INTERVJU Istoričar Radosav Tucović: Kako su Dragi Jovanović i general Majsner terorisali okupiranu Srbiju

Tucović, koji je naučni saradnik Instituta za savremenu istoriju je za ovu knjigu o čelnicima policije tokom nemačke okupacije u Drugom svetskom ratu dobio nagradu – „Andrej Mitrović“ koju dodeljuje fondacija „Michael Zikic“ iz Bona, u saradnji sa Univerzitetima u Minhenu i Regenzburgu.

– Ova knjiga predstavlja rukopis moje doktorske disertacije, nešto skraćen i poboljšan. Kada sam birao temu za doktorsku disertaciju bila mi je ideja da predstavim kako je sinergija između ličnosti nemačke provenijencije i sa druge strane domaćeg porekla dovela do negativnih stvari koje su se dogodile u okupiranoj Srbiji. Dakle, ja sam se i ranije bavio policijom pod okupacijom i saradnjom domaće i nemačke policije pod okupacijom, tako da je ova knjiga kruna mog dosadašnjeg rada i moje nastojanje da predstavim tu saradnju nemačke i domaće policije, koja se odvijala, na prvom mestu kroz dve čelne ličnosti policije – generala i SS grupenfirera Augusta Majsnera i Dragomira Jovanovića, koji je bio upravnik Beograda i kasnije šef Srpske državne bezbednosti, kaže Tucović za Danas.

Dodaje da je Majsner bio najviši SS i policijski funkcioner na ovoj okupiranoj teritoriji i da se knjiga bavi policijom, policijskim sistemom, policijskim postupkom i sistemima rada policije, ali i šefovima policije, odnosno Majsnerom i Jovanovićem i njihovim javnim i privatnim delovanjem.

– Takođe, knjiga nastoji da predstavi zašto je i sa kakvim ciljevima ta policija nastupala tako brutalno i kako je to dovelo do vrlo represivnog i oštrog okupacionog sistema i postupka policije u okupiranoj Srbiji, a koje je u svom ishodištu dovelo do velikog broja oduzetih života, što je bilo kršenje međunarodnog ratnog prava i drugih zakona koji su važili tokom Drugog svetskog rata, navodi Tucović.

* Šta je pokazalo Vaše istraživanje i koliko je ljudi ubijeno, da li se zna tačan broj?

– Najveći doprinos mog istraživanja vidim u tome što sam uspeo dobrim delom da rekonstruišem strukturu policijske organizacije u Srbiji, ali I njene načine rada, koji su doveli do represivnog policijskog postupka i masovnih zločina u okupiranoj Srbiji. Nažalost, što se tiče broja pogubljenih u Srbiji, mi danas nemamo konzistentan, u nauci prihvaćen broj. Venceslav Glišić je izneo procenu o najmanje 80.000 usmrćenih. Takođe, važne zaključke iznela je Državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača, gde se kaže da je zajedno sa Kosovom i Vojvodinom rat odneo najmanje 150.000 života. Međutim velika manjkavost ovih istraživanja je što ona nisu razdvojila zločine Vermahta i nemačke policije, kao ni stradanja u raznim drugim okolnostima i od strane drugih formacija. Danas baratamo sa nepreciznim brojkama, ali je činjenica da je reč o desetinama hiljada usmrćenih, prevashodno civila.

* Da li se u Vašem istraživanju pokazalo da li je Jovanovićeva kolaboracija sa Majsnerom bila dobrovoljna?

