INTERVJU Akademik Dušan Teodorović: Nauka nije preglasavanje, Vučiću ništa ne verujem

Dodaje da se često vulgarno smatra da će uz veća ulaganja u nauku doći i mnogo bolji naučni rezultati.

– Novac može da podigne nivo nauke u našoj zemlji do neke granice. Preko te granice nije moguće ići, uz sadašnji našin oraganizovanja univerziteta i naučnih instituta – ističe Teodorović.

Na najnovijoj listi dva odsto najboljih naučnika nalazi se ukupno 91 ime iz Srbije, od čega je 87 živih naučnika. Od 14 članova SANU na listi, 10 je iz Odeljenja tehničkih nauka. Među njima je i naš sagovornik.

– Za mene je to, pre svega, poruka da sam dobro radio svoj posao. Najbolje što sam umeo. Da budem iskren, svaki čovek se obraduje kada dobije neko priznanje. Trudio sam se, tokom karijere, da idem na studijske boravke i da imam saradnju sa kolegama sa svetskih univerziteta. Bio sam gostujući i stalni profesor na inostranim univerzitetima i to je sve skupa značajno doprinelo mojim rezultatima. Boravci na inostranim univerzitetima su promenili moju karijeru i uticali na moj život. Čovek mora da ide i da uči od boljih od sebe. Zbog toga je potrebno da se našim mladim istraživačima otklone besmislene birokratske procedure koje definišu odsustva sa univerziteta i da im se omoguće česti boravci na inostranim univerzitetima – ističe Teodorović.

Pored rangiranja univerziteta, poslednje decenije je pokrenuto i rangiranje istraživača. Čemu to služi?

– Evaluacija i rangiranje istraživača se u svetu sve više koristi u situacijama kada se odlučuje o izboru profesora, unapređenjima ili dobijanju istraživačkih projekata. Donošenje odluka o izboru u nastavničko zvanje i napredovanje kroz nastavnička i naučna zvanja na svetskim univerzitetima najviše zavisi od broja i kvaliteta objavljenih naučnih radova, broja citata i odjeka radova u međunarodnoj naučnoj zajednici. Kao osnovna mera kvaliteta istraživača se najčešće koristi broj citata objavljenih radova od strane drugih istraživača. Takođe, pored ukupne citiranosti istraživača, od 2005. godine vodeći svetski ugledni univerziteti koriste i tzv. Hiršov indeks, kao meru naučne kompetentnosti istraživača. Naučne baze Google Scholar, Publish or Perish, Web of Science i SCOPUS sadrže podatke o publikacijama, citiranosti i indeksu naučne kompetentnosti svih istraživača sveta.

Po čemu je specifična Stenfordova lista?

– Pre nekoliko godina istraživači sa univerziteta Stenford, koje je predvodio profesor John P. A. Ioannidis, su objavili rezultate višegodišnjeg istraživačkog projekta čiji je osnovni cilj bila evaluacija više od deset miliona svetskih naučnika, koji su obajavili najmanje pet radova u relevantnim svetskim naučnim časopisima. Stenford je uveo tzv. c index kojim se meri kvalitet i uspeh istraživača. Razvijena metodologija rangiranja kažnjava pojave veštačkog podizanja ukupnog broja citata, kao što je veliki broj autocitata i međusobno citiranje povezanih saradnika i kolega organizovanih u male međunarodne grupe (tzv. „farme citiranja“). Takođe, predložena metodologija vodi računa o broju autora na radu i pokušava da spreči lažna autorstva, odnosno dopisivanje na naučne radove onih koji nisu učestvovali u istraživanju. Nova metodologija rangiranja vodi računa o ukupnom broju citata, Hiršovom h indeksu, Hiršovom h indeksu modifikovanom zbog koautorstva, broju citata koje ima istraživač na samostalnim radovima, broju citata radova na kojima je istraživać jedini ili prvi autor i broju citata radova na kojima je istraživać jedini, prvi ili poslednji autor.

Ipak, za Vas nije bilo mesta na Univerzitetu u Beogradu među profesorima eneritusima. Kako danas gledate na sve što se dešavalo? Da li to tumačite kao neku vrstu “kazne” zbog Vašeg političkog angažmana, a pre svega kritikovanja univerziteta?

– Ja sam 2009. izabran za člana SANU, a 2013. za člana Evropske akademije nauka i umetnosti. Veliki američki univerzitet Virginia Polytechnic Institute and State University mi je 2006. godine dodelio zvanje Professor Emeritus. Čak i pod pretpostavkom postojanja moje velike sujete, ova zvanja su odavno smirila bilo kakvu moju želju za nekim daljim priznanjima. Napravio sam po odlasku u penziju grešku i popustio pred pritiskom mlađih saradnika, da me kandiduju za zvanje profesora emeritusa na Univerzitetu u Beogradu. To je, kao što znate počasno zvanje, kao neko odlikovanje. U završnom činu dodele ovog zvanja, Senat Univerziteta u Beogradu me je oborio. Da li je to kazna zbog mog političkog angažmana i povremenog kritikovanja univerziteta? Svakako, da! Ovo je mala sredina i na žalost, manji broj ljudi je sposoban da se izdigne izvan dnevne politike i animoziteta. Meni je jedino žao što sam dopustio sebi takvu kandidaturu u današnjoj Srbiji.

