INTERVJU Goran Dimitrijević: Ova vlast se iskreno užasava demokratije i slobode javnog mišljenja, zato je i suzbija 1Foto: Nebojša Babić

Sadašnja vlast u Srbiji bi najradije da komunicira isključivo kroz svakodnevna predsednička obraćanja, kao sa razglasa u kasarni gde se sluša u stavu mirno i s tim se ne polemiše. Takvo stanje je neprirodno i veštački je nametnuto direktivom sa jednog mesta, jednog čoveka od koga svi u vlasti zavise, ocenjuje u razgovoru za Danas Goran Dimitrijević, jedan od urednika i voditelja Dnevnika Nove, ne samo stanje u društvu i državi, već i u medijima koje je posledično takvo da dojaloga sa predstavnicima vlasti – nema.

Svetski dan slobode medija u Srbiji se godinama unazad obeležava isticanjem katastrofalnog stanja u medijima i pritiscima kojima su novinari izloženi. Zašto se situacija ne menja, i ko je za nju odgovoran?

Ne menja se jer to ne želi sadašnja vlast i njeni klijenti, a tzv. međunarodnu zajednicu suštinski nije briga jer oni imaju druge prioritete, i stanje demokratije u Srbiji ih ne zanima ukoliko ne remeti te prioritete. Otvoreni, profesionalni mediji po prirodi svog posla, a to je sveobuhvatno informisanje građana u javnom interesu, uvek mogu da stvore klimu za potencijalnu promenu vlasti na izborima, pogotovo u kriznim vremenima. Naš sadašnji predsednik je odavno, još kao opozicionar, shvatio uticaj medija i čini sve da ih potpuno kontroliše, posebno nacionalne televizije, jer su one glavni izvor informisanja većinskog biračkog tela. On sada praktično vlada kroz zombiranje javnog mnjenja svakodnevnom sveprisutnošću u medijima i kroz neprekidnu demonizaciju svakog drugačijeg mišljenja ili kritike.

Od Evropskog parlamenta, preko EK, do međunarodnih organizacija i udruženja koje se bave medijima, Vladi Srbije se upućuju zamerke na stanje u ovoj oblasti. Međutim, reakcije nema. Zbog čega?

Zašto bi bilo reakcije kad neće biti nikakvih posledica po vlast? Može biti posledica samo po nas građane, jer mogu nikada da nas ne prime u EU i slično, ali vlast se sigurno ne sekira zbog toga. Da li smo možda čuli da bi zbog neslobode medija sadašnja vlast u Srbiji mogla biti izložena nekakvim evropskim kaznenim merama? Nismo i nećemo, jer su bitnije druge stvari. Te kritike iz Evrope su saopštenja zarad demokratskih principa, ali za ovdašnju vlast to je pas koji samo laje, ali ne ujeda.

Umesto da sarađuju sa medijima, predstavnici vlasti uporno izbegavaju nezavisne medije, a žale se na njih putem društvenih mreža i prorežimskih tabloida. Kako je uopšte moguće raditi kada ne možete da imate „drugu stranu”?

Teško, ali snalazimo se. Iskreno, profesionalno zavidim kolegama sa Nove iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Crne Gore jer im u studio redovno dolaze i ministri i opozicionari, dok nas ovde vlast na dnevnom niovu tretira kao političke protivnike. Sadašnja vlast u Srbiji bi najradije da komunicira isključivo kroz svakodnevna predsednička obraćanja kao sa razglasa u kasarni gde se sluša u stavu mirno i s tim se ne polemiše. Takvo stanje je neprirodno i veštački je nametnuto direktivom sa jednog mesta i čini mi se da je to isključivo kapric jednog čoveka od koga svi u vlasti zavise. Vrlo je zanimljivo da to izbegavanje gostovanja nije prirodno ni mnogima iz vlasti jer sam više puta u neformalnim kontaktima čuo „meni nije problem da dođem da razgovaramo, ali zabranjeno nam je da gostujemo kod vas“.

Zašto predsednik Srbije, premijerka i drugi članovi vladajuće koalicije, nezavisne medije i novinare tretiraju kao opoziciju? Zašto im smeta svaka kritička reč, kada je i to posao medija u odnosu na vlast?

