Foto: A. L./Danas“Mali strpljivi koraci u dešifrovanju velike tajne života”, tako svoj posao opisuje dr Sergej Ostojić, profesor na Univerzitetu u Novom Sadu koji je i ove godine izabran na Stanfordsku listu među dva odsto najcitiranijih naučnika na svetu.
Prodekan je za nauku i međunarodnu saradnju Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja u Novom Sadu i šef Laboratorije za primenjenu fiziologiju i ishranu. Diplomirao, magistrirao i doktorirao je na Medicinskom fakultetu u Beogradu, a post-doktorsko usavršavanje i medicinsku edukaciju iz oblasti ishrane i metabolizma pohađao je na Univerzitetu Harvard, te mitohondrijalne medicine na Medicinskom fakultetu Mayo klinike. Gostujući je profesor na mnogim univerzuitetima, a lista onih sa kojima sarađuje predugačka je za ovaj uvod.
“Godinama učestvujem u nekoliko međunarodnih istraživačkih konzorcijama koji se bave analiziranjem trendova hroničnih i pojedinih metaboličkih bolesti, kao što su NCD Risk Factor Collaboration (Imperial Koledž London) i Globan Burden of Disease (Univerzitet u Vašingtonu). Ova saradnja pretočena je u veliki broj naučnih članaka u vodećim naučnim časopisima kao što su Lancet, Nature ili British Medical Journal. Što je još važnije, ova saradnja proizvela je ključna globalna znanja koja nam pomažu da razumemo najznačajnije zdravstvene probleme današnjeg vremena, kao što je, izgleda nezaustavljiva, epidemija gojaznosti širom sveta, pa tako i u Srbiji”, kaže naš sagovornik.
Kako se uopšte stiže do ove prestižne liste i među dva odsto najcitiranijih naučnika na svetu?
Kratak odgovor je kombinacija upornosti, radoznalosti i sreće. Upornosti da dugo vremena provedete nad nekim naučnim problemom, radoznalosti da razvijete originalne i donekle neočekivane ideje i sreće da oblast kojom se bavite bude i drugima dovoljno zanimljiva. Stenfordska lista je autentična jer valorizuje individualni učinak naučnika pre nego velike kolaborativne projekte, a izgleda da su moja istraživanja iz domena molekularne ishrane i metabolizma bila dovoljno interesantna da se moje ime pojavi i ove godine na listi.
Na koji način vaša laboratorija povezuje sport i medicinu?
Bavimo se istraživanjem faktora koji ograničavaju normalno snabdevanje energijom na ćelijskom, tkivnom i sistemskom nivou, kao i razvojem tretmana (pre svega iz domena ishrane i metabolizma) koji omogućavaju normalno snabdevanje visoko-energetskim molekulima. Ova saznanja je moguće primeniti kod različitih stanja – od kardiometaboličkih i neurodegenerativnih bolesti, preko starenja i sindroma hroničnog zamora, do sportskih aktivnosti. Tokom prethodnih godina, razvili smo prilično robusnu metodologiju koja na primer omogućava da merimo nivo različitih metabolita u mozgu, skeletnim mišićima i jetri, ekspresiju važnih gena koji igraju ulogu u energetskom metabolizmu, ili brojne biomarkere povezane sa funkcijom mitohondrija, ćelijskih organela zaduženih za proizvodnju energije.
Neka od istraživanja kojima se bavite su i šta to sprečava ćelije i organizam da ostvare svoj pun potencijal? Do kakvih ste zaključaka došli do sada?
Pored brojnih drugih faktora koji ograničavaju mogućnost da ljudi ostvare svoj pun funkcionalni potencijal i očuvaju zdravlje, izgleda da mnoga stanja karakteriše i nedovoljna produkcija energije unutar pojedinačnih ćelija. Iako unosimo i previše energije (kalorija) putem ishrane, optimalna obnova visoko-energetskih molekula (kao što su adenozin trifosfat, fosfokreatin ili metaboliti Krebsovog ciklusa) biva ugrožena kod različitih stanja povezanih sa starenjem i hroničnim bolestima. Nadoknada ovih resursa pokazala se efikasnom u brojnim slučajevima u kojima naše ćelije ne mogu da proizvode dovoljno tzv. brze energije.
