INTERVJU Hana Korać, psihološkinja u Radnoj grupi Vlade: U toku su pripreme za 1. septembar u „Ribnikaru“ i u redu je reći „boli me“, „strah me je“, „ne znam“ i tražiti podršku

Prema njenim rečima, ideja je da se sa njima razgovara, identifikuju njihove potrebe, kao i da se, u okviru grupa, na njih odgovori.

Šta deca, nastavnici i roditelji mogu da očekuju na tim grupama?

– Na grupama će nastavnici i roditelji dobiti pomoć u prepoznavanju nekih znakova koji bi mogli da se pojave kod dece, ali i kod njih od 1. septembra, a u vidu posledica koje je trauma mogla da ostavi na njih. U pitanju je vrsta emocionalnog zbrinjavanja, psihološke podrške na neke potrebe, koje su realno indukovane spoljašnjim stresorom, a koji je bio ogroman, ne samo za ljude iz škole, nego za celo društvo.

Da li može da se očekuje bilo kakav problem koji bi mogao da se pojavi u septembru, s obzirom na to da je od tragičnih događaja prošlo tek 85 dana i ako se zna da mi, kao društvo, na specifičan način reagujemo na takve događaje?

– Najveći problem će nam biti, naravno, kakav će biti odziv. Tokom juna je bilo 317 intervencija, u julu 96, u Dadovu i na drugim punktovima u Smederevu, Pančevu, Mladenovcu, Lazarevcu, Beogradu. Već decenijama unazad, u našoj kulturi se vrednuju jačina, snaga, izdržljivost i sposobnost ljudi da samostalno izlaze na kraj sa raznim stvarima, događajima i traumama. Korona to jeste u nekoj meri promenila, u smislu da su ljudi prepoznali da ne mogu sami da prolaze kroz sve, ali čim su mere ukinute, sve se vratilo na staro. Mi, kao društvo, prelazimo na jedan neadekvatan i nezdrav način preko problema, jer samo nastavimo dalje, da preživimo dalje. A vremenom, kada se nagomilaju ti problemi, dođe do kumulativnog njihovog dejstva i čovek vidi da ne može više.

Posle tragedija 3. i 4. maja, može da se kaže da se vreme meri na pre i posle tih događaja. Da li ste uočili karakteristično ponašanje ljudi od tragedija do danas?

– Od 3. maja stepen tenzije u našem društvu dosta je visok i uočili smo da je većina ljudi počela da ispoljava određene strahove. Ujedno, 3. i 4. maj ušli su u istoriju i moramo da pošaljemo poruku deci da ni mi to nismo očekivali, da ni mi nismo bili sigurni kako da se nosimo nakon tih datuma, da smo i mi tražili stručnu pomoć da razgovaramo, da se i nama, u jednoj sigurnoj zoni kakva je bila škola, dogodila tragedija koju niko nije mogao da anticipira i da i mi sada učimo iz ovoga kako da se nadalje postavimo, koje mere da sporovodimo. Jedna od tih mera je formiranje ove Radne grupe koja je delegirala Institutu za mentalno zdravlje da realizuje projekat psiho-socijalne podrške i druge vrste pomoći.

Da li su se javljale druge škole u kojima je bilo reakcija na događaj u Ribnikaru?

– Krajem juna poslali smo dopis školama da nastavnici i đaci iz drugih škola mogu da dođu u Dadov i to ćemo opet uraditi od septembra. Imali smo pozive iz nekih drugih škola, u kojima su deca, takođe, ispoljavala neki vid reakcija ne tragediju u Ribnikaru. Ne bi trebalo sad da se stvara visok stepen panike i napetosti od strane nastavnika i PP službe. Razumem da smo nakon tragedije svi veoma osetljivi, da će svaki slučaj biti prijavljen policiji na dalje postupanje. Sa druge strane, trebalo bi imati osetljivost na to dete, razmišljati o njemu u kontinuitetu, a ne na osnovu tog jednog događaja. To su stvari na koje želimo da pripremimo roditelje i nastavnike.

Kako će izgledati rad sa roditeljima i decom u grupama?

