Foto: A. L./DanasNajkraća definicija Daška Milinovića i Mladena Urdarevića; radijski dvojac emisije “Alarm” koje možete slušati na samo njihovom internet radiju.
No oni su toliko više od toga da bi ih jednostavno i konačno svođenje u bilo kakvih nekoliko rečenica uvek promašilo za suštinu. Za početak Daško i Mlađa su ljudi koji mogu da kažu šta im padne na pamet u mikrofon ispred sebe. Još kad to što pričaju ima itekakog smisla, kada uz to i zabavljaju, njihovih tri sata jutarnjeg razbuđivanja deluju kao neseliktivno mešanje antidepresiva. Glasno govore ono što mnogi ne smeju ni da šapnu, pa je u Srbiji na “najgoru zimu” u istoriji, opstajanje ove emisije jedna velika pobeda. Od jedanaest leta rada u jutarnjem radijskom programu, poslednjih šest su samostalni internet pregaoci koji žive od donacija svojih slušalaca.
Kako “Daškoimlađarina” (opšteprihvaćeno ime za donacije) izdržava ovu inflaciju?
Mlađa: Pa priznali su naši slušaoci inflaciju od 12 odsto koju je saopštila Brnabić.
Daško: Moram da kažem da su naši slušaoci baš dobri prema nama. I svarno otkad smo krenuli da radimo ovako, bukvalno smo imali jedan mesec da je nešto kao bilo slabije, ali i to se na kraju ispostavilo da je tehnikalija u pitanju i da su ljudi uplaćivali kao i pre. Posle su mi objasnili, da li znate malu zanimljivost da najviše kreditnih kartica ističe u mesecu septembru. Tako da inflaciju slede, kako skaču cene tako i oni doniraju. Poskupljuju nam fazoni. Zapravo ljudi ne mogu da veruju da mi nismo projektno finasirani i da apsolutno nemamo nikakvih drugih prihoda osim dobrovoljnih donacija naših slušaoca.
Kako je voditi program bez “uredničkih intervencija”? Da pod taj pojam sažmemo sve moguće intervencije koje se dešavaju u medijima.
Mlađa: To se osetilo zapravo čim smo zglajznuli na internet. Kad smo sa nacionalne frekvencije sa radija B92 bubnuli na internet O radio (RTV) i na 250 slušalaca, jer više nije moglo zbog strima. Mogli smo da pričamo šta smo hteli, čak i kad je krenula nova klima u Pokrajini. Jedno vreme Vojvodina je bila u limbu, ako se to još neko seća. Tad su najbolje stvari na RTV-u i nastajale, kada jedna strana nije grabila, a druga se povlačila. Tu je nastao taj momenat kada ljudi nešto ne diraju, priroda se sama obnavlja. A zapravo bila je dobra uređivačka politika i novinari su proizvodili dobar program. Ali imali smo onaj jedan kratak izlet u toku dana u jutarnji program na televiziji. I tu su nas posekli kad je došlo novo vreme, poslali su nam svog hitmena. Prvo da nam izdiktira temu, više mi nismo mogli birati šta ćemo pričati i tu je Daško imao jednu bravuroznu izjavu, zbog koje sutra više nismo bili deo te redakcije.
Daško: Istina. Kada nas je koleginica sa televizije pitala šta mislimo o tome što se sve više mladih vraća u zemlju, prvo smo počeli nekontrolisano da se smejemo.
Mlađa: A potom je Daško rekao da se taj broj mladih može izbrojati prstima pijanog radnika iz pilane. I tu je bio kraj.
Daško: Nakon toga smo prelomili. Probali smo sve, na ovozemaljske frekvencije nema povratka, sve što može da ima poslodavaca ne ide, što zbog formatiranja radija, što zbog političkog uticaja, pa ajde da probamo nešto svoje. Videli smo kako funkcioniše internet radio i test nam je bio da li ćemo za početak skupiti pare za opremu. Kada smo za 24 časa sakupili 5000 dolara, shvatili smo da nekome i trebamo.
Na vašem radiju danas je i dosta drugih sadržaja, neke emisije su već kultne poput “Ljudi iz podzemlja”, bila je i emisija o poeziji, imate čak dve fudbalske emisije, tu je i Kupek.. koliko vas momenata deli da postanete korporacija?
Daško: Deli nas milion dolara. Ma meni je samo žao što mi tim ostalim ljudima koji rade emisije ovde ne možemo da dajemo plate, nego moraju da se snađu kao i mi. Ali ovo bukvalno što mi imamo od opreme i studija je na polzu narodu. Može da koristi svako ko ima dobru ideju i prepoznamo ga kao odgovornog i posvećenog. Uopšte to ne mora biti nama blisko, ako će raditi emisiju o hortikulturi, može, samo da ne sipa smoki u pojačalo. Naša ideja je da to jednog dana bude radio Jugoslavija.
Opet, sa druge strane, opirete se novom vremenu podcasta, vodite “old school” radijsku emisiju, kamere ovde kročiti neće?
Daško: Ili jedno ili drugo. Ako radiš u šest ujutro to nije lepo ni prema nama ni prema ljudima koji gledaju. To bi bila slika jedne saobraćajne nesreće koja nikada ne prestaje.
Mlađa: Smislio sam zapravo da postavimo kameru koja će snimati samo ovaj sok koji pijemo i da dobijemo od sponzora 500 dinara po emisiji. Vidi o čemu se radi, pričali smo Daško i ja dosta o tome, nije da se mi gadimo para, nego imamo taj neki dogovor sa ljudima koji nas vole i plaćaju. Da, mogli bi mi u budućnosti o tome da razmišljamo, ali za sada je to samo govorni program, mi zapravo na internetu pravimo starinski radio, to je igra. Emisija je zasnovana na formatiranom radiju koji treba da bude dobar, da se zna kad šta ide, ali da ne bude kretensko pričanje, nego da ta priča ima smisla, nikako glupo pozivanje publike i izmišljanje tema, koje naravno ne smeju nikog ne vređaju. Na svim radio stanicama temu više ne nameće dan, nego urednik naveče pred spavanje.
Daško: Nas pet puta više ljudi sluša na odloženo nego uživo. Naš strimig je prosto toliki i sluša ga maksimalan broj ljudi. Za ovaj nivo našeg razvoja toliko možemo da priuštimo. Ali se mi i dalje ponašamo kao radio stanica koja ide uživo. Broadcasting nam je metod rada, a podcast nam je samo dodatak na to. Za sada to je jedna samonansesena patnja, svako jutro želim da se ubijem i svako jutro se ne ubijem.
Odnos sa slušaocima je od nekog prijateljskog, prerastao sada u gotovo familjarni? Šta je sledeće?
Mlađa: To ide ka incestu.
Daško: Pa da, to je jedna potpuna ludnica koju više niko ne kontroliše. Na to smo najviše ponosni. Zajednicu koju smo mi stvorili oko naše emisije je vredela svakog truda i ove borbe. To su pametni, duhoviti i hrabri ljudi. Mi smo samo grupa koja pravi i sluša jednu emisiju, ali to je stvarno jedna vrednosna zajednica. Trudimo se da ju održimo. To je meni životno delo. Ljudi koji znaju da se zezaju na svoj račun. Koji znaju da ti se nađu. Imamo momenata kad ti je stvarno teško i kada dobiješ iskrenu podršku tih ljudi, ali ne kukaju sa tobom, nego te čak i zajebavaju. Dragoceno. Primer, kada te napadnu, krvariš, panduri te ispituju u stanici, a lik ti pošalje poruku, „Daško kada će grafike“, jer si dan pre toga u šop stavio grafike, ljudi su kupili, a ja sad ne mogu da ih pošaljem. To je meni genijalno.
Kako izgleda vaš prosečan obožavatelj/ka?