Količina energije je povezana i sa mnogim bolestima (Parkinsonova, Alchajmerova) i tu ste došli do zanimljivih rezultata?
Mozak troši oko 20 odsto ukupne energije na dnevnom nivou, a posebno je zavistan od visoko-energetskih izvora u stresnim situacijama, tokom rasta i razvoja, kao i kod neurodegenerativnih i autoimunih bolesti. Poslednje istraživanje iz naše laboratorije pokazalo je da je koncentracija fosfokreatina u različitim segmentima mozga osoba koje pate od produženog kovida značajno niža nego kod zdrave populacije. To sugeriše da ovo često neurološko oboljenje verovatno isrpljuje rezerve esencijanog energenta kao što je fosfokreatin. Takođe smo pokazali da je metabolizam fosfokreatina poremećen i kod osoba koje pate od multiple skleroze. Sve ove ideje treba još dodatno potvrditi u narednim istraživanjima i van naše laboratorije.
Malo poznat podatak da su istraživanja u kojima ste učestvovali pokazala kako smo mi kao nacija najviše porasli u svetu u poslednjih 100 godina? Zašto se to desilo?
Odgovor je jednostavan! Napredak nauke i medicine tokom 20. veka prouzrokovao je da putem bolje zdravstvene nege, kvalitetnije ishrane i uopšte progresa čitavog društva ispunimo sopstveni genetski potencijal i dostignemo visinu koja je ranije bila suprimirana lošim uslovima života. Poznato je da je veća telesna visina korektan (ne i savršen) indikator boljih ekonomskih parametara društva i većeg nivoa obrazovanja stanovništva, pa tako siromašnije zemlje i dalje imaju manji prirast visine u prethodnih 100 godina. Sa druge strane, zajedno sa Južnom Korejom, Iranom, Grčkom i Poljskom, Srbija je među zemljama koje su zabeležile najveći prirast u rastu od kraja 19. veka do danas. Dakle, krenuli smo sa lošije startne pozicije.
Naša briga o zdravlju, ishrani, ali i nivo fizičkih aktivnosti nisu zadovoljavajući. Tako ste napravili Nacionalni vodič za ishranu i fizičku aktivnost. Kako ste zadovoljni njegovom implementacijom?
Bio sam veoma ambiciozan u vezi sa Vodičem, s ozbirom na nedostatak tekstova ovog tipa u javnosti, namenjenih edukaciji stanovništva u cilju smanjenja rizika od najčešćih nezaraznih hroničnih bolesti. Iako smo podelili sve knjige, a Vodič se neprekidno preuzima i u elektronskoj verziji, nisam u potpunosti zadovoljan njegovim obuhvatom i implementacijom, bez obzira na incijalno interesovanje brojnih aktera u domenu javnog zdravlja. U svakom slučaju, uskoro pripremamo novu verziju Vodiča, ovoga puta sa fokusom samo na ishranu. Nisam preveliki optimista ali sasvim sigurno neću odustati od ove ideje!
Kako smo došli do toga da su nam i ljudi na selu sve gojazniji, obično ćemo pretpostaviti da se ovaj problem pre svega dešava u urbanim sredinama?