Šta su osnovni problemi nauke u Srbiji?

– Po meni, jedan od osnovnih problema nauke u Srbiji je način izbora naučnog podmlatka, njihovo finansiranje, vođenje i usmeravanje na početku karijere, kao i trajno zadržavanje na poslovima nauke samo onih koji to zasluže pokazanim talentom i ostvarenim reezultatima.

Poređenjem načina izbora u univerzitetska zvanja na srpskim univerzitetima sa izbornim procedurama na vodećim svetskim školama uočavaju se velike razlike. Evropski, američki i japanski univerziteti su organizovani na principima akademske hijerarhije. S druge strane, srpski univerziteti su i dalje organizovani na recidivima principa samoupravljanja, kvazidemokratije i rođačkih i prijateljskih veza.

Budući profesori se u Srbiji zapošljavaju na fakultetima na kojima su diplomirali, u najvećem broju slučajeva, odmah po diplomiranju. Najčešće čitav radni vek provode na istom fakultetu na koji su prvi put ušli sa 19 godina. Bitno je naglasiti da najveći broj primljenih asistenata, bez obzira na zakonski formulisane kriterijume, provere i ostvarene ili neostvarene naučne i pedagoške rezultate, odlazi u penziju u zvanju redovnog profesora.

Neuspešni asistenti se prevode u zvanja stručnih saradnika i u najvećem broju slučajeva ostaju na fakultetima takođe do odlaska u penziju. Na ovaj način se sprovodi lažna socijalna politika na teret poreskih obveznika, vrši blokada u budžetskim sredstvima i onemogućavaju mlađi, talentovaniji kandidati da započnu univerzitetsku karijeru.

U jeku je rasprava o litijumu. Da li verujete Aleksandru Vučiću kada kaže da se ništa neće raditi bez saglasnosti naučne zajednice.

– Apsolutno mu ne verujem. Ja njemu ništa ne verujem. Zaslužio je takvu poziciju kod mene stalnim laganjem i izneverenim obećanjima.

Ministarstvo nauke je uputilo poziv visokoškolskim ustanovama da delegiraju svoje predstavnike za analizu projekta Jadar. Šta očekujete od kolega?

– Nauka nije preglasavanje. Često je mišljenje jednog istraživača važnije nego mišljenja stotina drugih. Da li će da se javno obnaroduju vrednosti indeksa naučne kompetencije “delegiranih”? Naučno trenirani čovek, iako nije stručnjak za ovu oblast, može za nekoliko minuta da utvrdi da je, na primer, vodeći srpski hidrogeolog Zoran Stevanović, redovni profesor Rudarsko geološkog fakulteta u penziji i dugogodišnji Šef Katedre za hidrogeologiju na ovom fakultetu. Ako professor Stevanović, jasno i razložno obajasni zašto ne projekat Jadar, onda je tu kraj. Podignuta je crvena zastavicu i nikakvi delegati i javni pozivi tu ne mogu da pomognu. Jasno je da je javni poziv i delegiranje Vučićeva ujdurma sa ciljem da negde, nekako iskamči pozitivno mišljenje za projekat Jadar. Nedavno se protiv projekta Jadar izjasnio i Biološki fakultet.

Da li će se SANU baviti ponovo ovom temom?

– Ja lično ne vidim baš nijedan razlog zbog čega bi se SANU ponovo bavila ovom temom. U SANU je 2021. godine održan dvodnevni skup, posvećen problemu iskopavanja jadarita. SANU je objavila Zbornik radova sa ovog skupa. Pored zaključaka, šest redovnih članova SANU, kompetentnih za ovu problematiku, je uputilo pismo Vladi Srbije, u kome je upozorilo Vladu da bi projekat Jadar imao nesagledive posledice po biljni i životinjski svet, podzemne u nadzemne vode, vazduh i zdravlje ljudi.

Šta očekujete od skupštinske rasprave o litijumu?

