INTERVJU Božidar Đelić: Posle Zoranovog ubistva nešto se slomilo u Srbiji

Đelić je izvršni direktor investicione banke Lazard u Parizu, i nema nameru da se vrati u politiku, mada je aktivno prati. U razgovoru za Danas, priseća se poznanstva i saradnje sa pokojnim premijerom, ali i analizira aktuelna politička dešavanja.

Za ministra finansija u vladi Zorana Đinđića izabrani ste 25. januara 2001. Na toj poziciji ste ostali dve godine. Kako pamtite taj period i uopšte saradnju sa Đinđićem?

– To je bio najintenzivniji period u mom životu. Srbija je bila u teškom stanju po svim merilima: finansijskim, socijalnim, energetskim, ali se osećao ogroman talas nade propraćen visokim očekivanjima. Đinđić je bio renesansna, svestrana ličnost ogromne energije. Govorio mi je „Božo, Srbija je lep sat koji moraš da navijaš svako veče da ne bi stao“. Od njega sam naučio da lider mora biti pozitivan i stalno ulivati veru u zajednički uspeh.

Kako je došlo do vašeg poznanstva i šta vam je ostalo najupečatljivije?

– Zorana nisam poznavao do sredine novembra 2000. godine, kada me je pozvao da mu prenesem moja praktična iskustva u sprovođenju reformi u Poljskoj, Rumuniji, Češkoj i Rusiji. Predviđeni jednosatni razgovor se pretvorio u petosatnu burnu raspravu o strukturi buduće vlade, njenim prioritetima, planu rada za prvih 100 dana, mogućim izvorima finansiranja i modelima privatizacije. Hvatao je beleške, munjevito skakao sa teme na temu. Bio sam impresioniran. Na kraju sastanka mi je predložio da vodim ekonomski deo vlade i preuzmem finansije. Mada sam prvo odbio ponudu zbog posla i porodice, bilo je teško odupreti se Zoranovom entuzijazmu i harizmi.

Izjavili ste da je Đinđić bio inspirator svih onih koji žele naprednu Srbiju. Po čemu? Ima li danas pojedinaca u politici koji bi mogli biti inspiracija u tom smislu?

– Đinđić je znao da je u dubokoj političkoj manjini i zato je organizovao saradnju sa svima koji su bili spremni da guraju Srbiju napred, prema modelu uređenih evropskih država. Često mu se zamerao taj manjak političke probirljivosti. Čini mi se, međutim, da bi današnja opozicija morala da se seti te lekcije i bude širokogrudna ukoliko istinski želi da vodi zemlju. Politika je nauka velikih brojeva. U demokratiji, bez većine nema vlasti, samim tim nema ni promena.

Ima dosta novih ljudi koji mi se sviđaju na našoj političkoj i društvenoj sceni, od Save Manojlovića preko Aleksandra Jovanovića Ćute, Marinike Tepić, Goran Radosavljević, Ljiljane Bralović ili Miroslava Aleksića. Ali i iskusni opozicionari mogu da odigraju važnu ulogu.

Gde vas je zatekla vest o Đinđićeva smrti?

– Došao sam u vladu dvadesetak minuta posle atentata jer je trebalo da sa Zoranom prisustvujem sastanku sa Savetom za borbu protiv korupcije. Zatekao sam haotičnu situaciju, ali smo se prvobitno nadali da je Zoran samo ranjen. Vest o njegovoj smrti nas je bukvalno pokosila, ali smo se svi u vladi zakleli da ćemo ići do kraja da bismo odbranili državu.

Da li su se njegovi naslednici snašli u novonastalim političkim okolnostima? U kojoj meri bi Srbija bila drugačija da Đinđić nije ubijen?

– Nikada neću do kraja razumeti zašto Zoran Živković nije raspisao izbore posle vanrednog stanja. Oni bi dali reformskom bloku nužnu političku snagu da nastavi Zoranovim putem. Srbija bi sigurno danas bila drugačija, bolja zemlja da je Zoran preživeo.

Lider SRS Vojislav Šešelj je pet godina nakon atentata izjavio da Đinđićev ubica Zvezdan Jovanović zaslužuje „slavu Gavrila Principa u srpskoj istoriji“. Vlada, čiji ste potpredsednik tada bili, oštro je osudila ovu izjavu. Međutim, Šešelj nije jedini koji se radovao ubistvu premijera. Neki od njih su danas na vlasti. Kako to komentarišete?

– To je tragedija naše zemlje. Kada najgori ocrnjuju najbolje. Međutim, ne treba zaboraviti ni ogromnu masu ljudi koja je došla da se oprosti od Zorana. Na žalost, posle Zoranovog ubistva nešto se slomilo u Srbiji, veliki broj mladih je odlučio da ode.

Ubice Zorana Đinđića su izvedene pred lice pravde, ali politička pozadina nikada nije utvrđena. I danas se iznose različita mišljenja i teorije o nalogodavcima. Kome je Đinđić najviše smetao, i zbog čega?

– Zoran je smetao svima koji nisu hteli da odgovaraju za zločine i zloupotrebe koje su počinili tokom devedesetih godina. Smetao je svima koji su profitirali od sankcija, šverca i neuređenosti zemlje. Napokon, smetao je onima koji su samo hteli da preuzmu Miloševićeve poluge vlasti i kadrove i nisu hteli Srbiju kao članicu Evropske Unije. To je bila ogromna i moćna grupa.

Takođe ste za premijera izjavili da je „pravi lider koji nas je učio da hrabro idemo u susret problemu“. Imamo li danas lidera koji hrabro idu u susret problemu?

– Nažalost, nemamo, a problemi se gomilaju, od Kosova, degradacije pravosuđa i drugih institucija, gušenja slobode medija, do planirane štetne eksploatacije prirodnih resursa, poput litijuma.

Političku karijeru te započeli na polju finansija, međutim, najviše ste se zadržali na evrointegracijama. Nakon što Evropski savet nije dodelio status kandidata Srbiji u decembru 2011, podneli ste ostavku. Obrazložili ste je shvatanjem lične odgovornosti i ispunjavanja datog obećanja. Da li je, nakon punih 11 godina, Srbija napredovala na putu evrointegracija? Da li nas, i kada, vidite kao članicu porodice evropskih država?

– Ostavka je za mene bila dokaz da istinski polažem račune građanima. Mnogi su mi čestitali zbog tog čina.
Nažalost, moj potpis na Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju Evropskoj Uniji i obezbeđenje bezviznog režima su i dan danas maksimum našeg evropskog puta. Zapravo, zbog decenijske politike ovog režima, mogućnost vraćanja viza i ukidanja trgovinskih povlastica postaju realni rizik.

Politiku ste tada i napustili, a formalno septembra 2020. godine kada ste isključeni iz Demokratske stranke. Da li imate želju da se vratite u politiku, i pod kojim uslovima? Program koje stranke vam je najbliži?

– Iskreno, ne znam ni ko ni zašto me je isključio iz Demokratske stranke koja je na moju veliku žalost skoro nestala. Meni su najbliže progresivne ideje socijaldemokratije, ekologije i liberalizma. Nemam nameru da se aktivno bavim politikom u Srbiji, ali naravno da pratim situaciju i doprinosim koliko mogu.