Intervencionizam velike sile

Još od početka 19. veka, kad su opijumski ratovi nasilno otvorili tu zemlju, Kina je na Zapad gledala kao na nepresušni izvor poniženja. Ravnopravan status i odlučno odbijanje bilo kakvog priklanjanja stranom diktatu za kineske lidere ne predstavlja taktiku već moralni imperativ.

Kina teži da sa Sjedinjenim Državama uspostavi veze zato da bi ostvarila ravnotežu sa susedima koje smatra podjednako moćnim i nezajažljivim.

Da bi u tom smislu usaglasila svoje odnose s Amerikom, Kina bi bila spremna na izvesne ustupke u vezi s ljudskim pravima, pod uslovom da može da ih prezentuje kao sopstveno slobodno opredeljenje.

Američko uporno i javno nametanje uslova u Kini se shvata ili kao pokušaj da se njeno društvo menja u skladu s tuđim vrednostima, dakle, poniženje ili kao neozbiljnost, pošto nagoveštava da Amerika nije zainteresovana za azijsku ravnotežu samu po sebi.

Ako zaključi da ne može  da računa da će joj Amerika pomoći u uspostavljanju te ravnoteže, Kina neće biti spremna ni na ustupke.

Ključ za uspostavljanje kinesko-američkih odnosa paradoksalno, čak i za rešavanje pitanja ljudskih prava jeste prećutna saradnja u vezi s globalnom, pre svega azijskom strategijom.

U pogledu Evrope, s kojom je povezuju zajedničke vrednosti, Amerika još nije uspela da formuliše i zajedničku politiku, ili da uspostavi institucije koje bi odgovarale posthladnoratovskom periodu; u pogledu Azije, Amerika može da definiše poželjnu opštu strategiju, ali ne i da uspostavi saradnju zasnovanu na zajedničkim vrednostima.

Za razliku od toga, na zapadnoj hemisferi, sasvim neočekivano, dolazi do stapanja moralnih i geopolitičkih ciljeva vilsonizma i realpolitike.

U svojim početnim fazama, američka politika prema zapadnoj hemisferi svodila se na intervencionizam s pozicija velike sile.

Zaokret ka saradnji obeležila je Ruzveltova politika dobrosusedskih odnosa objavljena 1933. Paktovi sklopljeni 1947. i 1948. u Riju i Bogoti, pružili su tim odnosima bezbednosnu komponentu koja je institucionalizovana u okviru Organizacije Američkih država. Kenedijeva inicijativa iz 1961, tzv. Savez za progres, uključila je pružanje pomoći i ekonomsku saradnju, ali su tu dalekovidu politiku uništile etatističke sklonosti zemalja primalaca pomoći.

Glavni zadatak Amerike u okviru trećeg pokušaja da stvori novi svetski poredak, biće uspostavljanje ravnoteže između dvostrukog iskušenja što ga u sebi krije njen ekscepcionalizam: stalno prisutnog poriva da se povuče u sebe i ideje da mora da ispravi svaku nepravdu i da dovede u red svaki poremećaj.

Ameriku opredeljenu za krstaške pohode moglo bi da iscrpi neselektivno uplitanje u sve etničke sukobe i građanske ratove što izbijaju u posthladnoratovskom svetu.

Pa ipak, ako bi se povukla od sveta i opredelila za usavršavanje svojih vrlina unutar sopstvenih granica, Amerika bi prepustila drugim zemljama da u nekim udaljenim delovima sveta odlučuju o njenoj bezbednosti i prosperitetu, dok bi ona sama na to postepeno sve manje mogla da utiče.

Kad je 1821. upozorio Amerikance da ne podležu želji za proganjanjem nemani u dalekim krajevima, Džon Kvinsi Adams jednostavno nije mogao ni da zamisli koliko nemani će se pojaviti u posthladnoratovskom svetu.

Amerika ne može, pogotovu ne sama, da se bori protiv svakog zla. Međutim, postoje i nemani koje se moraju, ako ne baš ubiti, onda zaustaviti.

Zbog toga je na prvom mestu potrebno uspostaviti kriterijume na osnovu kojih će se o tome odlučivati.

Američki lideri su po tradiciji motivaciju stavljali iznad suštine.

