INTERVJU Kardinal Ladislav Nemet: Katolička crkva sada prolazi kroz tektonske promene

– Ne smemo zaboraviti strašnu tragediju koja se dogodila ispred novosadske železničke stanice, a koja je očigledno bila izazvana ljudskom greškom ili nemarom. Taj događaj doveo je do znatnih društvenih nemira, koji još uvek traju. Bilo bi od ogromnog značaja za budućnost našeg društva da se ovaj i slični slučajevi savesno preispitaju, da tužilaštva širom Srbije sprovode istrage, u slobodi i nezavisnosti delovanja kako to predviđaju zakonske odredbe, sprovode istrage, i da oni koji nisu ispunili svoje zakonske obaveze snose ličnu odgovornost. Srbija je demokratska država u kojoj, nadamo se, ljudi mogu da žive bezbedno, ističe kardinal Nemet u Božićnoj poruci.

– Ova sigurnost ne bi trebalo da se ne odnosi samo na javne zgrade, već i na činjenicu da naši mladi ljudi, koji se bore za budućnost, neće biti zlostavljani od strane nepoznatih pojedinaca obučenih u crno, da oni koji protestuju u miru neće biti obarani automobilima. Nema većeg dara narodu nego imati odgovorne ljude na vlasti, koji će osigurati mir, stvoriti uslove da se živi u miru i sigurnosti. Mir može biti društveni, može biti politički, može biti loš, ali je uvek bolji od bilo kakvog rata ili socijalnih nemira. Zbog toga pođimo ka poruci mira koju nam donosi Isusovo rođenje, poručio je kardinal vernicima, ali čini i celokupnoj javnosti u Srbiji,

U božićnjem razgovoru za Danas, prvom od kako je on prvi u istoriji Srbije poneo kardinalsku titulu, kardinal Nemet govori o stanju u vrhu RKC, odnosima sa državnim vlastima u Srbiji i SPC, ali ističe da u prethodno citiranoj božićnoj poruci nema šta da doda, osim da poželi svima: „Srećan Božič i Novu, 2025. godinu“!

Božićnje praznike dočekujete prvi put kao kardinal. Šta je za Vas značila ova 2024. godina, od 100. godišnjica Beogradske nadbiskupje do nedavnog Konzistorija kardinala 7. decembra?

– Ova godina je za mene jedna od onih, za koju se kaže „neću je zaboraviti do smrti“. Jako puno se dogodilo u kratkom vremenu – o proslave stogodišnjice Beogradske Nadbiskupije do Konzistorija u Rimu, te ovih priprema za proslavu Božića i Nove godine. Između tih velikih događaja ima mnoštvo onih „manjih“, koje ispunjavaju moj život radošću i zadovoljstvom, koje potvrđuju u meni da sam na dobrom putu, da ostvarujem ono za što sam se opredelio pre pedesetak godina. A to je radost rada sa mojim vernicima i sa svim ljudima dobre volje s kojima se susrećem svakog dana. U tom smislu neće se za mene ništa promeniti, iako sam sada „eminencija“, a ne samo preuzvišeni, kako su me do sada oslovljavali.

Zbog čega je među članovima Kolegijuma kardinala sve više onih koji dolaze iz zemalja u kojima nikad nije bilo prelata u kardinalskom zvanju?

– Tačnog odgovora nemam, ali papa Franjo, otkad on vodi Crkvu, uvek naglašava da treba gledati na celu Crkvu, ne samo na ona mesta, gde je ona jaka brojčano ili finansijski, što sad nije najvažnije. Zbog ove papine crkvene politike danas imamo kardinale na Samoi, u Mongoliji, a sada i u Srbiji.

Da li Srbija sad preko Vas ima direktniju vezu sa Vatikanom i u kojoj meri će to ojačati Vaš autoritet i poziciju u odnosima sa državnim vlastima i SPC?