Sadašnja vlast u slobodnim medijima vidi veću opasnost nego u opozicionim strankama, jer istinito novinarsko izveštavanje, analize i logična pitanja od javnog interesa uz predstavljanje različitih mišljenja o svim aktuelnim temama, u širokim masama mogu lako da dovedu do osipanja biračkog tela vlasti. Zato se takvim medijima nikako ne sme dozvoliti da dospu do širokih masa. Najlagodnije je u mnogobrojnim javnim nastupima stalno osporavati kredibilitet tih medija i trpati ih u isti koš sa političarima, govoriti novinarima N1 i Nove „kad ste VI bili na vlasti“, nazivati ih „tajkunskim“ medijima. A istovremeno valjda vlasnici Pinka, Hepija, Prve i B92 nisu bogati tajkuni, već slobodarske duše koje žive za Srbiju.

Ne samo što predstavnicima vlasti smeta kritika, već se svađaju i sa karikaturama. Šta nam to govori o demokratičnosti društva?

Ova vlast se iskreno užasava demokratije i slobode javnog mišljenja, zato je i suzbija. Da se ne boje demokratije, ne bi ih bilo briga, jer će većina znati šta je šta. Svaka vlast koja sistematski napada karikaturiste i satiričare, to radi zato što ih se politički boji jer se dopadaju ljudima. A boji se jer je duboko svesna bušne kofe koju prodaje narodu i dobija fras kada pomisli da je novi Petričićev ili Koraksov rad makar viralan na mrežama, pa ga brže-bolje pljuju za svoju publiku u javnim obraćanjima, iako većina birača vlasti nema pojma o čemu se radi, ali za svaki slučaj, ako im neko na telefon pošalje duhovitu karikaturu da znaju da je izdajničko-lopovsko-tajkunska.

Po čemu se razlikuje Dnevnik Nove od ostalih informativnih emisija sličnog tipa na drugim televizijama?

U trijaži onoga što ćemo imati u emisiji i akcentu na stvarima koje mi smatramo zaista bitnim, a ne na onima koje nam vladajuća politika nameće kao bitne. Nismo servisna, već informativna emisija. Uvek dajemo pozadinu aktuelnostima stavljanjem u kontekst. Dnevni događaji najčešće su samo povod za širu priču i deo su priloga koji pružaju temeljnu sliku o temi. Najave za priloge nisu agencijske fraze, već naši uvodi u priče. Ne bavimo se suvim prenošenjem informacija dostupnim na bezbroj drugih platformi. Naravno, imamo i opšti uvod u Dnevnik koji je postao naš zaštitni znak, komentar na tadašnji dan ili je njime inspirisan, u kojem na neformalan način sumiramo dan ili utisak, bez obzira da li o tome govorimo u daljem toku Dnevnika ili ne.

Zbog čega se, po vašem mišljenju, kasni sa dodelom pete nacionalne frekvencije? Da li četiri postojeće uopšte zadovoljavaju kriterijume za nacionalnu pokrivenost, i zbog čega među njima nema N1 i Nove?

Kašnjenje iz sumnjivih proceduralnih razloga je suštinsko sprovođenje onoga o čemu sam govorio na početku ovog razgovora. Neke od postojećih nacionalnih televizija su kršile i pravila REM-a i sve kodekse, ali im je dopušteno da i dalje imaju pravo na nacionalno emitovanje, što je jasna politička odluka vlasti da grčevito zadrži svoje nacionalne TV megafone jer je u njih mnogo uložila i ulaže, to su stubovi vladajuće politike. Vlast se politički boji da dozvoli masovnu dostupnost neke televizije čiju uređivačku politiku ona ne kontroliše, u ovom slučaju to su Nova ili N1. Uz to, ta peta nacionalna TV bi neminovno otkinula deo marketinškog kolača i direktno ugrozila klijente vlasti.

Kako biste ocenili situaciju u medijima u odnosu na period od prošlog Dana slobode medija? Da li se išta promenilo?

Promenilo se na gore. Ne hapse nas i ne zatvaraju kao u Rusiji, jer zbog drugih stvari moraju da održe formalni privid slobode, ali recimo Marko Vidojković morao je da napusti zemlju zbog ozbiljnih pretnji. Ne dozvoljava se širenje ni razvoj bilo koje medijske kompanije koja nije u partnerstvu s vlastima i ne doprinosi njihovoj promociji. Ne verujem da će se tu išta promeniti dokle god te odluke zavise od sadašnje vlasti.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari