju podaci iz analize, tužilaštvo je spremnije da poruke oceni kao preteće ukoliko su upućene visokim političkim funkcionerima, naročito predsedniku, nego medijskim radnicima, dok obavezan iskaz zbog primljenih pretnji nije tražen samo od predsednika Republike Srbije.

Gunjić: Da su takve pretnje stigle funkcionerima, čovek bi odavno bio u zatvoru

Perica Gunjić, glavni i odgovorni urednik Cenzolovke, portala čiji je osnivač Slavko Ćuruvija Fondacija, za Danas naglašava da pored toga što ne samo da predmeti budu po brzom postupku rešeni, postoji znatna diskrapanca između toga kako se postupa kada su u pitanju funkcioneri, a kako kada su novinari.

Kada je ugrožena sigurnost visokih političkih funkcionera, kaznena politika znatno je stroža nego u slučajevima u kojima je ugrožena sigurnost medijskih radnika, pokazuje analiza SĆF.

Na primer, kazna zatvora u zatvorskim uslovima nije izrečena ni za jednu pretnju upućenu novinarima, pokazuju podaci za period od 2017. do 2021. godine.

„Štos je u tome što novinarima kada prete, veoma ozbiljno, najčešće ako uopšte dođe do nekog postupka dođe do dogovora za blagu uslovnu kaznu. Kad su funkcioneri u pitanju reaguje se mnogo češće i u više situacija su protiv ljudi koji su pretili Vučiću i drugim državnim funkcionerima pokrenuti postupci, nego što su za iste ili mnogo oštrije izjave ili pretnje novinarima oni pokrenuti. U stvari, u slučajevim kada su u pitanju pretnje novinarima, najčešće su odbacivane prijave, sve dok nisu ekstremne pretnje kao što su dobijali Ana Lalić ili Dinko Gruhonjić“, ukazuje Gunjić.

On dodaje i da se ista pretnja upućena novinarima i funkcionerima drugačije tumače.

„Čak i kada tužilaštvo neke stvari uradi efikasnije, kao što je pronalaženje i pritvaranje osumnjičenog, na neki način se dozvoljava takva situacija da osumnjičeni može i da pobegne i da ne bude efikasno otkriven nakon toga. Sve se to doživljava dosta neozbiljnije nego u slučajevima kada takve pretnje stignu funkcionerima. Da su pretnje koje su stigle Ani lalić i Gruhonjiću stigle funkcionerima, čovek bi odavno bio u zatvoru i verovatno bi dobio neku ozbiljniju kaznu, a ne kućni pritvor“, ističe Gunjić.

Sagovornik Danasa ukazuje da se u slučaju Ane Lalić nije radilo o uobičajenoj internet pretnji kao što novinari svakodnevno dobijaju, već su u pitanju one za koje su i neke međunarodne novinarske i medijske organizacije procenile da predstavljaju pretnju po život njoj i njenoj porodici.

„U prvi mah je delovalo da je i tužilaštvo tako reagovalo, jer je otkrilo i pokrenulo postupak protiv osumnjičenog, ali ovo što se dogodilo pokazuje da on nije tretiran kao što bi trebalo i kao što bi bio da je pretio nekome od političara koji su na vlasti“, zaključuje Gunjić.

Đurić: Postoji opasnost da izrečene pretnje ostvari

Rade Đurić, pravnik NUNS-a i član Stalne radne grupe za bezbednost novinara, ocenjuje da je kod slučaja bekstva osumnjičenog učinjen ogroman propust i pokazatelj onoga što se godinama govori, a to je da sistem krivčno-pravne zaštite ne funkcioniše dobro i da očigledno određena lica mogu bez ikakvih posledica da ga zloupotrebe.

„Deluje da je više nego jasno da je došlo do direktnih propusta od strane određenih osoba, a ne neke tehničke greške u sistemu. Deluje gotovo neverovatno da je ovakav propust načinjen, a da do sada institucije nisu reagovale. Postoji i opasnost da izrečene pretnje ostvari, a ovo nikako nije dobro za našu državu i krivično-pravni sistem“, ukazuje Đurić.

