INTERVJU Jovanka Matić: Mediji su glavni izvođači radova u operacijama diskreditovanja kritičara vlasti

Ona objašnjava da je Vučićev režim uspeo da tabloidne dnevne listove, zajedno sa tabloidnim televizijama Pink i Hepi, postavi u centar medijskog polja, potiskujući popularnost i uticaj ozbiljne štampe i polutabloida.

– Tabloidi isporučuju glorifikaciju vlasti u svojim sadržajima i napade na kritičare vlasti, a vlast isporučuje ekskluzivne informacije i gostovanja, finansijska davanja i olakšice, kao i odbranu od kažnjavanja zbog kršenja profesionalnih i etičkih normi novinarstva. Posledice ove razmene usluga su katastrofalne po društvo: urušavanje demokratije, politička polarizacija, širenje apatije, pad kredibiliteta medija i srozavanje ugleda novinarske profesije, ističe Matić za Danas.

Kako vlast utiče na medijsku scenu?

– Od 2014. godine, počinje proces zarobljavanja medija za potrebe vlasti SNS i njenog lidera Aleksandra Vučića, kako preko otkupljivanja državnih medija od ljudi bliskih vladajućoj partiji, preko političkih uticaja na novouvedeni sistem sufinansiranja medijske proizvodnje sadržaja od javnog interesa, tako i preko politički motivisanih oblika mešanja u medijsko tržište (selektivno oslobađanje od poreza, davanje kredita, dodeljivanje tendera za medijske usluge, itd). Medijska scena je vremenom podeljena na dva suprotstavljena tabora – medije u službi vlasti i medije kritički orijentisane prema vlasti. Prvi sada čine sve televizije sa nacionalnom pokrivenošću, uključujući i javne servise, tabloidna dnevna štampa i većina jačih lokalnih medija. Drugi čine kablovski TV kanali, malobrojna dnevna štampa, većina nedeljne magazinske štampe, nekolicina malih lokalnih medija, kao i određeni broj onlajn medija, posebno istraživački portali. Prvi tabor je privilegovan u pristupu informacijama iz državnih izvora, kao i raznim oblicima finansiranja na koje vlast može da utiče (budžetski novac, oglašivački bliski vlasti), dok je drugi za to uskraćen, a dodatno je predmet kampanja diskreditovanja koje vode kako državni i partijski funkcioneri tako i režimski mediji.

Koja je uloga medija u dikreditovanju političara od strane vlasti?

– Mediji su glavni izvođači radova u operacijama diskreditovanja kritičara vlasti, bilo da su u pitanju opozicione partije, nevladine organizacije, javne ustanove, razne grupe štrajkača i demonstranata, nezavisni mediji i istraživački portali ili pojedinačni stranački lideri, intelektualci, građanski aktivisti, umetnici ili novinari. Protiv njih se vode organizovane i dugotrajne kampanje sramoćenja i blaćenja, koje su protivne svim profesionalnim normama, a uglavnom protivne i zakonima. Nekada kampanje lansira vlast, a mediji ih osnažuju dugotrajnim držanjem pažnje publike na predmet napada, a nekada ih lansiraju režimski mediji, „otkrivanjem“ ekskluzivnih informacija, čiji su izvori nepoznati, pa je vlast „primorana“ da odgovori na tako provocirano interesovanje javnosti.

Kako biste opisali govor mržnje u medijima u Srbiji, kakav je njihov uticaj?

– Govor mržnje je normalizovan u medijima u Srbiji. Javna sfera je već dugo prezasićena netolerantnim javnim govorom, a glavni krivac ovog procesa su mediji. Čini se da smo poslednjih godina više nego ikada udaljeni od civilizovanog javnog dijaloga i negovanja javnog morala. Mediji su, sa svoje strane, samoodričući se prava na profesionalnu distancu prema upravljačkim strukturama i povinujući se zovu komercijalnog senzacionalizma, promovisali govor mržnje kao socijalno prihvatljiv. Umesto argumentovane borbe ideja u medijima preovlađuje diskreditacija pomoću političkih skandala. Netolerancija prema različitom, naročito u polju politike i odnosa prema vlasti pretvorila je ekstremnu i destruktivnu retoriku koja često vređa ljudsko dostojanstvo u prirodnu i podrazumevajuću.

