INTERVJU Lazar Strugar: Bivši zavisnik ne može da nastavi normalno svoj život

Film „Od sumraka do smisla“, pre mesec dana je prikazan u Studio Centru. Istakli ste da ste zadovoljni reakcijom publike. Da li će film uskoro biti dostupan široj publici?

– Na prvu projekciju su bili pozvani ljudi koji su nam pomogli u prvoj epizodi i oni koji će nam pomoći u ostalim epizodama. To su ljudi koji su već uključeni u borbu protiv droge ili na ovaj ili onaj način žele da budu uključeni u borbu protiv nje. Biće projekcija u Novom Sadu sedmog februara u Protestantskoj Hrišćanskoj zajednici gde je bio rehabilitacioni centar u kojem sam se lečio. Zoran Živančević i ja još uvek tražimo najbolji način na koji će to videti što više ljudi, ali ne što više ljudi koji će to videti u smislu senzacije. Ciljano treba da vidi više ljudi, ali da ne pustimo na najgledanije televizije jer je to onda namigivanje u mraku. To će biti senzacija. Da ne bude glavna vest „Avaks se drogirao“, već da glavna vest bude „Leka ima i ovo ovako izgleda“ i da se shvati veličina i opseg tog problema.

Očekujete li da će film biti korišćen u obrazovne svrhe?

– Postoji mnogo načina da film bude upotrebljen u svrhu prevencije bolesti zavisnosti, kroz javne debate, obrazovni program, dalji istraživački rad. Ja bih voleo da se prikazuje u školama, ali da posle toga bude neki razgovor i moj krajnji cilj je da izaberem ljude koji će voditi te razgovore. Voleo bih da sarađujem sa najranjivijom grupom, što je uzrast kada sam i sam počeo da eksperimentišem sa drogom.

Da li izlečeni zavisnik može normalno nastaviti svoj život i pronaći posao i kako društvo gleda na bivšeg zavisnika?

– Društvo sluša struku. Nažalost, nama je predstavljeno da je struka psihijatrija. Bivši zavisnik ne može da nastavi normalno svoj život, zbog toga što naša struka kaže da bivši zavisnici ne postoje. Naša struka kaže da smo mi svi apstinenti. Samim tim se ovim ljudima oduzima polazna tačka. Izuzimanjem mogućnosti trajnog izlečenja fizički i administrativno je nemoguće da se ti ljudi vrate u državni sektor i institucije. Faktički je nemoguće da se bivši zavisnik vrati da radi u državnom sektoru, jedino ako se sakrije da je ikada imao problem. Svi oni koji se vrate da rade u državni sektor to kriju, do te mere da ne smeju to ni svojoj deci da kažu. Krijemo to i počinjemo da verujemo u sopstvene laži.

Jako su loša iskustva onih koji su izlečeni – i u smislu prevencije i u smislu života na odgovornim pozicijama. Nikada se nije pokazala opravdanim vera u ljude koji su bili u problemu. Teško ti je da povratiš poziciju kod svoje majke, sestre, brata. Jedna doza zdrave sumnje postoji, ali ona uvek prelazi u nezdravu i dovodi u pitanje sve napore. Ti ljudi bi u nekom momentu morali da dobiju status zdravih, normalnih ljudi, ne znam posle koliko godina. Posle tri godine ti nemaš više ni jednu fizičku posledicu, ni misaonu ni emotivnu. Da li je tri godine dovoljno? Ne znam. To bi morao reći neko ko se bolje razume u prirodne nauke. Svi koji kažu „ja sam konzumirao heroin, ja sam konzumirao kokain“, oni gube poziciju bilo gde. Oni gube poziciju u društvu i mnogo ih je lako diskvalifikovati i diskreditovati.

Kakvo je bilo Vaše iskustvo sa zdravstvenim sistemom kada ste bili heroinski zavisnik i da li zdravstveni sistem dobro radi svoj posao kada je u pitanju lečenje narkomanije u Srbiji?