Oni su se mnogo više trudili da utiču na ponašanje nego na kalkulacije svojih sagovornika.

Usled toga, američko društvo pokazuje izuzetnu ambivalentnost prema poukama što ih pruža istorija.

U američkim filmovima često se prikazuje kako neki dramatičan događaj pretvara negativca u uzor vrline (ponekad čak preteran) što predstavlja odraz opšteg uverenja nacije da prošlost nema preovlađujući uticaj na budućnost i da se uvek može krenuti od početka.

Ljudi u stvarnosti retko doživljavaju takve transformacije, a još ređe nacije sastavljene od mnoštva pojedinačnih opredeljenja.

Odbacivanje istorije veliča sliku univerzalnog čoveka koji živi prema univerzalnim pravilima, bez obzira na prošlost, ili na to gde živi, ili na bilo kakvu drugu promenljivu okolnost.

Kako američka tradicija naglašava univerzalne istine, a ne nacionalne karakteristike, kreatori američke politike uopšteno se radije opredeljuju za multilateralni nego za nacionalni pristup: planove za razoružanje, kontrolu širenja nuklearnog naoružanja i ljudska prava, a ne za u suštini nacionalna, geopolitička, ili strateška pitanja.

Američko odbacivanje istorijskih okova i insistiranje na tome da se uvek može početi iznova omogućavaju da američki način života bude dostojanstven, čak lep.

Američki strah da oni što su opsednuti istorijom izriču proročanstva osuđena na to da se obistine, sadrži u sebi jednu veliku narodnu mudrost.

Uprkos tome, s mnogo više primera može se potkrepiti Santajanina maksima po kojoj su oni što ignorišu istoriju osuđenina to da im se ponovi.

Zemlja s idealističkom tradicijom kao što je Amerika ne može svoju politiku da zasniva na ravnoteži snaga kao na jedinom kriterijumu za uspostavljanje novog svetskog poretka.

Ona, međutim, mora da shvati da je ravnoteža najvažniji preduslov za ostvarivanje njenih tradicionalnih ciljeva koji se ne mogu postići retorikom ili pozom.

Međunarodni sistem u nastajanju mnogo je složeniji od bilo čega s čim se američka diplomatija ikad susrela.

Ona mora da se vodi na osnovu političkog sistema koji naglašava tekuća pitanja i obezbeđuje dugoročne podsticaje.

Savremeni političari imaju posla s biračkim telom koje se informiše prvenstveno na osnovu vizuelnih predstava. Ovo, u vremenu koje iziskuje preispitivanje prioriteta i analizu mogućnosti, u prvi plan stavlja emocije i trenutno raspoloženje.

Realpolitika, svakako, ne može automatski da reši sve probleme.

Politika zasnovana na ravnoteži snaga bila je na vrhuncu tokom četiri decenije što su usledile Napoleonovim ratovima.

Ona je odlično funkcionisala zahvaljujući tome što je ravnoteža bila realistično definisana i, što je podjednako važno, zato što su je učvršćivale zajedničke vrednosti, bar kad su u pitanju bili konzervativni dvorovi.

Posle Krimskog rata osećaj zajedničkih vrednosti počeo je postepeno da slabi, a situacija sve više da podseća na onu iz prethodnog veka, samo još opasniju zbog ubrzanog razvoja vojne tehnologije i sve jačeg uticaja javnog mnjenja.

Čak i despotske države mogle su da apeluju na javnost pozivajući se na opasnost što preti spolja i da je koriste kao zamenu za demokratski konsenzus.

Stvaranje nacionalnih država u Evropi smanjilo je broj igrača i mogućnost da se umesto vojne koristi diplomatska kombinatorika, dok je krah opredeljenja za legitimitet uklonio etička ograničenja.

Uprkos preziru što ga je Amerika tokom čitave svoje istorije ispoljavala prema ravnoteži snaga, ove pouke su i te kako relevantne za spoljnu politiku koju će voditi u posthladnoratovskom periodu.

Ona je danas prvi put u svojoj istoriji deo međunarodnog sistema u kojem istovremeno predstavlja i najjaču zemlju.

Iako je u vojnom pogledu supersila, ona više ne može da nameće svoju volju, pošto ni njena moć ni njena ideologija ne idu u prilog imperijalnim ambicijama.