Mlađa: To je jedna dobra riba. Jako sisata i guzata. Plavuša, 27 godina, kojoj je muž otiša na posao, a mi smo kod nje došli da čistimo bazen. Ne bez zezanja, imamo klince u osnovnoj školi do penzionera. Mislim da je prosečni slušalac malo mlađi od nas. Tipa 38 godina.
Bio sam u vašoj Viber grupi kad je tek osnovana, to je jedno ludo iskustvo.
Daško: Sad je luđe još 150 puta. Ali to je ozbiljna grupa. Kapiram kad bi tu jednom od njih izgorela kuća, ostali bi mu je sagradili u roku od dana. Tu je bilo brakova, veza koliko hoćeš, mislim da su i neka deca rođena.
Mlađa: Mi smo kumovi svakom osmom detetu.
Daško: Naravno postoji i naš otvoren poziv da ukoliko neko nazove dete zaboravljenim imenima kao što su Dragan, Slavko i Rade, dobiće 100 evra. Ako nazovete Daško dobija 1000 evra.
A Daško i Mlađa?
Daško: Ako nazovete Daško i Mlađa onda ćete dobiti socijalnu službu koju ćemo vam mi pozvati.
Kako se borite sa temama, koliko su vam se neke stvari prosto zgadile?
Daško: Bukvalno sve nam se zgadilo što nije što naša slobodna zajebancija, sve što se tiče politike, društva i redom. Svaki put kad se završi emisija smo u fazonu kako smo opet uspeli da od govnetovih, govana, govana, napravimo pitu. Pri tom parodija i satira je nemoguća za ovo ludaštvo, oni su ukinuli smisao i to je njihova pobeda.
Mlađa: Mislim da nikada u našoj istoriji nisu ovakvi ljudi sedeli u Skupštini. Bukvalno.
Takli smo u politiku. Kao vam je izledala godina iza nas? Osećaj je da smo imali gomilu malih protesta, gde svako počeo da vuče za svoju brigu?
Daško: U pravu si, to su male sitne lokalne teme koje nemaju izgleda za uspeh, zapravo prkos. Ima taj izraz koji se koristi „lajftalizam“. Često se desi da sitne male lokalne pobune sprečavaju da dođe do velike, ali ne vidim da bi bilo drugačije i da ih nema, jer ovi su napravili situaciju da je pobuna skoro pa besmislena. Ljudi su ubijeni u pojam.
Izlaz, a da se ne ode?
Daško: Ne vidim ga iskreno. Mi stalno pričamo ljudima da idu odavde, a kad nas pitaju što mi ne idemo, kažemo im da ćemo ostati da nam šalju petreon i da im mi pričamo kako je ovde loše i kako su super prošli što su otišli. Jedino što mogu da kažem, čuvajte nadu, nada je postala najrevolucionarniji čin.
Leva opoziciona opcija u našoj državi je prešla u žanr SF-a?
Daško: Cela politička scena je zapravo takmičenje u nacionalizmu. Imaš par nekih primera gde to nije tako. To je kao ono “non-racist” i “antiracist”. Ti kod nas nemaš antinacionalizam, imaš samo nacionalizam i nenacionalizam u smislu ne diramo te teme. U Skupštini sedi 230 nacionalista i Ne davimo Beograd, koji su samo tih po tom pitanju, misim oni verovatno nisu nacionalisti, ali nisu ni antinacionalisti, ne izjašnjavaju se po tom pitanju. Oni jesu moji u parlamentu, ja sam glasao za njih, jer to je to bilo najbliže onome što želim. A zapravo ti jedino gde možeš čuti vrednosno suprotstavljen narativ “vučićizmu” je tako neka albanska partija iz doline. Vučić sigurno to meri najpreciznije, pa ako se on izlane i kaže da ima 15 odsto ljudi koji nisu nacionalisti, dakle nije im problem da navijaju za Hrvatsku u fudbalu ili su svesni da je Kosovo nezavisno, zašto oni nemaju svoje predstavnike u parlamentu? Zato što je to toliko opasno da ako otvoreno staneš protiv srpskog nacionalizma, život ti je u opasnosti. Jebiga.