– Majsner je bio Austrijanac iz Graca, koji se školovao u Austrougarskoj i od mladosti u dodiru sa južnoslovenskim nacionalnim grupama te monarhije. Nakon Prvog svetskog rata službovao je u međuratnoj Austriji i direktno se krajem Prvog svetskog rata borio protiv tek stvorene jugoslovenske države. Bio je uključen u borbe oko Celoveca, danas Klagenfurta. Kasnije je stupio u policijsku organizaciju Trećeg rajha, I u njenim redovima ostao do kraja karijere. S druge strane, o Dragom Jovanoviću postoje određeni podaci da je imao neku vrstu saradnje s nemačkom obaveštajnom službom još pre Drugog svetskog rata. Naime, u međuratnom periodu formirana je Međunarodna komisija kriminalističke policije, što je predstavljalo preteču Interpola i po tom osnovu sarađivale su jugoslovenska i policija Trećeg rajha. Jedno vreme, polovinom tridesetih godina, policija Trećeg rajha je predsedavala Komisijom tako da su po službenoj dužnosti jugoslovenski policajci odlazili na sastanke u Treći rajh i po osnovu saradnje kroz ono što će kasnije postati Interpol, dolazili u kontakt sa nacističkim policajcima. U naučnoj istoriografiji nakon Drugog svetskog rata taksativno se ponavljalo da je Dragi Jovanović bio saradnik nemačke obaveštajne službe pre rata. Međutim, ja lično u nemačkim izvorima nisam pronašao da se to decidirano navodi. Ono što mi je bilo ilustrativno je da su nemački policijski izvori koji pominju Dragog Jovanovića i Milana Aćimovića bili izrazito pozitivno nastrojeni prema njima. Odnosno, oni su lobirali da Aćimović postane ministar unutrašnjih poslova, što je kasnije i postao, ali i smatrali da je Jovanović najbolje rešenje za jedno od najviših policijskih položaja u državi, uključujući i položaj upravnika grada Beograda. Na osnovu toga možemo konstatovati da postoje osnovane indicije da su oni sarađivali sa nemačkom obaveštajnom službom.

* Kod koga su Nemci lobirali za njih?

– Kroz ekonomsku saradnju Trećeg rajha i Kraljevine Jugoslavije nemački uticaj je sve više rastao u Kraljevini Jugoslaviji. Između ostalog, razmenjeni su policijski atašei. U Trećem rajhu je postavljen policijski ataše Jugoslavije koji se bavio istraživanjem ustaškog pokreta, dok je u Jugoslaviji bio postavljen policijski ataše Trećeg rajha, koji je sudeći po nemačkim izvorima bavio i određenom vrstom obaveštajnog rada. To je bio Hans Helm, koji je nakon aprilskog rata dobio jedan od najviših policijskih položaja u okupiranoj Srbiji. Takođe, Karl Kraus je bio kamufliran u okviru nemačkog saobraćajnog biroa u Beogradu, a kasnije dobio visoki policijski položaj pod okupacijom. Zapravo, Nemci su na ove prostore pre Drugog svetskog rata ubacivali svoje obaveštajce u sopstvene institucije i predstavništva. Vrlo je simptomatično da su ti ljudi nakon aprilskog rata dobijali visoke pozicije u okupacionoj upravi.

* Kakav je u to vreme bio odnos generala Majsnera prema Jugoslaviji?

– Majsner nije imao konkretne veze sa Kraljevinom Jugoslavijom do 1942. kada je imenovan za šefa čitave policijske organizacije na teritoriji okupirane Srbije i postao neka vrsta gospodara života i smrti na ovom prostoru, na taj način što se žustro zalagao za izvršenje represivnih mera – streljati 50 civila za jednog ranjenog nemačkog vojnika i streljati 100 civila za jednog ubijenog nemačkog vojnika. Tu odluku o razmerama kazne streljanjem doneo je general Franc Beme 10. oktobra 1941. a od januara 1942. general Majsner se vatreno zalagao da se te mere uvek dosledno primenjuju. Lično je upućivao naredbe o streljanju vojnom zapovedniku Srbije svaki put kad bi neki nemački policajci bili ranjeni ili ubijeni. Kako to nisu bili retki slučajevi, posebno u unutrašnjosti, Majsnerovo delovanje dovelo je do ogromnog broja streljanih, sve do aprila 1944. godine. Tada je ovaj austrijski general smenjen zbog promene u okupacionoj politici, izazvane izlaskom Italije iz rata i pogoršanjem položaja Trećeg rajha na frontu generalno.

• Koliko puta je ta nacistička odluka o odmazdi nad civilnim stanovništvom primenjena? 

– U jako velikom broju slučajeva. Znamo iz memoara Hermana Nojbahera da je Majsner išao lično kod vojnog zapovednika sa zahtevima za vršenje odmazdi. Sa druge strane, zanimljivo je da je general Majsner izbegavao da konkretne naredbe o streljanjima budu sačuvane. Naime, prema svedočenju njegovog ađutanta jugoslovenskoj službi nakon Drugog svetskog rata, Majsner je vodio računa da sve svoje naredbe o masovnim zločinima i streljanju stanovništva izdaje usmeno. Jasno je da je to bio pokušaj prikrivanja sopstvene odgovornosti, posebno u tim najtežim slučajevima kršenja međunarodnog ratnog prava.

• Po navodima u Vašoj knjizi, Majsnerova strategija je bila uništenje komunista i četničkih odreda. Kako se tu uklapa Specijalna policija? 