Trendovi o gojaznosti u Srbiji su zabrinjavajući, bez obzira o kojoj uzrasnoj kategoriji ili stepenu urbanizma da govorimo. Kvalitetni podaci o gojaznosti odraslih proizašli iz gorepomenutih istraživanja kada je reč o odraslima ili COSI programa Svetske zdravstevne organizacije o gojaznosti dece ukazuju da je procenat gojaznih u našoj zemlji blizak pojedinim zapadnim zemljama gde je gojaznost zdravstveni problem broj jedan. Iako je gojaznost veoma kompleksno stanje, izgleda da se preovlađujući našin ponašanja urbanih sredina odavno preselio i u ruralna područja, gde se mladi i odrasli sve manje kreću, a nastavljaju da konzumiraju kaloričnu hranu. Ipak, izgleda da ulogu u pojavi gojaznosti igra i treći bitni faktor. Veoma zanimljiv članak iz 2022. godine profesora Mozafarijana sa Tafts Univerziteta iz Bostona, vodećeg istraživača iz oblasti ishrane i gojaznosti, ukazao je da gojaznost u SAD nastavlja da raste iako ljudi unose manje kalorija nego pre par godina a povećali su i nivo fizičke aktivnosti. Izgleda da odgovor leži u bakterijama koje naseljavaju naša creva (tzv. mikrobiota), a koje mogu da imaju izuzetno veliku ulogu u načinu na koji sagorevamo kalorije iz hrane.
To znači da će nas bakterije u budućnosti spasiti gojaznosti?
Mislim da se nalazimo relativno blizu rešenja problema gojaznosti, verovatno će to biti inovativna genska terapija, mada je dizajniranje konkretnog leka i dalje komplikovano jer ima više gena koji determinišu rizik od gojaznosti. Ali u godinama ispred nas, očekuje se više naprednih tretmana za gojaznost u vidu individualizovanih probiotskih terapija koja će uticati na vašu crevnu floru. Naše telo ima još jedan resurs za sagorevanje kalorija, a to su bakterije u crevima koje koriste kalorije iz hrane za sopstveni metabolizam. Pojedini bakterijski sojevi mogu da sagorevaju značajno više kalorija od drugih pa oni koji prirodno imaju ove super-potrošače energije u svojim crevima (ili ih dobiju u vidu buduće terapije) mogu da očekuju pozitivne efekte. U budućnosti bi mogli da dobijete tretman koji će promenom crevne flore omogućiti da uz nepromenjenu ishranu i fizičku aktivnost sagorevate višak energije i redukujete telesnu težinu.
Preliminarna istraživanja postoje?
Da, radim i na Univerzitetu u Norveškoj gde jedan moj student brani tezu koja se bavi analizom tipova bakterija koje ubrzavaju energetski metabolizam. Daleko smo od komercijalnog proizvoda, ali u budućnosti za 20, 30 godina, to će verovatno biti moguće. Sredstva koja se decenijama ulažu u razvoj novih tretmana za gojaznost mere se stotinama miljardi dolara, jer je gojaznost jedno od “najskupljih” oboljenja u čitavom svetu. Projekcije kažu da će u razvijenim zemljama do 2050. godine 60 do 80 odsto stanovništva biti prekomerno uhranjeno ili gojazno. A oni svi nose veće zdravstvene rizike, koji koštaju pojedinca i zajednicu.
Kako vam izleda dalji razvoj nauke?
Savremena nauka se suočava sa velikim brojem izazova, od gubitka poverenja stanovništva, preko problema ponovljivosti istraživanja, do hipertrofije publikovanja trivijalnih studija i (zlo)upotrebe veštačke inteligencije. Čini se da je zrela za veliki remont, o čemu se poslednjih godina intenzivno diskutuje. Lično smatram da je jedan od najvećih problema odsustvo šireg humanističkog obrazovanja klasičnih naučnika i nedovoljno filozofsko promišljanje nauke. Mnogo sam naučio za prethodnih 20 godina čitajući hiljade naučnih radova ali mislim da sam postao barem za nijansu bolji naučnik zahvaljujući muzici Yo La Tengo i Hektora Berlioza, zen budizmu i književnosti Kormaka Makartija. Neka drugačija (možda i bolja) nauka budućnosti bi morala da bude zasnovana na erudiciji, slobodi imaginacije, egalitarizmu i prevazilaženju koncepta ultimativnih istina.
Duhovno stanje čoveka ne poklapa se sa naučnim otkrićima?