Daško ove godine nisi bez razloga uhapšen, nisi ni napadnut, a izdao si knjigu o savetima za preživljavanje. Može se reći ona za tebe nije bila loša. Daj nam jedan „know how“ za 2023. godinu?
Daško: Savet za preživaljvanje za sledeću godinu; budite sa svojim ljudima i pazite jedni na druge. Verovatno će biti gore i skuplje nego ove godine. Postoji šansa da nas rukovodstvo ove zemlje ponovo odvede u izolaciju. Da okrenu ćurak, a oni tako izolovani mogu da vladaju još deset godina.
Mlađa: Pa ako Rusija sve više nastavi da ulazi, a Evropska unija izlazi, biće pitanje kako preživeti u ruskoj guberniji. Naravno nemam problem sa ljudima iz Rusije koji dolaze ovde, nego sa ulaskom ruske države.
Ipak je ovo novogodišnji intervju. Kako bi saželi 2022. godinu u Novom Sadu?
Mlađa: Ono što mene plaši je rapidno udaljavanje od ideje Evropske unije kao čoveka koji živi ovde i ima decu. Druga stvar, Novi Sad iz godine u godinu nesiguirniji grad za život. Nakon navijačko-stranačkog izliva za crtanje po fasadama i pretnji koje su sve jasnije, jer sad gde god da izađeš vidiš primenjeni nacionalizam, tebi kao čoveku kom to nije blisko, stvara osećaj neprijatnosti. Stalno pomisliš u čega se pretvorio grad. Zaista ne idealizujem Novi Sad, niti mislim da je on nekada bio moćan i da je veća idealizacija iz pesme Đorđa Balaševića nego što je on bio takav, dobro možda on i jeste bio u jednom trenutku takav da si mogao spavati na nezaključanom biciklu pored klupe, ali misim da si početkom osamdesetih to mogao i Varaždinu. Tužno mi je što ne vidim da će u budućnosti ovde u bilo kakvom trenutku doći do prosperiteta, da će pasti kap prosvetiteljstva. Podseća me na atmosferu pred 1991. godinu i pred raspad SFRJ, samo što sad nema šta da se raspadne. U januaru mesecu mi se činilo da je život u Novom Sadu bolji nego u decembru.
Daško: A kao dobro ništa. (smeh). Novi Sad je sažet u rečenicu; Novi Sad Evropska prestonica kulture. To je laž, prevara i banditizam koji odavno nije bio tako agresivan i bezobrazan, sa svim tim ispraznim programima. Razočarao sam se u mnogo ljudi za koje sam mislio da ne mogu da se prodaju tako lako, a sada za kikiriki tu figuriraju. To je grobarstvo prave i autentične kulture. Kuturne stranice koje su otvorili koliko za par dana će postati lukrativno-stambeno-turistički kompleksi. Uz naravno zapišavanje teritorija sa trobojkama. Bar vi bogataši iz Park sitija valjda smete to da prefarbate. U Novom Sadu je dobro ono jedenje u Limanskom parku. Kako se to zove? Da, Ukusi Vojvodine. Bio sam ubeđen da je EPK i to preuzeo, ali kad sam video da nisu, rekao sam, sipajte još jednu.
Pet ExYu bendova koji ni Zoli neće nikada pustiti u vašoj emisiji?
Daško: Odgovoriću kao mladi panker koji ne voli, kako smo to zvali studentske bendove: Azru kao prototip te struje, pa daleke i bastardne sinove toga, Darkwood Dab i Kanda Kodžu i Nebojšu.
Mlađa: Jaboli?
Daško: A ne njih tim žarom. Ju, znaš šta nikad nismo puštali, a sigurno su super ljudi, ali obojica ne volimo nijedan ton: Hladno pivo.
Mlađa: Miletov bend volimo. Ni Gobline recimo nismo puštali.
Daško: Da, ima tih bedova koji su naši ljudi iako se ne poznajemo, ali jednostavno ne slušamo bend, kao ni oni naše verovatno.
Mlađa: Van Gog.
Više informacija iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