– Politika generala Majsnera je bila antisrpska i to su u više slučajeva potvrdili pripadnici nemačke okupacione uprave, na saslušanjima nakon Drugog svetskog rata. To je bio čovek koji je imao jasno, ne samo antisrpsko već i antislovensko raspoloženje, čovek koji je vaspitan u duhu Austrougarske monarhije, tako da je imao ukorenjen rasizam prema slovenskim narodima. Majsner je bio izrazito nepoverljiv čak i prema formacijama koje su sarađivale s Nemcima. Bio je vatreni antikomunista i oštro se borio protiv komunističkog pokreta, ali se vrlo brzo založio za raspuštanje četničkih odreda Koste Pećanca, koji su sarađivali sa okupacionom upravom u određenom obliku još od 1941. Krajem 1942. Majsner je uspeo sve da ih raspusti, a u svojim izveštajima je govorio da su dangube i da nisu funkcionalni. Sa druge strane, uprkos stavu drugih predstavnika okupacione uprave, da postoji mogućnost za saradnju sa četnicima Draže Mihailovića, sam Majsner ni u njih nije imao poverenja. U svojim izveštajima nadređenima Majsner je krajem avgusta 1942. pisao da su to ljudi koji ne žele da sarađuju s nemačkom okupacionom upravom. Smatrao je da taktički ne vrše kontinuirane napade na predstavnike nemačke okupacione uprave, već da samo čekaju povoljan trenutak da se protiv nje okrenu. Takođe je smatrao da ravnogorci imaju veliku podršku u okupiranoj Srbiji i da su samim tim opasni po nemački poredak.

Praktično, jedini pravi saradnik Majsnera u Srbiji bila je Specijalna policija koja je spadala u strukturu Uprave grada Beograda. Ova organizacija bila je zadužena za isleđivanje svih pripadnika pokreta koji su se borili protiv okupacionog režima i tzv. Vlade Milana Nedića. Specijalna policija je vrlo blisko sarađivala sa formacijama pod komandom generala Majsnera – pre svega sa Gestapom. Osim toga, zahvaljujući Majsneru policija poretka nacističke Nemačke i Srpska državna straža sarađivale su prvenstveno na polju gušenja ustanka tokom Aćimovićeve ofanzive u leto 1942. u južnom delu okupirane Srbije. Glavni saradnik generala Majsnera, kada je reč o ličnostima, bio je Dragi Jovanović, a od formacija Specijalna policija i SDS.

• Koja je uloga Dragog Jovanovića u masovnim represalijama nad srpskim stanovništvom, Jevrejima, Romima i kontrolom logora na Banjici? 

– Jovanović je po vokaciji imao veoma važnu ulogu u domaćoj upravi pod okupacijom. Logor na Banjici je spadao u strukturu Uprave grada Beograda, na čijem čelu je stajao Jovanović. Organi Specijalne policije I Žandarmerije, a kasnije SDS-a vršili su obezbeđenje domaćeg dela logora. Takođe, ovaj logor je hranom snabdelava Opština Beograda, kojoj je takođe na čelu stajao Jovanović. S druge strane, postojao je nemački deo logora i njegovo obezbeđenje vršili su predstavnici Gestapoa. Tako je komandna odgovornost Dragog Jovanovića vrlo jasna. Osim toga, on je bio jedan od ključnih ljudi za uspostavljanje Komisije za kategorizaciju zatočenika u logoru na Banjici. Naime, s obzirom da sudovi nisu donosili odluke o kaznama pod okupacijom, već pripadnici UGB I Ministarstva unutrašnjih poslova, došlo se do paradoksalne situacije da izvršna vlast donosi odluke o kaznama i na taj način direktno odlučuje o smrti mnogih ljudi koji su streljani sa Banjice. Oni koji su dolazili u prvu kategoriju, bili su predviđeni za streljanje, a to je bio jako veliki broj ljudi.

*Ko je spadao u tu prvu kategoriju? 

– Ljudi čije je delovanje nemačka okupaciona uprava smatrala najtežim i neoprostivim prekršajem. Dakle, funkcioneri, pripadnici i pomagači Komunističke partije Jugoslavije. Osim toga, i mnogi članovi ili pristalice pokret Draže Mihailovića svrstani su u prvu kategoriju. Mnogi od njih su u logoru na Banjici rame uz rame sa komunistima streljani. General Majsner nije pravio gotovo nikakvu razliku između ravnogoraca i partizana. On ih je nazivao „banditima“ i smatrao da i jedne i druge treba uništiti.