– Što se tiče odnosa prema Vatikanu, to sigurno da sam u nešto boljoj situaciji sada, nego pre imenovanja za kardinala. Što se tiče mog autoriteta i pozicije u odnosima sa državnim vlastima, tu se moja pozicija ne menja prema mojim titulama, nego se zasniva na objektivnim pravima i regulativama. Barem se nadam da je tako. U odnosu sa Srpskom pravoslavnom crkvom, ja sam i dalje „samo“ beogradski nadbiskup i kardinal, a NJegova svetost patrijarh Porfirije je patrijarh. NJegov partner za dijalog na „istoj visini“ je patrijarh Zapadnog kršćanstva, a to je papa Franjo.

Koji su sad Vaši „kardinalski“ piroriteti u odnosima sa državom i većinskom SPC?

– Verujte mi, nemam baš mnogo prioriteta, a i tekući nisu novi. Otkad sam biskup, od jula 2008. godine, moji primarni ciljevi u odnosu sa državom su isti. To je pitanje verske slobode katoličke zajednice u Srbiji, jer tu su takvi problemi kao što je nemogućnost dobijanja regionalne frekvencije za Radio Marija, jedini katolički radio u Srbiji, zatim egzistencijalna sigurnost verskih službenika, restitucija, veronauka u školama, finansiranje iz javnih sredstava Srbije za socijalno-pastoralne zadatke koje Katolička crkva već sada uveliko vrši u Srbiji i to na dobro svih njenih stanovnika.

Među pravoslavnim Srbima malo se razmišlja o disperzivnosti papine kadrovske politike i aktuelnim unutrašnjim tokovima u RKC, glavna dilema je da li će prvi kardinalski purpur u Srbiji definitivno i ubrzano otvoriti put Papinom dolasku? Šta je odgovor na to pitanje bez obizira što kažeta da se čeka stav SPC?

– Katolička crkva prolazi kroz velike, rekao bih čak tektonske promene u ovom trenutku. Razlozi su različiti, ali da spomenem samo neke od njih: radikalan pad broja kršćana u nekim zapadnim državama, premeštanje epicentra katoličkog života izvan Evrope u države takozvanog „globalnog Juga“, „demografska zima“ u Evropi koja paralelno ide sa demografskom eksplozijom na nekim drugim kontinentima. Evropa još uvek ima možda najveći uticaj u Katoličkoj crkvi, kada se radi o finansijama, a možda i po broju studenata i kvalitetu obrazovanja na katoličkim fakultetima i univerzitetima, ali i to se polako menja.

Odraz svih tih promena je i sastav kardinalskog zbora koji sam predstavio malo ranije. Kad biste pak te podatke uporedili sa onima iz 1905. godine, onda biste videli da je tada 55 odsto članova kardinalskog zbora imao italijanske korene. Izraz tih tektonskih promena je i pokretanje i realizacija velikog procesa sinodalnosti od 2021. do oktobra 2024. godine. Na Sinodi o sinodalnosti raspravljalo se manje o strukturama, a više o izazovima za crkvu u modernom, multipolarnom i multikulturalnom svetu.

Katolička crkva ide sada u pravcu jedinstva u osobi pape – naslednika Svetog Petra u Rimu, ali u različitosti običaja, kultura i nekih univerzalnih vrednosti. Tu bih spomenuo samo dva primera: pitanje poligamije je izazov za Katoličku crkvu u Africi, ali nije kod nas; isto tako inkluzivni odnos prema svim ljudima i te kako je važan element crkvenog života kod nas u Evropi, dok je međutim inkluzivni odnos prema ljudima doveden u pitanje u nekim zemljama Afrike i postkomunističkim državama Evrope.

*Šta će Vaše kardinalsko zvanje značiti za položaj mađarske zajednice u Srbiji, ali i za njene međudržavne odnose sa Mađarskom. Sredinom novembra bili ste na večeri koju su priredili mađarski predsednik i premijer?