Pored toga, nuklearno oružje, zahvaljujući kojem predstavlja vodeću vojnu silu, sve više omogućava i izjednačavanje snaga. Sjedinjene Države se, dakle, sve više uključuju u okruženje koje po mnogo čemu podseća na Evropu iz 19. veka, mada su njegove razmere sada globalne.

Možemo se samo nadati da će se na kraju stvoriti sistem poput Meternihovog, u kojem će zajedničke vrednosti učvršćivati ravnotežu snaga, s tim što u savremenom svetu te vrednosti moraju da budu demokratske.

Međutim, Meternih nije bio prinuđen da stvara svoj legitimistički poredak, pošto je on u osnovi već postojao.

U savremenom svetu demokratija još nije univerzalna, a tamo gde se proklamuje nije obavezno i definisana tako da bi se mogla izmeriti.

Razumljivo je da Amerika želi da ravnoteža bude učvršćena na osnovu usaglašenih ličnih stavova.

Da bi ostala dosledna sebi, ona mora da stvori najširi mogući moralni konsenzus u pogledu globalnog opredeljenja za demokratiju.

Uprkos tome, analiza ravnoteže snaga ni u kom slučaju ne bi smela da se zanemari, pošto će težnja za moralnim konsenzusom, ako uništi ravnotežu, poraziti samu sebe.

Ukoliko se pokaže da je nemoguće stvoriti neki vilsonovski poredak zasnovan na legitimitetu, Amerika će morati da nauči da održava poredak zasnovan na ravnoteži snaga, ma kako joj to bilo strano.

U 19. veku su postojala dva modela na osnovu kojih je funkcionisao sistem ravnoteže snaga: britanski, oličen u Palmerstonovom i Dizraelijevom pristupu, i Bizmarkov.

Britanija se angažovala tek pošto bi ravnoteža snaga bila direktno ugrožena i to uvek na strani slabijeg; Bizmark se trudio da blagovremeno spreči poremećaje i u tom cilju je održavao bliske veze sa što je moguće više zemalja i uspostavljao mnoštvo saveza koji su se međusobno preklapali, kako bi zahvaljujući tako stečenom uticaju mogao da obuzda pretenzije sukobljenih strana.

Ma kako to čudno zvučalo u svetlu iskustva kakvo predstavljaju dva svetska rata vođena protiv Nemačke, Bizmarkov stil održavanja ravnoteže snaga po svoj prilici više odgovara tradicionalnom američkom pristupu međunarodnim odnosima.

Palmerstonov i Dizraelijev model zahtevali bi strogu neutralnost u svim sporovima i beskompromisno opredeljenje za ravnotežu u slučajevima kad je narušena.

Sporovi i pretnje bi u tom slučaju morali da se procenjuju gotovo isključivo u smislu njihovog uticaja na ravnotežu snaga.

Americi bi bilo podjednako teško da prihvati i neutralan i beskompromisan stav, da i ne pominjemo potrebu da međunarodnu politiku tumači isključivo jezikom sile.

Politika koju je Bizmark vodio u svojoj kasnijoj fazi bila je usmerena na blagovremeno ograničavanje sile posredstvom neke vrste široko uspostavljene saglasnosti o zajedničkim ciljevima s različitim grupama zemalja.

U današnjem, međuzavisnom svetu, Americi bi bilo veoma teško da vodi britansku politiku sjajne izolacije.

Pored toga, po svoj prilici ne bi mogla da uspostavi bezbednosni sistem koji bi u istoj meri mogao da se primeni u svim delovima sveta.

Najkreativnije rešenje stoga bi bilo stvaranje struktura koje bi se preklapale, a bile zasnovane na zajedničkim političkim i ekonomskim principima kao na zapadnoj hemisferi, ili na kombinaciji principa i bezbednosnih potreba kao u Evropi i severoistočnoj Aziji, ili prvenstveno na ekonomskim odnosima kao u Jugoistočnoj Aziji.

Bilo kako bilo, istorija neuspeh nikad neće opravdati time što je zadatak bio pretežak.

Amerika neizostavno mora da nauči kako da iz perioda u kojem su joj sve opcije bile otvorene, pređe u period u kojem će i dalje moći da postigne više od ostalih zemalja, ali samo pod uslovom da shvati svoje granice.