* On taj stav nije promenio do samog kraja kada je smenjen, uprkos držanju četnika? 

– Apsolutno. Od samog početka do samog kraja u svojim izveštajima nadređenima, general Majsner govori da je jedina ispravna politika prema Ravnogorskom pokretu da oni budu razbijeni. Zbog toga se Majsner i smatra jednim od glavnih eksponenata antisrpske politike, jer izuzev Specijalne policije i delimično Srpske državne straže nije imao poverenja ni u jednu formaciju, pa ni prema Srpskom dobrovoljačkom korpusu, jer je Dimitrije Ljotić uprkos Majsnerovom zahtevu odbio da pošalje jedan odred dobrovoljaca na Istočni front.

* Dragi Jovanović je dosta tih naloga za streljanje lično potpisao? 

– Njegova osnovna krivica po pitanju represalija leži najvećim delom u delovanju Komisije za kategorizaciju zatočenika logora na Banjici. Naime, s obzirom da je on potvrđivao kategorizaciju lica, svako ko je svrstan u prvu kategoriju bio je predviđen za streljanje I time praktično osuđen na smrt. Dalje je sistem represalija funkcionisao tako što bi general Majsner ili vojni zapovednik naredili streljanje određenog broja lica, koja su bila uglavnom uzeta iz Logora na Banjici. To su prevashodno bile osobe svrstane u prvu I drugu kategoriju, od strane već pomenute komisije, čije je odluke potvrđivao Jovanović.

• Da li su u arhivama pronađene te naredbe o streljanjima koje je potpisivao Jovanović? 

– Ove naredbe je vrlo teško sresti u formi originalnih dokumenata, u sačuvanim ostacima arhiva tih službi. Prošlo je 80 godina i mnogo je teorija šta se sa njima dogodilo. Međutim, danas dostupni faksimili dokumenata u digitalnoj arhivi Branislava Božovića vrlo jasno pokazuju koji je sastav te komisije za kategorizaciju bio, zatim ko je obavljao koji deo posla, a takođe se vrlo jasno vidi I već predstavljena uloga Dragog Jovanovića.

• Kakva ovlašenja je Jovanović imao prema logoru na Starom sajmištu? 

– Za razliku od Logora na Banjici, u Logoru na Starom Sajmištu Jovanović nije imao značajnije ingerencije. Logor je bio na teritoriji NDH, ali pod upravom nemačke okupacione vlasti i izuzev snabdevanja logora preko Opštine Beograda Dragi Jovanović nije imao neke značajnije ingerencije u pogledu logora na Starom Sajmištu.

• Kakav je bio odnos Milana Nedića, Specijalne policije i generala Majsnera? 

– Odnos general Nedić – general Majsner nije bio idiličan, jer Majsner nije verovao Srbima i to se vidi iz njegovih raporta nadređenima. Čak ima izveštaja u kojima navodi da tzv. Nedićeva vlada sarađuje sa pokretima otpora. Smatrao je da Nedićeva uprava čeka pravi momenat, što bi primera radi bilo savezničko iskrcavanje na Balkan, da se okrene protiv nemačke okupacione vlasti. Odnosno, Majsner nije verovao Nediću i bio je svestan da deo Nedićeve uprave sarađuje pre svega sa ravnogorcima. General Nedić se u više navrata žalio vojnom zapovedniku Srbije na generala Majsnera, međutim položaj generala Majsnera, kao izaslanika Hajnriha Himlera lično, bio je toliko čvrst da žalbe Nedića nisu dale nikakvih rezultata.

Nedićev odnos prema Specijalnoj policiji je bio vrlo jednostavan. Ona je formacijski bila u sastavu MUP-a ali je uglavnom bila samostalna i jedini pravi njen naredbodavac bio je Dragi Jovanović. On je uglavnom na svojim ličnim odnosima sa okupacionom upravom, u prvom redu s generalom Majsnerom, donosio ključne odluke i trasirao pravac njenog delovanja. General Nedić je u odnosu okupacione uprave i Specijalne policije uglavnom bivao zaobiđen, kao instanca koja nije ni bila potrebna. Specijalna policija je bila prilično nezavisna u odnosu na druge institucije Nedićeve vlade Narodnog spasa i u leto 1941. njene ingerencije su proširene na teritoriju cele Srbije. Dragog Jovanovića je general Majsner krajem leta 1942. postavio na čelo Srpske državne bezbednosti, koja je delovala nezavisno od ministra unutrašnjih poslova i u odnosu na predsednika tzv vlade – generala Nedića. Na to se više puta žalio Tanasije Dinić, koji je bio ministar unutrašnjih poslova, jer je Dragi Jovanović napravio sopstvenu strukturu unutar MUP-a i praktično u svojim rukama objedinio sve bezbednosne ingerencije ministarstva, bez ikakve potrebe da konsultuje ministra.