– Moj odnos sa mađarskom zajednicom je korektan, iako ne onakav kakav imaju velikodostojanstvenici u pravoslavnim crkvama. U Katoličkoj crkvi na prvom mestu je pripadnost jednoj, svetoj, apostolskoj srkvi, a tek onda dolazi narod ili nacija. Sveti Pavle u poslanici Galatima 3,28 piše: „Nema više Judejca ni Jelina, nema više roba ni slobodnoga, nema više muškog ni ženskog, jer ste vi svi jedan (čovjek) u Hristu Isusu.“ Hvala Bogu, danas je odnos između Srbije i Mađarske stvarno jako dobar, kako kažu, najbolji u istoriji, i neka samo i ostane tako. Međutim ja sam tu samo učesnik sa strane. Ovo je zadatak političara da održe ili čak i razviju ovaj odnos.

*Kako je Vaše novo imenovanje primljeno u Biskupskoj konferenciji Hrvatske i da li još postoje nejasnoće i neslaganja oko statusa Sremske biskupije?

– Hrvatska biskupska konferencija mi je samo nekoliko minuta posle mog imenovanja čestitala, i to u osobi nadbiskupa Dražena Kutleše, predsednika te konferencije, koji je zajedno sa mnom bio na Sinodi biskupa u Rimu. Što se tiče Sremske biskupije, tu se ništa nije promenilo, a tako ni moj stav prema tom pitanju. Ja ni danas ne razumem zašto je Sremska biskupija deo jedne crkvene pokrajine u susednoj državi. Ali, ako je to Papa tako odlučio, neka bude tako.

*Čini se da su se Vaše izjave o Kosovu i Metohiji posle dolaska na čelo Beogradske nadbiskupije i imenovanja za kardinala prilično promenile. Da li je to samo utisak i kako Vi vidite rešenje sadašnje situacije, posebno na severu Kosova i Metohije?

– Iskreno da kažem ne znam na šta aludirate, moj odnos postoji samo prema Katoličkoj crkvi na Kosovu, odnos prema svetinjama Srpske pravoslavne crkve u tom regionu, a što se političkih pitanja tiče, tu je od strane Katoličke crkve uvek i samo vatikanska diplomatija i politika odgovorna za verodostojna i autentična tumačenja.

*Može li se reći da Vatikan kosovskom problemu pristupa na dva koloseka – zvanično nije priznao samoproglašenu kosovsku nezavisnost, ali je u slučaju Srbije odustao od teritorijalnog organizovanja Biskupske konferencije na nivou države, umesto koje je organizovana međunarodna konfenciju, sastavljena od biskupija iz dela bivše Jugoslavije?

– Međunarodna biskupska konferencija je osnovana pre trideset godina, kada pitanje Kosova nije bilo na dnevnom redu u dimenziji u kojoj se ono danas rešava. Jasna je ideja Svete stolice da se jako male lokalne crkve, a to su one u Crnoj Gori, Severnoj Makedoniji i na Kosovu, uključe u neke formalne, veće jedinice, kako bi se povećao osećaj katoličanstva u dobrom smislu reči.

*Rimokatolički visokodostojnici na KiM ne kriju da je kod kosovskih Albanaca „nacionalni element jači od verskog i hrišćanskog“. Kako Rimokatolička crkva gleda na to?

– Kao što sam rekao – u Katoličkoj crkvi na prvom mestu je pripadnost jednoj, svetoj, apostolskoj Crkvi, a tek onda dolazi narod, a to važi i za Albance na Kosovu.

*Papa Franja pokušava da humanitarno i diplomatski deluje na svim velikim ratnim žarištima od Ukrajine do Bliskog Istoka. Političari najavljuju nove „tektonske“ geopolitičke promene u svetu. Kako vidite ulogu i uticaj RKC na sve te procese, imajući u vidu njenu globalnu prirodu?

