INTERVJU Istoričar Radomir J. Popović: Srbi su na početku 19. veka bila raja, sto godina kasnije su građani

U razgovoru na temu Dan državnosti i Dan ustavnosti Srbije Radomir J. Popović ukazuje da se „olako“ prenebregava važna činjenica da je srpski narod u Prvom i Drugom srpskom ustanku platio ogromnu žrtvu za oslobođenje od osmanske vlasti.

Prema procenama, bilo je između 100 i 150 hiljada stradalih, o zarobljenim i bukvalno odvedenim u ropstvo 1813. ne zna se ni približan broj, a takođe, ogromna su bila materijalna razaranja. Slom ustaničke Srbije 1813. po razmerama katastrofe ravan je slomu s jeseni 1915. godine. Pa, uprkos tome, ili bolje reći, zahvaljujući tim ogromnim žrtvama, predvodnici Srpske revolucije, vožd Karađorđe i knez Miloš, uspeli su da obnove državu – ističe Radomir J. Popović.

Prvi moderni Ustav Srbija je dobila pre 188 godina. Zbog čega je sve suštinski značajan Sretenjski ustav iz 1835. za državnost, parlamentarizam i suzbijanje tiranije u Srbiji?

– Bio bih oprezan s upotrebom pojma „tiranija u Srbiji“, jer upravo 1835. Kneževina Srbija, tada još vazalna država stupila je na put ustavnosti i zakonitosti i na tom putu, istina krivudavom i neravnom linijom, ostala je do 1918. godine. Recimo, za vreme vladavina „tiranina“ kneza Miloša u Srbiji su bila proglašena dva ustava: Sretenjski i Ustav iz 1838. godine.

Srpska ustavna tradicija vuče korene iz srednjeg veka – Zakonopravila Svetog Save 1219. i Dušanovog zakonika 1349. i 1354. godine. Kakve su tragove u njenom kontinuitetu ostavile istorijske (ne)prilike poput osmanske viševekovne okupacije, dva svetska rata u 20. veku, komunističkog režima, tranzicije iz jednopartijskog u višepartijski sistem…?

– Jedno od bitnih obeležja srpske istorije, pa i njene državnosti, jeste diskontinuitet. Srednjovekovna državnost Srbije, odnosno predstave o „zlatnom dobu“ Nemanjića i Kosovskom boju, prelomnoj tački srpskog srednjeg veka, predstavljale su važan i podsticajan činilac u planovima za oslobođenje srpskog naroda koji su se javili u 18. i početkom 19. veka. Međutim, novovekovna, današnja Srbija nastala je na savremenim, revolucionarnim tekovinama, na talasu promena u Evropi koje su podstakli Francuska revolucija i Napoleonovi ratovi.

Vekovna vladavina Osmanlija ostavila je bez sumnje pogubne tragove, jer je njome prekinut evolutivni razvoj srpske države i društva. Vekovno življenje srpskog naroda u anomiji pod osmanskom vlašću, značilo je, prirodno, gašenje srednjovekovne srpske državne, pa i pravne tradicije. Istina, pojedini srednjovekovni pravni instituti iz Krmčije i Dušanovog zakonika zadržali su se u običajnom pravu do tridesetih godina 19. veka.

Šta smo od 1835. do danas, uprkos svemu, naučili o ustavnosti i parlamentarizmu, elementarnim pravilima demokratije?

– To je „borba neprestana“ i, uprkos opštem i uvreženom i donekle utemeljenom stavu da ustavne borbe u Srbiji u 19. veku i posledično česte promene ustava odražavaju slabost države i društva, mišljenja sam da su one pokazatelj dinamičnosti i demokratičnosti društva u Srbiji. I knez Miloš i kralj Milan, koji slove za bogzna kakve autokrate, toliko su bili sputani u vlasti ustavima iz 1838, odnosno 1888, da su ubrzo posle proglašenja tih ustava abdicirali. Opet se vraćam na diskontinuitet. Demokratski kapaciteti srpske političke i pravne tradicije u novom veku koji su se evolutivno razvijali stotinak godina, brutalno su prekinuti 1945, a njima se ponovo vraćamo poslednjih tridesetak godina.

Iako je bio savremen i napredan i za evropske ustavne prilike, Sretenjski ustav trajao je samo 55 dana, ukinut je na zahtev tadašnjih velikih sila. Imaju li bilo kakve sličnosti okolnosti i prilike u vreme donošenja Ustava 1835. sa današnjom situacijom u Srbiji i oko nje, imajući u vidu i stalne „kućne“ i spoljne zahteve za promenu važećeg srpskog Ustava?