– Kroz naše grupe pokušaćemo da depatologizujemo, normalizujemo ono što ljudi doživljavaju, da se osete slobodno o tome da naglas govore i podele to sa nama. Generalno, kao nacija uglavnom potiskujemo i negiramo kada se dogodi neka tragedija i nastavljamo dalje, i onda nam je oslabljen kapacitet za toleranciju bilo kog novog stresa koji se pojavi i strašno se iscrpimo. Za tim nema nikakve potrebe. U redu je reći „boli me“, „strah me je“, „ne znam“. To su sve veoma legitimni odgovori koji ne ukazuju na slabost, već na samosvest. Problem je što su ljudi na odmorima, mnogi su se izlovali u svoje mikrosredine, među prijatelje. Sa druge strane, ljudi koji dolaze u Dadov i druge punktove, dosta kontinuirano već rade na pokušaju da pronađu i osnaže mehanizme za prevazilaženje tragedije, vide da im se, na primer, javljaju poremećaji raspoloženja, snižena tolerancija na stres, iritabilnost, problemi u spavanju, dodatni oprez.

Bliži se 1. septembar i postaće glavna tema zbog povratka dece u školu.

– Od 1. septembra imaćemo novu temu – povratak u školu, a nismo još, niti je moguće u ovako kratkom roku, obradili i integrisali tragediju koja nam se dogodila. Takođe, možda je nepoznato ljudima da je neophodno vreme da se procesuira sve što nas je zadesilo, da mogu bilo koji mentalni problemi da se jave i unutar goodinu dana od tragedije, a da ih uopšte ne povežemo da su oni u vezi sa tragedijom. Upravo zbog toga smo kontaktiraali sa kolegama iz Norveške. Oni vode Centar za traumu u Norveškoj, koji je osnovan 2004. godine, a u kome su prvo zbrinjavali ljude koji su dolazili u Norvešku posle cunamija na Tajlandu, a kasnije kada se dogodio slučaj „Brejvik“.

Koliko je norveško iskustvo bitno za nas i u kojoj meri primenjivo?

– Kolege iz Norveške su nam pomogle da napravimo strukturu i dugoročni plan pružanja pomoći. Na osnovu njihovog iskustva ali i njihovih grešaka mi smo sad počeli da primenjujemo neke stvari, poput upitnika koji su oni kreirali. To će više biti struktuirani intervju, čitaće se deci pitanja, a cilj intervjua će biti procena njihovog stanja i potreba.

Kako izgleda taj upitnik i zbog čega je važan instrument u proceni načina reagovanja na tragediju dece i njihovih roditelja?

– Pitanja će ići u pravcu načina funkcionisanja pre 3. maja i posle tog datuma. Na osnovu tih podataka, davaćemo povratnu informaciju roditelju da li dete to bolno iskustvo polako integriše na zdrav način i adekvatno je zbrinuto od strane porodice i prijatelja ili se nalazi u narandžastoj zoni, koja podrazumeva da moraju da se uključe dodatni akteri, poput psihologa. Ili je u crvenoj zoni, koja će da podrazumeva preporuku da se uključe i neke druge instance koje se bave mentalnim zdravljem. Za to ćemo, naravno, da tražimo odobrenje škole i saglasnost svakog roditelja. Prioritet nam je da ih od septembra dobijemo. Upitnik će biti na dobrovoljnoj bazi i informacije koje budemo dobili mnogo bi olakašle deci i roditeljima, ali i nama pružanje individulane pomoći, naravno, kome ona bude bila neophodna. Sve je anonimno, traje od 15 do 20 minuta, povratne informacije će biti date roditelju. Nije u pitanju testiranje niti etiketiranje, već pravovremena identifikacija problema koji će pre ili kasnije svakako da se ispolje.

Pogođena čitava nacija
Da li znamo razmere posledica tragedija koje su nas pogodile?

– Mi, koji se bavimo mentalnim zdravljem, svesni smo da su događaji 3. i 4. maja toliko pogodili čitavu naciju, toliko su naša osnovna uverenja doveli u pitanje. Sada se više ne spominje samo nedostatak poverenja u institucije, već sumnjamo i u sebe i način na koji gledamo na druge ljude, život i decu. Zbog toga je neophodno da se javimo za pomoć ukoliko shvatimo da ne možemo sami s tim da se izborimo.