– Katolička crkve preko Svete stolice ima privilegovan odnos prema političkim zbivanjima na celoj planeti. NJen glas nema svugde istu „težinu“, ali ona i u vreme tektonskih promena propoveda Evanđelje ljubavi Božje, mirnog suživota svih stanovnika planete, u bratstvu i jedinstvu, kako je to pre nekoliko godina napisao papa Franjo u svojoj enciklici „Fratelli tutti“. U svemu tomu na prvom mestu, u centru svih delovanja jeste čovek, čovek slobodan s dostojanstvom deteta Božjeg.

Bez zajedničke proslave Vaskrsa dok se ratuje

U godini koja pred nama, zbog obeležavanja 1.700 godišnjice Prvog vaseljenskog sabora održanoj u Nikeji 325, mnogi imaju velika očekivanja od međuhrišćanskog dijaloga i približavanja. Koliko je to realno i da li susreti i dogovori Pape i Carigradskog patrijarha bilo šta suštinski rešavaju, uključujući i najave o zajedničkom datumu proslave Vaskrsa?

– Međuhrišćanski dijalog je apsolutno bitan za svetski mir, a isto tako za jedinstvo kršćana, za koje se toliko molio Isus na dan pre svog stradanja i smrti. Religije mogu i moraju delovati na postizanje mira i mirnog suživota na planeti. Nema veće sramote i negiranja Boga nego rat između dva pravoslavna kršćanska naroda kao što to vidimo u Ukrajini. Nema smisla govoriti o zajedničkom datumu Vaskrsa, dok se svaki dan ubijaju vojnici, civili, nedužna lica.

Kardinalska statistika

Da li je tačno da su Evropljani u Kolegijumu takoreći manjina, što je paradoks ako se ima u vidu i Vaša nedavna izjava da je i „Evropi neophodna evangelizacija“?

– Statistički podaci nisu uvek odraz stvarne većine ili manjine. Brojevi mogu da varaju. Evo, kod izbora kardinala Bergolja za papu, kardinali iz Južne Amerike su bili neznatna manjina, a ipak je on bio izabran. Evropa brojčano još uvek ima najviše kardinala, ali taj broj polako opada, a raste broj kardinala koji pripadaju bloku „globalnog juga“. A brojevi izgledaju ovako: Evropa 115, od kojih 55 izbornika, Severna Amerika 28 sa 16 izbornika, Centralna Amerika osam, sa četiri izbornika, Južna Amerika 32 sa 18 izbornika, Afrika 29 sa takođe 18 izbornika, Azija 37 sa 25 izbornika, Okeanija četiri od kojih su trojica izbornici. Svi zajedno 253, ali samo 140 ima pravo glasa, ako bi konklava – izbor novog pape, bio održan danas.

Godina Verbita

Da li i koliko kardinala ima među Verbitima, Redu družbe Božje riječi, kojem pripadate?

– S radošću mogu da kažem da je ova godina, a posebno ovaj Konzistorij, za Verbite bio od izuzetnog značaja. Posle više od 50 godina Verbiti imaju ponovo kardinala, i to ne jednog, nego dvojicu. Drugi je moj prijatelj i član Verbita, nadbiskup Tokia, Tarcizio Isao Kikuči. On je inače i predsednik svetske dobrotvorne organizacija Katoličke crkve, koja je poznata u svetu kao Karitas.

Praznične mise

Posle polnoćke koju je sinoć, prema najavama, trebalo da služi u katedralnom hramu Uznesenja blažene Djevice Marije na beogradskom Neimaru, uz direktan prenos RTS-a, kardinal Ladislav Nemet služiće prvu božićnu misu danas u crkvi Svetog Antona na Crvenom krstu. Sledeću prazničnu misu u Beogradu služiće u nedelju 29. decembra na praznik Svete porodice, kad će se obeležiti i otvaranje jubilarne godine RKC – 2025. Papa Franja ju je proglasio „jubilarnom i posvetio temi nade, duhovnosti, praštanja i socijalnog oslobođenja neohodnih u ovom vremenu ratova, podela, siromaštva i klimatskih kriza“.