• To bi praktično moglo da bude i objašnjenje zašto je uprkos dva sastanka koje je Milan Nedić imao s Dražom Mihailovićem u Ražani, na suđenju Mihailoviću, svi optuženi odbijali da razgovaraju sa Dragim Jovanovićem? 

– Tako je. Prisutan na tom sastanku u selu Ražana avgusta 1944. bio je i Dragi Jovanović. U tom trenutku fašistička Italija je godinu dana ranije kapitulirala, a Crvena armija je već vodila borbe u Rumuniji. Od kapitulacije Italije, početkom septembra 1943. godine, Nemci su menjali sistem komandovanja na ovom prostoru, jer su shvatili da od Balkana u novim okolnostima moraju da načine neku vrstu stabilnog prostora pod nemačkom upravom, na kome bi mogli da se bore sa Crvenom armijom. Tako su u jesen 1943. imenovali Hermana Nojbahera, čiji je zadatak bio da objedini komandu nad Srpskom državnom stražom i nad ravnogorcima Draže Mihailovića, spoji te, ali I druge nacionalno opredeljene odrede i upotrebi ih za borbu protiv komunista i Crvene armije. Odnosno, iz ugla Trećeg rajha se izmenio se čitav ideološki pogled na ovaj prostor, jer od potčinjenih sužanja, Srbi su trebali da postanu saveznici u borbi protiv boljševizma, kako se to navodilo u vrhu nacističke Nemačke.

Dragi Jovanović je bio prilično kompromitovan tokom okupacije. Svi su znali za njegove bliske veze sa okupacionom upravom i odgovornost za Logor na Banjici. I sam Draža Mihailović je na suđenju rekao da se iznenadio kada je u toj seoskoj kući u Ražani na sastanku sa Nedićem video Dragog Jovanovića i da zbog toga nije želeo da razgovara sa njima. Od kapitulacije Italije Jovanović se trudio da se prikloni ravnogorcima Draže Mihailovića, pokušavajući u više navrata da ih umilostivi. U nastojanju da stekne njegovu naklonost, Mihailoviću je lično slao cigarete, a jednom prilikom i psa. Međutim Mihailović je bio drugačiji tip čoveka i nije želeo da se upušta u saradnju sa tako kompromitovanom ličnošću. To potvrđuje i Stevan Moljević u svojim memoarima, navodeći da ravnogorci nisu bili naklonjeni Dragom Jovanoviću jer je bio potpuno kompromitovan.

• O čemu se zapravo razgovaralo na tim sastancima Nedića i Mihailovića? 

– Na tom sastanku u selu Ražana se govorilo o saradnji Srpske državne straže, kao najbrojnije domaće policijske formacije, i ravnogoraca. Nedić i Mihailović su pregovarali o saradnji i potencijalnom spajanju tih odreda. Pominjalo se da je tzv. Vlada narodnog spasa voljna da odredi velika finansijska sredstva i naoružanje za pomoć ravnogorcima. I to je ono što je Draža Mihailović tražio od Nedića. Iz svih dostupnih izvora o tom sastanku jasno je da Mihailović nije bio spreman na neku izrazito blisku saradnju sa njima. On je sve vreme ponavljao – dajte mi prvo novac i naoružanje za borbu protiv komunista, pa ćemo videti. Mihailović je bio svestan da je Nedić bio kompromitovan kao čovek koji je donekle prihvatio nacističke planove o “Novoj Evropi”, u kojoj je navodno Srbija morala da pronađe svoje mesto, što je Nedić isticao prkeo novina. Zbog toga, očigledno, Draža Mihailović nije bio voljan da otvoreno uđe u saradnju sa tzv. Vladom narodnog spasa. Tako je u suštini na tom sastanku Nedić predlagao saradnju, a Mihailović bio uzdržan.

Kakva je na kraju bila sudbina Dragog Jovanovića a kakva Majsnerova? 

