Foto: Amir Hamzagić/ATAImages
Saopštenja su najmanje što mogu da urade, neophodne su konkretne akcije, kaže Đokica Jovanović, sociolog i univerzitetski profesor u penziji, povodom reagovanja pojedinih fakulteta u Novom Sadu na privođenja i represiju prema studentima nakon velikog protesta, održanog 5. novembra, zbog tragedije na Železničkoj stanici, u kojoj je poginulo 14, a teško povređeno troje ljudi.
Prema navodima medija, više od stotinu zaposlenih na Filozofskom fakultetu je juče, u prvih nekoliko sati, potpisalo apel kojim se izražava zabrinutost za bezbednost privedenih studentkinja i studenata i najoštrije osuđuje represija kojoj su izloženi.
Takođe, dekanski kolegijum Akademije umetnosti Novi Sad podržao je pravo studenata na mirno okupljanje i izražavanje protesta povodom tragedije u Novom Sadu i apelovao na nadležne da hitno ukinu jednomesečni pritvor njihovom studentu Relji Stanojeviću, koji je „priveden od strane nelegitimisanih lica“.
„Saopštenja nikome na znače, ona su samo jedan iskaz. Od fakulteta, koji su poslednje oaze nekakve civilizovane kulture, očekuju se konkretne akcije. Tokom studentskih demonstracija ’68, recimo, intelektualci su izašli na ulice, i usred protesta držali tribine. Takve žive debate ojačavaju kičmu ljudi na ulici. Za te debate otpora i tribine otpora trebalo bi da služe ne samo ulice već i predvorja i amfiteatri fakulteta“, kaže Jovanović za Danas.
On kaže da, koliko zna, intelektualaca koji su za akciju ima kod nas, ali na pitanje: zašto ugavnom čute i nisu vidljivi, odgovara da „ne zna tačno“, možda i zato što sam ne spada u tu grupu.
„Možda je u pitanju umor, gubitak nade da je nešto moguće promeniti, uverenje o uzaludnosti otpora. I to može i da se razume- sve ovo ovde traje predugo, još otkad je pao socijalizam“, kaže, dodajući da to ne menja činjenicu da su ti intelektualci značajni „po onome što nose u sebi i po onome što znaju“.
Prema njegovim rečima, političke partije treba da rade „svoje“, a intelektualci „svoje“.
Partije su tu da kako- tako artikulišu nezadovoljstvo građana- mada „naše partije to baš i ne umeju“- ali bez intelektualne artikulacije „sve to je plitko i površno“.
Partije nemaju analitičku i kritičku dubinu, koja može da dirne u dušu, već onu utilitarnu- praktičnu i korisnu, koja je naravno takođe potrebna, kaže.
Ipak, uveren je, ta njihova tehnika otpora bez dubljeg promišljanja ne daje ozbiljnije i trajnije rezultate
„Neka se niko ne nada da će se sve ovo kod nas smiriti i da je ovo vrhunac krize. Nije vrhunac, to znam kao sociolog. Nekada sam govorio, još od kada je kod nas kobajagi uveden višepartijski sistem, da Srbija liči na Latinsku Ameriku. Sad više ne liči, ona se preselila u Latinsku Ameriku, i to je jasno kada se pogledaju Čile, Argentina, Meksiko, Panama, Honduras… Kada je to tako, nije čudno što nam se sve ovo dešava. Često čujem da je ovde raspad sistema i da nema institucija, a to nije tačno. Ovde je uspostavljen sistem i ima institucija, samo deluju da drugi način- okrenuti su prema centrima moći i rade u korist centara moći“, kaže Jovanović.
On dodaje da živimo u društvu u kojem je običan čovek potpuno razvlašćen od svog građanskog suvereniteta.
„To je svetski trend, ali naročito se vidi u perifernim zemljama koje nisu ni dobacile do statusa društva, već su ostale na nivou zajednice. Srbija je takva zemlja“, kaže Jovanović.
Na pitanje da li ima nade da ona, kao država i društvo, izađe iz izuzetno teške situacije u kojoj se nalazi, naš sagovornik odgovara negativno.
„Ne znam koliko je ovo za javnost, ali ne verujem. To iz mene progovara sociolog koji ne vidi uslove da se to dogodi, bar ne za sada. Bio bih najsrećniji da sam ’promašio’. Ali, vađno je da čak i da je bezizlazno i bezizgedno, nije u ljudskoj prirodi da se ne misli i da se ćuti. Davno sam pročitao da se dešavalo da u gulagu intelektualci i stvaraoci, koji su po fizičkoj konstituciji bili slabašni, krhki i lomni, izdrže duže taj logorski režim od onih koji su došli jaki. Ponuđen mi je i razlog za to- intelektualci pronalaze smisao, odnosno promišljaju stanje u kojem su se našli. Ta unutrašnja anliza ih je držala živima“, kaže on.
I donkihotovska borba je- borba
Da li su studenti hrabriji od svojih nastavnika ili ne? Da li to po prirodi stvari treba da budu?
„Ne volim da govorim o studentima, da ne bi ličilo na dociranje. Ne bih da ih učim kako da urede svoj život. Ovo je njihova borba, ja sam svoje borbe već vodio. Možda su bile i donkihotovske, ali i takva borba je- borba“.
Apel Filozofskog fakulteta: Naše studente učimo da budu pravedni i hrabri u mišljenju i delanju
U apelu Filozofskog fakulteta u Novom Sadu navodi da se svakodnevno privode i njihove studentkinje i studenti „bez ikakvog razloga, osim pukog zastrašivanja i pokušaja da im se oduzme pravo na vlastito mišljenje i njegovo izražavanje u vidu građanske neposlušnosti“.
Od vremena kada je novosadski Univerzitet osnivao Filozofski fakultet pa do danas oni „ne uče naše studentkinje i studente da budu poslušni, već da budu pravedni i hrabri u mišljenju i delanju“, dodaje se.
„Kao oni koji, iz godine u godinu, podstiču mlade ljude da postavljaju pitanja i da se nikada ne plaše da propituju i ono čemu ih učimo i ono što vide oko sebe, ne možemo ostati nemi kada na njihova pitanja odgovor stigne u vozilu bez registarskih tablica, sa šest muškaraca koji grubo hapse dve mlade devojke, a potom ih odvode u nepoznatom pravcu i satima niko ne zna da li su one otete ili ih je policija privela“, piše u apelu.
U njemu se dodaje da građanke i građani na protestima „izražavaju strah i želju da svi živimo u bezbednijem i pravednijem društvu, ali i zahtevaju odgovornost za tragediju“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