– To je problem na toliko nivoa i toliko se tu greši. Ja ne govorim kao zdravstveni radnik, govorim kao bivši zavisnik. Ja dođem kao individua i kažem „ljudi dajte mi pomoć, ja sam narkoman i hoću da se lečim“, oni mene sa heroina prebace na metadon ili na buprenorfin i to je to. Uradili su veliki posao što se tiče društva. Sklonili su jednog narkomana s ulice, ja sam prestao da se viđam sa dilerom, prestao sam da radim krivična dela da bih došao do droge, ali ja sam i dalje zavisnik. To je program smanjenja štete i taj program je urodio plodom, šteta je smanjena, ali šta je urađeno individuama, to je poražavajuće. Zdravstveni sistem, koliko ja znam, ne bi trebao da vodi socijalnu politiku nego da leči ljude, a oni ih čine mnogo bolesnijim zarad društva. Ja ne znam kada i gde je to tačno krenulo. Metadon je smišljen u nacističkoj Nemačkoj i to je bio lek koji je bio protiv bolova, zajedno sa morfijumom. On nije unapređivan od tada. Hoću da govorim o konsekvencama po telo. Od heroinske krize niko nije umro. Heroinska kriza traje pet do sedam dana, ali niko nikada nije umro. Od metadonske krize se umire. Ja nikada nisam koristio metadon, koristio sam buprenorfin. Ono što je meni počelo da se dešava posle nekoliko meseci je kompletna deluzija. To su situacije za koje sam ja mislio da su se desile, a nisu se nikada desile. Ja sam imao halucinacije koje traju danima. Nešto se do te mere pomeri. Ja sam cele dane imao u glavi gde sam bio i šta sam radio, oni se nikada nisu dogodili. Kriza od buprenorfina je meni trajala preko mesec dana. Raspadanje u najgorim bolovima, u najgoroj nemoći. Posao policije je da smanjuje štetu, a posao zdravstvenih ustanova je da čoveka koji dođe i kaže „ja sam bolestan“ izleče, a ne da ga prebace u drugu bolest. To nije tako samo kod nas, to je tako svuda u Evropi.

Kada ste započeli proces pomaganja drugim zavisnicima u rehabilitacionom centru „Duga“ i kako ste radili sa zavisnicima?

– Program traje 18 meseci. To što se meni desilo je bilo bukvalno preko jedne noći. Medicina bi to verovatno opisala kao psihozu, jer samo način razmišljanja se potpuno promenio. Ljudi koji vode centar „Duga“ videli su u meni nekog ko može da bude odgovoran i da pomogne. Ja sam imao ogromnu želju da pomognem i nalazio sam načine da razgovaram sa različitim ljudima. Želeo sam da vidim na koji način mogu da pomognem. Bilo mi je drago kada vidim da sam nekome pomogao. Radio sam volonterski, to mi je išlo i obezbedili su mi uslove da pomognem nekom ko je u sličnom problemu u kojem sam ja. Trebalo je uvesti ljude u proces da nešto mora da se uradi po koracima. Pravila su morala da se poštuju i pravila će te dovesti u stanje da postaneš funkcionalan član društva. Mi smo bili na imanju u Temerinu i ti si morao da budeš zadužen za neki deo posla. Naučiš da ceniš neke stvari. Imaš deset sati dnevno obaveze. Kada se ide napolje na radove, kada vodiš radnika na rad ti si odgovoran za njegov život i moraš da ga čuvaš. Telo se budi posle nekog vremena, posle pet, šest meseci, ti si konstantno sa muškarcima u centru i kada ti se neka devojka nasmeje, ti stekneš osećaj da si zaljubljen i da si izlečen. Nisi se izlečio, nisi izlečio uzrok i mrtav si za godinu dana – možda. Možda ćeš živeti još 15 godina, ali uglavnom, to se dešavalo. Izašao je jer se zaljubio, nije rešio svoj problem, posle šest meseci je bio nazad na drogama, za godinu dana je preminuo. Zato ih čuvaš od njih samih. Ne sme da dođe u situaciju da bude u iskušenju. Način da uspeš je samo jedan, načina da propadneš je milion.

Zamena zavisnosti

Imate li podatke o tome koliko je godišnje izlečenih zavisnika?

– Konkretne podatke nemam i nisam se time nikada bavio. Dosta ljudi od onih koji se prijave na lečenje u centar koji je radno duhovna terapija koji te tera da dođeš do uzroka ima jako dobre rezultate. Pod jako dobrim rezultatima se podrazumeva da svaki deseti bude dobro, jer je toliko lako pasti nazad. Masa ljudi zameni zavisnost. Umesto heroina pređe na alkohol. Zavisnost se menja drugom zavisnošću.