INTERVJU Danica Vučenić: Vučićeva vlast prezire svaku slobodu u Srbiji

S obzirom da ste kao novinar ispratili brojne režime u Srbiji, kako biste ocenili vreme od Slobodana Miloševića naovamo, u smislu mogućnosti bavljenja ovom profesijom?

– Kada na kraju ove godine pogledam unazad, u kontekstu Vašeg pitanja, primećujem da u toku cele karijere, u koju uključujem i period studiranja, krajem osamdesetih, nisam ni živela, ni radila u demokratskim uslovima u kojima je sloboda medija neupitna. Suštinski nemam ni saznanja bazirana na iskustvu o tome kako je raditi u pluralnom, demokratskom društvu u kome je sloboda medija jedan od ključnih postulata. Bilo je nekih “incidenata” tokom ovih godina kada je ličilo da bi moglo da se desi, ali se nije dogodilo. Pritom uvek imam na umu da u ovoj državi nijedan sudski postupak, ama ni jedan, za ubistvo novinara nije završen, a neki nisu ni počeli, niti će. Ono što me zastrašuje je to da ova vlast, koja traje već deset godina u kontinuitetu, bukvalno mrzi, prezire i bezosećajno gazi najmanji iskorak koji je izvan njihovih stereotipa, najmanju slobodicu i kritiku. Neretko imam utisak da bi sve medije koji nisu tamo gde oni zamišljaju da bi trebalo da budu oduvali kao plamičak na svećici na rođendanskoj torti.

Šta je za vas novinarstvo i da li smo još uvek sedma sila, kako su nas na fakultetu učili?

– Moj prijatelj Zoran Sekulić, glavni urednik FoNeta, ima genijalnu definiciju novinarstva kao dijagnoze, a ne profesije. Ako bih produžila niz rekla bih da smo svi mi ozbiljni pacijenti. Jer ko normalan radi posao u kome svakog dana, sata i minuta ima problem, neko ga maltretira, najmanje jednom ili dva puta mesečno je napadan, preti nam se, neko dobije batine, drugom zapale kuću, mrze nas i nikada nikom nismo po volji, razboljevamo se, umiremo više nego drugi i još i ne zarađujemo dovoljno. Uprkos svemu ja iskreno volim svoju profesiju i ona je u mom slučaju i stvar identiteta. Ali i radim trenutno u redakciji koja je puna mladih novinara i novinarki što mi daje nadu da nije sve propalo.

Kada pitate da li je novinarstvo i dalje sedma sila odgovaram da u Srbiji nije više. Poraženo je od propagande ali ima restlova “sile” jer da ih nema ne bi se Aleksandar Vučić trudio da potčini sve medije. Srećom, u tome ne uspeva u potpunosti.

Jedno vreme ste izašli iz novinarstva. Šta je bio vaš motiv da se vratite?

– To što ne mogu da se zamislim ni na jednom drugom mestu. Koliko god da je ovo mesto, na kom sam, nekad tmurno, nisam u stanju, a to sam za tih godinu dana naučila, da budem izvan njega. Iako sam u toj godini imala prilike da radim sa kompetentnim i divnim ljudima i u respektabilnoj kompaniji.

Kada vlast kaže da su mediji u Srbiji slobodni jer, eto, postoje i Danas, i N1, i Nova S… Šta vi kažete? Kako biste opisali medijsku scenu u Srbiji?

– Naša vlast prezire svaku slobodu tako da sam sigurna da sama činjenica da neki mediji opstaju, makar to bilo pod firmom jedva, za njih predstavlja krucijalni dokaz enormnih sloboda i prava koje su nam, jer su dobre duše, poklonili, iako to nismo zaslužili. U Srbiji postoji medijska scena i propagandna scena. Na medijskoj su profesionalni mediji poput medija koje ste naveli, ali dodala bih tu i NIN, Vreme, Nedeljnik, Betu, FoNet, KRIK, CINS, BIRN…Novu ekonomiju… jedan broj lokalnih medija i portala koji se bore za vazduh, ali nekako dišu. Nisam sve koleginice i kolege pomenula i izvinjavam se zbog toga ali na toj medijskoj sceni ima dosta profesionalaca koji rade uprkos svemu i njemu. Na ove druge ne bih trošila vreme i prostor.

Često se za nezavisne medije kaže da su „opozicioni“, a suština je da je posao novinara da kritikuje prvenstveno vlast, potom i opoziciju. Kako reagujete na takve etikete, a ima ih i gorih – izdajnici, strani plaćenici…? Koliko su one opasne?

– Upravo poslednjih dana decembra je u toku jedna od najopasnijih kampanja protiv kuće u kojoj radim i protiv novinara i novinarki N1 i Nove. Optužba da čekamo instrukcije iz Prištine i da bismo u tom sukobu mi bili protiv Srba nešto je najmonstruoznije što sam čula i što me po težini podseća na naslov “Ćuruvija dočekao bombe”. To što vlast koristi istu argumentaciju kao i krajem devedesetih, kada su takođe bili na vlasti, govori mi da se nisu preformatirali i da ne mare za posledice. Kao što ih tada nije bilo briga, nije ih briga ni sada. Ali, to nije neka vest.

Da li i dalje u vaše emisije zovete predstavnike vlasti, s obzirom da ne žele/smeju da se pojavljuju, ili ste odustali?

– Ta politička odluka da ceo niz medija bude praktično ostrakizovan iz “mejnstrim” prostora ima nesagledive posledice po zajednicu koja se zove Srbija, ako je to zajednica. Ali ne samo da smo mi društvo koje međusobno ne razgovara, mi smo društvo koje živi u paralelnim stvarnostima. Uskoro se nećemo prepoznavati ni kada se sretnemo na ulici. Vlast tom odlukom da bojkotuje medije koji joj poturaju ogledalo pred lice, želi zapravo da ih “poseče”, da ih satera u ugao, da im suzi prostor do mere da postanu irelevantni. To joj iz različitih okolnosti ne uspeva u potpunosti. Međutim, takvo ophođenje je opasno, loše i dodatno zapušava ovo i ovako zapušeno društvo koje svet posmatra iz žablje perspektive. Zapravo, svih ovih godina ne mogu da razumem da ovi ljudi koji su na vlasti ne žele da se mi svi ovde radujemo, da budemo zadovoljni, da imamo perspektivu, da dobro zarađujemo, da budemo obrazovani, zapravo ne žele da volimo život i da ga tretiramo kao smislenu pojavu. Ne, oni nam svakog dana na čelu sa predsednikom Vučićem šalju poruku da je život grozan, da je to jedno nesagledivo i teško breme, da je sve nesreća, da nas svi mrze, pa i mi treba da mrzimo sve, da svi hoće da nas pobiju, da radost ne postoji, da je odmaranje greh…Mislim da sam ovo već jednom rekla, ali ništa kreativnije ne mogu trenutno da smislim, sem da mi svi živimo u “letu iznad kukavičjeg gnezda”.

Kakva će, prema vašem mišljenju, biti medijska scena naredne godine?

– Rado bih na ovo pitanje ispričala vic ali se plašim da bismo završili u suzama.