Da li je Šapićev odgovor novinaru Čaviću govor mržnje i kako ga komentarišete?

– Pre mi se čini da je ponašanje gradonačelnika u ostavci Aleksandra Šapića bio izraz bahatosti funkcionera jedne zarobljene institucije, koji zna da za to neće snositi posledice, i kao izraz nemoći jedne političke ličnosti skromnih kapaciteta kojoj nedostaju argumenti, pa se brani uvredama.

Ćutanje vlasti o Miloševićevoj ratnoj politici

Kakvih još medijskih manipulacija ima u Srbiji i kakav je njihov uticaj na društvo? 

– Zvanične definicije pojedinačnih događaja, mera vlasti i društvenih procesa nikada se ne preispituju, čak i kada se zasnivaju na lako proverljivim informacijama, niti analiziraju sa stanovišta racionalnosti, prioriteta u javnim politikama ili datih obećanja. Kada se u javnu sferu probiju neki znaci otpora vlasti, mediji priskaču u pomoć vlasti da uzroke nezadovoljstva nađu u političkim prevarama opozicije, u mešetarenju domaćih tajkuna, u nepatriotizmu kritičara vlasti i neprijateljskom delovanju stranih neprijatelja Srbije. Poslednjih godina najveća manipulacija ostvarena je na polju redefinisanja novije istorije. Period ratne i nacionalističke politike Miloševićevog režima, u kome je značajnu ulogu imala Srpska radikalna stranka, uglavnom se ne pominje, a postmiloševićevski period, u kome je došlo do promene društvenog sistema, tretira se kao glavni uzrok svih problema i nedaća koje građani eventualno imaju. Druga velika oblast medijskih manipulacija jeste Kosovo i pregovori oko Kosova, gde se zdravo za gotovo uzima sve što režim tvrdi, bez pokušaja samostalnog dolaženja do informacija. Kao treća moglo bi se izdvojiti karakterisanje režima kao demokratskog, dok on ima karakteristike izborne autokratije i elemente sistema lične vlasti Aleksandra Vučića.

Novinari nemotivisani da spreče lažne vesti

Kako suzbiti širenje lažnih vesti i koje mere mogu da se preduzmu za poboljšanje integriteta medija? 

– Odgovornost za širenje lažnih vesti u medijima imaju novinari i urednici. Na raspolaganju su im raznovrsni alati za proveru informacija, a njihovo korišćenje mora biti deo profesionalnih znanja. U mom istraživanju iz 2021. godine o digitalnim kompetencijama novinara (177 novinara iz različitih medija), novinari su svoju sposobnost proveravanja verodostojnosti informacija i autentičnosti fotografija ocenili kao desetu po razvijenosti od 30 ispitivanih (srednja ocena 3,9). Svega tri odsto ispitanika je iskazalo potrebu da ovu sposobnost unapredi u budućnosti. Iz ovoga bi se moglo zaključiti da novinarima ne nedostaje znanje, već motivacija i podsticaji da spreče lažne vesti. Jedan od razloga ovog nedostatka je nepostojanje svesti o posledicama širenja lažnih vesti. Drugi je izostanak regulacije i sankcionisanja proizvodnje i širenja lažnih vesti. U našim okolnostima, u ovom trenutku, najveći uticaj ipak ima nepostojanje ekonomskih i političkih uslova za ekonomsku samoodrživost medija, koje ih tera u klijentelističke odnose sa vlašću i proizvodnju senzacija koje lako privlače klikove.

Autor je polaznik Danasove škole novinarstva. 

Projekat „Danasova škola novinarstva“ je sufinasiran iz Budžeta Republike Srbije – Ministarstva informisanja i telekomunikacija.

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Borba protiv lažnih vesti“ koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije, Ministarstva informisanja i telekomunikacija. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.