Integralna istorija papstva

On pripoveda na veoma dramatičan način, kao je papstvo uvek iznova otkrivano i polazi mu za rukom da u svakom pontifikatu otkrije bogoslovsku, političku i kulturnu osobenost.
Knjiga Pontifeks. Istorija papa. Od Sv. Petra do Franje (Volker Reinhardt: Pontifex. Die Geschichte der P pste. Von Petrus bis Franziskus, C. H. Beck, Minhen 2017) Folkera Rajnharta, nakon dužeg vremena, velika je sinteza i integralna istorija papstva iz pera jednog istoriografa. On opisuje kako su biskupi Rima od antike nastojali da utvrde svoj primat nad ostalim biskupima, a u srednjem veku svoj visoki položaj postave iznad kraljeva i careva. Nebrojena umetnička dela svedoče o toj višestrukoj aspiraciji za moć. Ona su većinom nastala u renesansi i baroku, kada je punoća vlasti stala da opada. Do dubokog 20. veka pape su se suprotstavljale moderni i modernizaciji pripisujući papstvu stigmu večnog konzervatizma. Ali apeli za reforme, kao što ovaj fulminantni pregled pokazuje, star je koliko i samo papstvo. Dvomilenijumska istorija papskog čina pokazuje ipak konstantnost. Rajnhart bira multiperspektivni prilaz – splet profane, crkvene i umetničke istorije, znanje patrologa i dogmatičara. Pape nisu bile samo religiozni predstojatelji, već i monarsi i mecene. Svakako je bila prednost u tome što Rajnhart, drugačije no slavni prethodnik Ranke, nije zauzimao konfesionalnu tačku gledanja. Ali to ne znači da je njegov prilaz bez ikakvih premisa. Rajnhart razume istoriju papstva kao borbu za veru, duše i time za moć u najvišoj i najčistijoj potenci. Ali shodno samorazumevanju papstva, čini se da je papama primarno bilo do nečega drugoga: do spasenja duša ljudi. Rajnhart se obraća protiv jedne anahronističke pretpostavke da su pape oduvek posedovale apsolutnu moć.

Na početku je to bio počasni primat kao biskup glavnog grada Rimskog carstva, koji je na grobovima Apostola Petra i Pavla dobijao poseban značaj. Još u pretkonstantinovsko doba biskup Rima je tražio posebno počasno mesto koje je bilo još prestižnije no mesto samo jednog primus inter pares biskupa. U pitanjima dogme i određivanju datuma proslavljanja Uskrsa, Rim je nastojao da probije svoju suverenu nadležnost u celokupnoj crkvi, ali je nailazio na snažne otpore i suprotstavljanja. U poznom četvrtom veku, papa Damazus, koji je umro 384. godine, osnovao je teorijski instituciju prvog pape bez aspiracije na univerzalnu jurisdikcionalnu moć. Razvoj primata je pod Lavom Velikim, čiji je dogmatski autoritet potpuno priznat na koncilu iz godine 451, provizorno bio okončan. Tijara, papska kruna, postala je simbol pontifikalne aspiracije za moć. Sa sukobom o investituri borba za nadmoć nije bila odlučena, čak ni onda kad su naslednici ka katedri Sv. Apostola Petra, za sedamdeset godina, morali da stanu pod nadzor francuske krune. Nakon Avinjonskog egzila sledila je šizma sa dvojicom konkurirajućih pretendenata, koji su pobadali klin razdora u celokupnoj Evropi. Jedinstvo je vaspostavljeno tek koncilom u Konstancu.

Jedan novi početak papstva čini epoha renesanse. Na ovom terenu je Rajnhart specijalista. Titula pontifex usledila je kao epitet sledbenika rimskih cezara, kao ni u kojem drugom gradu na zemaljskoj planeti. Rim je postao neka vrsta umetničkog svetilišta veli Rajnhart. Nova katedrala Svetog Petra i Sikstinska kapela, ciklusi fresaka Rafaela i Mikelanđela, njen su prominentni izraz. I mimo vrtoglavog geopolitičkog značaja pokazalo se papstvo do 18. veka kao velika kulturna moć. Preostala dva veka istorije autor je sabio na sto trideset stranica.

U jednu reč – ova monumentalna knjiga veoma je dramatičan i elegantnim istoriografskim stilom napisani ekscelentni pregled istorije papstva. Pontifex je bez ikoje sumnje najbolje napisana knjiga o integralnoj istoriji papstva u novijoj istoriografiji.