Paradoksalno je da nauka nikada nije bila inovativnija nego danas, gotovo svakodnevno pristižu neverovatno važna i zanimljiva saznanja. Obično se kaže da od 100 odsto otkrića u istoriji čoveka, preko 90 odsto se desilo u poslednjih tridesetak godina. Progres je neverovatan. Međutim, iako se kvalitet života nedvosmisleno poboljšao usled napretka nauke, svedoci smo neverovatne inflacije antinaučnih i pseudonaučnih stavova koja čine ogromnu štetu čitavom društvu. Ponekad imam utisak da su pećinski ljudi oslanjajući se samo na zdrav razum imali realnije sagledavanje prirode i života oko sebe nego mnogi koji danas odbacuju neupitna znanja poznata hiljadama godina. Ne treba bežati od činjenice da krivicu snosimo svi mi koji radimo u oblasti naučno-istraživačke delatnosti, jer ne uspevamo da naučna saznanja na jednostavan i lako razumljiv način predstavimo građanima. Sa druge strane, oni koji proizvode pseudonaučne zablude veštije komuniciraju sa stanovništvom, nudeći besmislena objašnjenja i laka rešenja ali koja su klikabilna i privlače veliku pažnju. Imamo neverovatan paradoks; nove lekove za ranije neizlečive bolesti kao što je cistična fibroza, prvi odobreni lek za Alchajmerovu bolest, nove vakcine do kraja decenije za kancer, dok mnogi ljudi koriste bizarne metode samolečenja ili se plaše atmosferskih tragova koji avioni ostavljaju na nebu.
Dakle, manje negativne selekcije i regresije prosvetiteljstva?
Da, treba dosledno slediti savete Dositeja Obradovića koji ne samo da je bio jedinstven popularizator znanja i nauke već je u Srbiju doneo krompir i ohrabrio sumnjičav narod da koristi ovaj plod koji ga je konačno spasao gladi!
Prošle godine u SANU je održan i skup koji na svakih pet godina analizira stanje nauke u Srbiji, bili ste pozvani da pričate o izuzetnosti u nauci?
Analiza koju sam načinio kaže da mi u Srbiji svake godine imamo povećanje broja naučnih radova i ta produktivnost raste u posednjih dvadesetak godina. Ali kada analizirate kvalitet, gde izlaze najznačajniji radovi, u kojim časopisima, šta je ono što se visoko citira, ispostavilo se da smo mi u poslednjih pet godina svake godine sve slabiji. To se lako može videti pretragom na servisu Nature Index koji se nalazi u okviru vodećeg svetskog naučnog časopisa Nature. Dakle, imamo sve više kvantiteta, a sve manje kvaliteta, ne u odnosu na najbogatije zemlje, nego one koje imaju sličan broj stanovnika i sličan naučni kapacitet. Naša izuzetna nauka je slabija u odnosu na Češku, Hrvatsku, Sloveniju i druge zemlje u okruženju. Bilo bi poželjno da se resorno Ministarstvo koje sada ima pravu naučnicu na čelu, što iskreno pozdravljam, dodatno okrene vrednovanju kvalitetu izuzetnosti. U mnogim zemljama posebno se favorizuju i podržavaju izvrsni naučnici i timovi, kao i najugledniji naučni časopisi, jer oni imaju moć ne samo da pomeraju granice saznanja već pokreću i ogroman zamajac za privredu i čitavo društvo.
Kolika je naša produkcija izuzetnih naučnih radova?
Analiza je pokazala da u oblasti Life Sciences (nauke o životu) gde spadaju npr. medicina, biološke nauke i biotehnologija, Srbija godišnje objavi svega desetak značajnih radova (npr. 16 radova u 2022. godini), dok imamo nešto više od osam hiljada indeksiranih naučnih radova u godinu dana. Od tih 16 radova koji imaju prepoznat izuzetan kvalitet, većina je nastala u međunarodnoj kolaboraciji sa hiljadama autora, a u svega par radova autori iz naše zemlje imaju ključno istraživačko mesto. Tim ljudima treba odati svako priznanje jer u uslovima neverovatne konkurencije, mnogo oštrije od one u vrhunskom sportu ili umetnosti, uspevaju da proizvode fantastične rezultate. Izgleda da oni imaju novi krompir za 21. vek!
Više informacija iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