– Međunarodne okolnosti i odnosi velikih sila su po zakonu spojenih sudova, bitno, katkad i presudno uticale na prilike u Srbiji, kako u prošlosti, tako i danas. Knez Miloš i Dimitrije Davidović, pisac Sretenjskog ustava, pokušali su da tim ustavom dodatno ojačaju državnost vazalne Kneževine Srbije u odnosu na Portina javno-pravna akta o autonomiji Srbije. Ali, upravo, zbog pritiska velikih sila nisu uspeli u tome.

Da li je Preambula Ustava Srbije iz 2006. dovoljna zaštita za Kosovo i Metohiju od državne secesije i ima li u istoriji primera da se i na takav način brani deo teritorije neke države uprkos domaćoj politici i spoljnim pritiscima?

– Preambula Ustava Srbije je jasna: Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija je deo Republike Srbije. Tu nema šta da se doda ili oduzme. Nisam stručnjak za ustavno pravo, pa ne znam da li postoje slični primeri u drugim ustavima, ali po mom mišljenju preambula dodatno naglašava pravo Republike Srbije na deo sopstvene teritorije, koju osporavaju Albanci i „međunarodna zajednica“. Pitanje je sad koje i čije pravo je jače: državno, međunarodno, istorijsko, etničko, ili prosto pravo sile, koja je defakto primenjena na Srbiji 1999. godine, i to sve „kosovsko pitanje“ čini toliko zamršenim i teškim.

Da li je u odnosu na odredbe Ustava Srbije pregovaračka pozicija zvaničnog Beograda, od Bečkih do sadašnjih Briselskih pregovora o KiM, postavljena naopačke – umesto o rešavanju albanskog pitanja u ustavnim granicama Srbije traži se rešenje za srpsku zajednicu u samoproglašenoj kosovskoj državi, koja je zvanično protektorat UN u okviru Srbije?

– Današnji pregovarački proces o Kosovu i Metohiji odraz je trenutnih međunarodnih odnosa i, na žalost, za dugoročnu stabilnost i prosperitetnu budućnost oba naroda, smatram da su i albanska i srpska strana više objekti, a manje subjekti u tom procesu.

Kako komentarišete iz ugla istorije ustavnosti i parlamentarizma sve češće pojave da vlast mimo Ustavom definisane parlamentarne republike u praksi sprovodi predsednički sistem vladanja? Da li istorija poznaje slične primere – čini se da je Šestojanuarska diktatura kralja Aleksandra Ujedinitelja, koja se završila donošenjem novog ustava, ipak drugačiji slučaj?

– Ustavna istorija Srbije u „dugom 19. veku“ puna je primera kršenja ustava, kad je reč o vladarima, naročito se po tome isticao kralj Aleksandar Obrenović. Naravno, vladari su trpeli posledice zbog takvog delovanja. Posmatrano s istorijske distance, ustavne i političke borbe u Srbiji do 1918. godine mogu se podvesti pod, gore pomenuti, evolutivni dinamizam srpskog društva i države u tom razdoblju. Treba znati da su Srbi na početku 19. veka bila raja, sto godina kasnije, građani s pravnom sigurnošću i političkim slobodama. Reč je o ogromnom civilizacijskom iskoraku.

Suspenzija Vidovdanskog ustava i uvođenje diktature kralja Aleksandra 1929. deo su jugoslovenske pravne i državne tradicije, dok je kraljevo „posezanje za moći“ bilo iznuđeno tadašnjim unutrašnjim odnosima u državi. Danas, tačnije od početka 2000-ih, mi se ponovo učimo demokratiji, standardima i procedurama, a pojava koju pominjete, bilo da je reč o sadašnjoj ili prethodno demokratski izabranim vlastima, deo su tog procesa. Dakle, ne pokušavam da relativizujem, nego posmatram kao deo ukupnog, još uvek tranzicionog, stanja u srpskom društvu.

Treba li Srbiji nacionalni i državni program u 21. veku?

– Vreme pisanja i sprovođenja nacionalnih programa pripadalo je 19. veku – veku nacija i nacionalnih ideja. Srbi tada nisu uspeli da realizuju svoj nacionalni program, odnosno uspostavljanje države na temeljima istorijskog prava. Jedini program i interes Srbije, u smutnom vremenu u kojem je danas čitav svet, treba da bude očuvanje sadašnje države i njenih građana, da se izbegnu katastrofe kakve su bile 1813. i 1915, te da kulturom snažimo nacionalno i duhovno jedinstvo srpskog naroda u zemlji i rasejanju.