Ističe i da je važno da se utvrdi kako je bilo moguće da osoba sa nanogicom napusti mesto na kojem boravi, a da to ne primeti nadležna služba za vanzavodske sankcije i na osnovu toga policija ne pokrene potragu.

„Sada imamo informaciju da policijske patrole obilaze mesto boravka koje je osumnjičeni napustio i gde je zapravo uklonio tu nanogicu. Imamo provere od strane policije 1. i 4. juna, i nakon toga nemamo informacije da je bilo šta preduzeto da se krene u u potragu za njim“, kaže Đurić.

Na žalost, dodaje pravnik NUNS-a, reakcija je selektivna i često neprimerena situaciji u kojoj se oštećeni novinar nalazi.

„Iako postoje sjajni tužioci i policajci, sistem nažalost nije sposoban da pruži garancije bezbednosti, ni preventivno novinarima, ni da ih adekvatno zaštiti kroz procesuiranje. Umesto toga, dešavaju se ovakve stvari koje zapravo odbijaju novinare od prijavljivanja slučajeva i gubi se poverenje u institucije koje treba da ih zaštite“, navodi on.

Đurić ukazuje i da su funkcioneri očigledno bolje zaštićeni, te da i tu vidimo dvostruke aršine i selektivnost u primeni propisa.

„N žalost, i neki novinari su bolje zaštićeni u pojedinačnim situacijama i to daje pogrešan utisak da sistem funkcioniše dobro. Problemi u realnom funkcionisanju, kapacitetima, odnosu policije i tužilaštva, očigledno čestim opstrukcijama, nepostojanju ili jednostavno izostanku primene adekvatnih mehanizama da se pozovu na odgovornost oni koji čine da ovakvi slučajevi propadaju, da zastarevaju ili se kod nekih zakoni primenjuju, a kod drugih ne, utiču na sveopštu sliku poraza krivično-pravnog sistema“, zaključuje on.

Milošević: Selektivna pravda i informisanje

Potpredsednica Udruzenja novinara Srbije (UNS) i članica Stalne radne grupe za bezbednost novinara Olivera Milošević ističe da je strah opravdan.

„Obeshrabrujuće i krajnje opasno deluje ta tišina u kojoj se dešava bekstvo optuženog za jezive pretnje koleginici Ani Lalić i sasvim razumem njen strah i nespokoj, kao i nemoć koju sada oseća“, kaže Milošević za Danas.

Ona se osvrnula i na činjenicu da se o bekstvu osumnjičenog više od mesec dana ništa nije znalo.

„Ako uzmemo u obzir činjenicu da atmosferu u duštvu koja dovodi do agresivnosti prema neistomišljenicima, pogotovo novinarima, u najvećoj meri kreira politička elita zajedno sa medijima nad kojima ima kontrolu, dobijamo i odgovor zašto o ovome ne znamo ništa, duže od mesec dana“, ukazuje potpredsednica UNS-a.

Da je nekim slučajem meru pritvora prekršio neko ko je pretio ili ugrozio bezbednost nekom javnom funkcioneru, za šta, doduše, ne bi ni dobio samo kućni pritvor, Milošević smatra da bi se istog dana desila javna uzbuna, te da je lako zamisliti kako bi izgledale naslovne strane tabloida.

„Sve ovo govori ne samo o selektivnoj pravdi i informisanju, već i da su ovde zakazale i institucije na kojima je kontrola izdržavanja sankcija, što dodatno brine medijsku zajednicu“, kaže Milošević.

Ona ukazuje i da medijskoj sceni u Srbiji preti sve gora situacija.

„Dokle god imamo taj politički narativ kojim se seje netrpeljivost, podgrevaju podele i mržnja, tu nultu toleranciju vlasti na kritičko novinarstvo, bojim se da nećemo moći da se izborimo protiv nasilja nad novinarima, i da nam preti sve gora situacija. Ipak, kao medijska zajednica nikada ne smemo da odustanemo od borbe protiv takve atmosfere, kao ni borbe protiv nekažnjivosti napada na kolege, koju u najvećoj meri sprovodimo preko Stalne radne grupe za bezbednost novinara“, poručuje Milošević.