– General Majsner se u aprilu 1944. povukao, dakle smenjen je sa položaja u Srbiji i naimenovan na položaj u Rajh, uhapšen od Amerikanaca i isporučen u Jugoslaviju početkom 1946. On je na takozvanom “Gestapo procesu” krajem iste godine osuđen i pogubljen vešanjem u januaru 1947. Dragi Jovanović se povukao s Nedićevom vladom oktobra 1944. Bio je štićenik vlade Trećeg rajha, obezbeđen mu je hotel i nekoliko puta je menjao smeštaj i mesto boravka. Pošto je pobegao u Treći rajh sa ženom i ćerkom gledao je da se prebaci u Švajcarsku. Suprugu i ćerku je uspeo, verovatno zahvaljujući novcu i velikoj količini zlata, da prebaci u Francusku, koja je tad bila oslobođena. Za sebe je uspeo da izdejstvuje ulazak u Švajcarsku, ali s obzirom da nije uspeo da pribavi boravišnu dozvolu, deportovan je nazad u Treći rajh. Nakon što su ovaj pojas oslobodile francuske trupe, Jovanović je ostao bespomoćan i stupio u kontakt sa Savom Stanićem, ubačenim agentom jugoslovenske službe, koji se predstavljao kao saradnik britanske službe. Jovanović mu je rekao da želi da se prebaci u Švajcarsku, na šta je Stanić otišao u predstavništvo Francuske armije i predočio im u kom hotelu se nalazi Dragi Jovanović, bivši upravnik Beograda pod okupacijom, te da treba da ga uhapse. Tako su francuske trupe 1. maja 1945. uhapsile Jovanovića. U francuskom zatvoru je neuspešno pokušao da izvrši samoubistvo, gutanjem lekova. Kasnije je ekstradiciran u Socijalističku Jugoslaviju. Osuđen je na procesu zajedno sa Dražom Mihailovićem i po zvaničnoj verziji streljan iste noći kad i Mihailović, 17. jula 1946. Naravno, oko toga su se poslednjih decenija pojavile kontroverze, gde su pojedine ličnosti tvrdile da je Jovanović nastavio da živi u narednim godinama. Pa čak i da je isleđivao uhapšene nakon Rezolucije Informbiroa. Ipak, ja i dalje stojim iza toga da se do danas nisu pojavili nikakvi poznati i održivi dokazi o tome.

Pokušaji atentata

• Koliko su komunistički pokušaji atentata na čelnike Specijalne policije I Gestapoa uticali na pojačavanje represalija? 

– Nemačka okupaciona uprava je tražila bilo koji razlog da pojača represalije. Sami atentati u Beogradu i okupiranoj Evropi su vrlo osetljivo pitanje. Ljudi misle da su atentati u okupiranoj Evropi izvršavani često. Zapravo to nije bio slučaj. Ličnost najvišeg ranga na koju je izvršen uspešan atentat bio je Rajnhard Hajdrih, kojeg su krajem maja 1942. godine ubili praški ilegalci. U Beogradu je izvršeno nekoliko atentata na različite ljude koji su pripadali policijsko – bezbednosnom sistemu. Jedna od najviše pozicioniranih ličnosti bio je Svetozar Vujković. Taj atentat 1941. je bio neuspešan i to je greška Vujkovića, jer se svakog dana kretao istim putem do Logora na Banjici. Ilegalci su znali ko je Vujković, jer je pre rata bio šef policije, znali su gde živi i kojim putevima mora proći da bi došao do Logora na Banjici. Tako su 5. Avgusta 1941. Godine uspeli da izvrše atentat. S obzirom da se se vozio u prikolici motocikla, ranili su ga nekoliko puta. Međutim, ipak je uspeo nekako da preživi. Vujković se posle tog atentata preselio u logor na Banjici.

– Osim toga, bilo je nekoliko uspešnih atentata na pripadnike policije, agente i to je svaki put dovodilo do pojačavanja represalija i terora. Beogradski ilegalci, bilo da su pripadali ravnogorskoj ili partizanskoj ilegali u Beogradu nisu postigli neki veliki uspeh. Tako beležimo ubistvo Đorđa Kosmajca, Vujkovićevog pomoćnika u Logoru na Banjici, početkom 1942. i još nekoliko atentata na agente Specijalne policije. Kada se pogleda generalno, nacistički okupacioni policijski sistem je držao Beograd vrlo čvrsto i obezbeđenje ličnosti u okupiranom Beogradu je bilo na vrlo visokom nivou, što potvrđuje i to da nijedan značajniji član nemačke okupacione uprave nije pao kao žrtva atentata. General Majsner se, recimo, kolima sa svojim vozačem svaki dan kretao drugom trasom, pa je bilo teško ispratiti sistem njegovog kretanja, a može se pretpostaviti i da su često menjali automobile.