Tokom većeg dela istorije Amerika nije bila suočena sa spoljnim opasnostima koje bi mogle da ugroze njen opstanak.

Čak i kad se tokom hladnog rata takva pretnja pojavila, Amerika ju je u potpunosti porazila.

Stečeno iskustvo ju je stoga podstaklo u uverenju da je – za razliku od ostalog sveta – nepobediva, odnosno da će zahvaljujući svojim uzornim vrednostima i dobrim delima uvek pobeđivati.

Ovakav stav bi u posthladnoratovskom svetu naivnost mogao da pretvori u mazohizam.

U vreme kad nije sposobna ni da dominira svetom, ni da se iz njega povuče, kad je podjednako svemoćna i ugrožena, Amerika ne mora da odustane od ideala koji su doprineli njenoj veličini.

Ona, međutim, ne sme ni da, gajeći iluzije o vlastitim dometima, ugrozi tu veličinu.

Vodeća uloga u svetu, ma koliko da odgovara američkoj snazi i vrednostima, ne podrazumeva i privilegiju da Amerika svoje udruživanje s drugim zemljama shvata kao uslugu koju im čini, odnosno da poseduje neograničene mogućnosti da nameće svoju volju na osnovu pretnje da će uskratiti saradnju.

Prilikom svakog uključivanja u realpolitiku, Amerika mora da uzme u obzir osnovne vrednosti prve društvene zajednice na svetu koja je izričito stvorena u ime slobode.

Uprkos tome, opstanak i napredak Amerike zavise i od njene sposobnosti da prilikom odlučivanja u razmatranje uzima i realnu situaciju.

U suprotnom, spoljna politika će se pretvoriti u licemernu pozu.

Relativni značaj što će se pridati svakom od ovih elemenata i cena svakog prioriteta za političare će predstavljati izazov koji će odrediti i njihovu veličinu.

Državnik jedino nipošto ne sme da tvrdi da izbor nema cenu, ili da je uspostavljanje ravnoteže nepotrebno.

Pri trećem pokušaju da utre put novom svetskom poretku, američki idealizam će biti još neophodniji nego što je to ranije bio.

Njegova uloga će se sastojati od pružanja vere potrebne da bi Amerika izdržala sve nedoumice u pogledu izbora koji će se činiti u nesavršenom svetu.

Da bi se utvrdila primenljiva definicija američkih interesa, tradicionalni idealizam mora da se spoji s pažljivom procenom savremenog sveta.

Američki spoljnopolitički poduhvati nekad su se nadahnjivali utopističkim vizijama o nekom određenom trenutku posle kojeg će se suštinska harmonija u svetu uspostaviti sama od sebe.

Izgledi da se nešto tako ostvari zasad su mali; radi ostvarivanja svojih ideala Amerika će morati da se posveti strpljivom postizanju parcijalnih uspeha.

Osećanje fizičke ugroženosti i prisustvo neprijateljske ideologije nestali su zajedno s hladnim ratom.

Uverenja potrebna da bi se ovladalo svetskim poretkom u nastajanju mnogo su apstraktnija, pošto je reč o viziji budućnosti koja se ne može pokazati u trenutku kada se predlaže i utvrđivanju odnosa između nada i mogućnosti koje se samo naslućuju.

Vilsonovski ciljevi što ih je Amerika davno postavila – mir, stabilnost, napredak i sloboda za sve ljude na svetu – moraće da se potraže na putu čiji se kraj ne nazire.

Putniče, kaže jedna španska poslovica, putevi ne postoje. Oni se stvaraju hodanjem.

Realpolitičar

Henri Alfred Kisindžer (1923), rođen kao Hajnc Alfred Kisindžer, američki je političar i diplomata. Igrao je važnu ulogu u američkoj politici između 1969. i 1977. na poziciji državnog sekretara. Dobitnik je Nobelove nagrade za mir. Bio je zagovornik realne politike u međunarodnim odnosima (nem. Realpolitik). Bitno je doprineo popuštanju zategnutosti u odnosima SAD sa Sovjetskim Savezom i Kinom tokom 1970-ih, i smirivanju izraelsko-arapskih tenzija.