– Očekujem, kao i obično, veliki cirkus, praćen patetičnim govorima. Ova tema će, kao i mnoge druge teme značajne za naše društvo, da bude iskorišćena od strane režimskih poslanika za pravljenje promocije SNS-a, veličanje lika i dela Aleksandra Vučića, vašarske doskočice, vređanje poslanika opozicije i optuživanje opozicije za uništavanje zemlje. Svakom mislećem čoveku u ovoj nesrećnoj zemlji je jasno da smo dospeli u situaciju u kojoj sve odluke donosi isključivo Aleksandar Vučić, što je svakako poražavajuće za sve nas. Osnovu Vučićeve spoljne i unutrašnje “politike” predstavlja ideja njegovog opstanka na vlasti. Ako je moguće, ostanka na vlasti do kraja života. Ukoliko bude procenio da nastavak promocije litijuma ugrožava njegov opstanak na vlasti, odustaće od ideje kopanja, uz pokušaj da i na tom odustajanju zaradi neki politički poen.

Trenutnu situaciju mu otežavaju, s jedne strane građani Jadra, ekološki aktivisti, opozicione partije i naši vodeći naučnici, kompetentni za ovu problematiku, a s druge strane obećanja koja je dao zainteresovanima za gradnju rudnika. Neispunjena obećanja mogla bi da predstavljaju značajno pogoršanje njegovih odnosa sa zapadom, gubitak podrške i možda početak njegovog kraja. Za sada je pokušavao da ubeđuje narod, priča po svojim televizijama, pronađe neke članove akademske zajednice bez značajnijih naučnih rezultata, koji podržavaju kopanje i forsira održavanje novih stručnih i naučnih skupova.

Opozicija mora da insistira na lošoj ekonomskoj isplativosti projekta i posebno na ubijanju prirode. Srbija su i daždevnjak, jelenak, žabe, ribe, kornjače, gušteri, vidre, srna, zec, divlja mačka, kuna, hrast lužnjak i bela vrba. “Nije profit važniji od fotosinteze”, govorio je nedavno preminuli akademik Vladimir Stevanović, izuzetan naučnik i jedan od velikih boraca protiv projekta Jadar. Ove njegove reči nijedna vlast u Srbiji ne bi smela da zaboravi.

U kojoj meri stručni ljudi odlučuju o ključnim pitanjima u državi?

– Stručni ljudi ne odlučuju u ovoj državi. Sve odluke, počevši od onih strategijskih za zemlju, kao što su članstvo u NATO paktu i EU donosi Vučić. Na unutrašnjem planu, takođe odlučuje Vučić, a pomažu mu Vesić, Šapić, Vulin…. Tako su se, na primer, Vučić i Vesić samoproglasili za stručnjake za saobraćajnu infrastrukturu, urbanizam i saobraćaj. Osnovni principi inženjerskih struka nalažu da se uvek sagledaju i posledice donetih odluka. To u današnjoj Srbiji apsolutno nedostaje. Kada budemo spojili ove dve tačke saobraćajnicom, tu saobraćajnicu ćemo da nazovemo “Osmeh Srbije”, kaže Vučić.

Ta primitivna pinkovizacija bez odgovora na pitanja o potrebama, troškovima izgradnje i održavanja saobraćajnice, isplativosti, uticaju na stepen povezanosti u saobraćajnoj mreži ili budućem broju korisnika je mali primer kako se u današnjoj Srbiji donose odluke. Kvalifikovani stručnjaci umeju da odgovore na pitanje o tome kako predložena mreža linija metroa utiče na dužinu redova vozila na raskrsnici kod “Londona”.

Oni koji donose odluke ne razumeju čak ni pitanje. Slično je bilo sa nabavkom respiratora, izgradnjom Covid bolnica, prevrtanjem kocki na Trgu Republike, rekonstrukcijom fontane na Trgu Nikole Pašića, izgradnjom pevajuće fontane na Slaviji, predlogom mreže linija metroa, lokacijama autobuskih i železničkih stanica, rušenjima vrednih objekata, izgradnjom Beograda na vodi i td. Evidentna devastacija zemlje je najjači dokaz da ključne odluke ne donose stručni ljudi.

Generalni štrajk

Kako komentarišete štrajkove i proteste prosvetnih radnika?

– Godinama se nastavlja agonija poniženih ljudi, koji staju za katedru u osnovnim i srednjim školama i pokušavaju da upristoje i nečemu nauče decu koja rastu u državi siledžijstva, bezakonja i rijaliti programa. Novca za povećanje njihovih plata ima. Neka stave moratorijum na gradnju nacionalnog stadiona. Neka odustanu od besmislene organizacije zabave, koja se zove EXPO. Neka prestanu da troše ogroman novac na honorare turbo folk pevačica. Neka preispitaju mesečna primanja direktora koji pijan drži govore u Skupštini. Novca svakako ima. Voleo bih kada bi prosvetni radnici organizovali sledeći protest zajedno sa sindikatima poljoprivrednika, lekarima, radnicima “Jure”, građanima Bora, Majdanpeka, Smedereva i Zrenjanina. Osamdesetih godina je u Poljskoj osvojena sloboda samo generalnim štrajkovima. Da li to zagovaram generalne štrajkove i ovde, sada u Srbiji? Da!