Intervju Nebojše Glogovca za Danas o Sterijinoj nagradi, ali i politici

„Mediji nemaju oštricu, nedostaje im pravi pristup koji služi oplemenjivanju ljudskog mišljenja. Informacija treba
da zagolica maštu, a ne da zbunjuje onoga koji je prima. Čini mi se da novinari imaju potrebu da smišljaju skandale”, reči su Nebojše Glogovca koje je izgovorio pre dvadeset godina.

Intervju, koji je dnevni list „Danas” objavio u vikend izdanju za 16. i 17. jun 2001. godine, prenosimo u celosti.

Dobitnik nagrade Sterijinog pozorja za glumačko ostvarenje za 2001. godinu, Nebojša Glogovac, smatrao je da njegov lik Simeona Njaga u predstavi „Zlatno runo“ Borislava Pekića oslikava jednog umetnika na pravi mogući način.

„Simeon je meni duhovno blizak. To osećanje verovatno dele svi oni koji se umetnošću bave iz potrebe, a ne iz hira. Njegov život je priča o genijalnom umetničkom delu, o čovekovoj želji da istinski dosegne do umetnosti. Lično sam veoma zadovoljan ulogom Simeona Njaga i drago mi je da sam nagrađen upravo za najuzbudljiviji i najzanimljiviji lik koji sam ikada igrao. Mnogo sebe dajem i zaista se trošim igrajući ga, ali uvek imam utisak da to ima svoju svrhu“, rekao je Glogovac na početku razgovora za Danas.

Kompletna digitalna arhiva svih brojeva Danasa od 1997. do danas dostupna članovima Kluba čitalaca Danasa na portalu klub.danas.rs.

Da li Sterijina nagrada obavezuje, ili predstavlja zaokruživanje jednog perioda u Vašoj karijeri?

– Nagrada je posledica, a posledice ne obavezuju. Meni je značajna, jer predstavlja mišljenje pozorišnih ljudi o meni i mom radu na toj ulozi. Nagrade doživljavam kao kompliment onome čime se bavim. Međutim, Sterijina, kao i nagrada „Zoran Radmilović“, su priznanja koja su sačuvala oreol. Zbog toga sam i imao tremu kad su me pozvali da primim nagradu.

Predstava je rađena pre petooktobarskih događaja, a govori o odnosu prema Vladaru. Da li je to tada bio rizik?

– Ne mislim daje bio preteran rizik raditi predstavu „Zlatno runo“. Miloševića pozorište uopšte nije zanimalo, on nikada nije zabranjivao predstave. Jednostavno, uopšte nije smatrao da u pozorištu treba da vidi nekakvu opasnost. Meni se dopao tekst, ekipa i, naravno, lik Simeona Njaga i zato sam prihvatio ulogu. Inače, nije me zanimalo da li će rad na toj predstavi imati nekakve političke posledice.

Kako Vam izgleda trenutna politička situacija?

– Sada se malo slobodnije diše, postoji osećaj da se nešto može ostvariti, a toga nije bilo u poslednjih 15 godina. Politika je jedan jako komplikovan sistem koji ovde dugo nije funkcionisao na pravi način i zaista treba da prođe vreme kako bismo staro zamenili novim. Ja ne verujem preterano ni politici, niti političarima. Ljudi iz nove garniture vlasti će morati da me ubede da su na pravim mestima. Moja generacija je prošla za nijansu bolje od današnjih tinejdžera. U Titovo vreme, koje sam ja malo zakačio, postojao je privid da se dobro živi, bilo je lakše, moglo se putovati. Odrastao sam u kući koja je bila opoziciona, čak i tada. Sve vreme živiš sa idejom kako je ovde moglo da bude dobro, a nije bilo. Prođe petnaest godina i ovde ne samo da nije bilo bolje nego se sve gore živelo. Umesto da napreduješ, ti kao čovek samo izgaraš. Ja ne prihvatam poraz i uvek krećem u akciju svim raspoloživim sredstvima.

Dosta se pojavljujete na televiziji i u novinama. Kako ocenjujete medijsku sliku u Srbiji?

– Smatram da mediji nemaju oštricu, nedostaje im pravi pristup koji služi oplemenjivanju ljudskog mišljenja. Informacija treba da zagolica maštu, a ne da zbunjuje onoga koji je prima. Čini mi se da novinari imaju potrebu da smišljaju skandale. Sve što se trenutno dešava deluje mi isforsirano. Mediji su na amaterskom nivou zato što nemaju dovoljno obrazovanih saradnika.

Nebojša Glogovac, kako piše autor intervjua, u slobodno vreme je voleo da igra bekgejmon sa prijateljima. U danima kada je razgovor nastajao, planirao je da se malo odmori, da „ne misli”.

U mesecima koji su prethodili razgovoru, kako je rekao tada, prešao je 19 hiljada kilometara gostujući sa predstavama.

„Ljudi u unutrašnjosti različito reaguju na pozorište, u zavisnosti od razvijenosti grada a samim tim i od prisutnosti pozorišta u životu te sredine. Opšti utisak koji sam stekao je da ljudi vole glumce“, završio je Glogovac.

Dvadeset godina od prvog sastanka Putina i Buša

Američki predsednik Džozef Bajden i ruski predsednik Vladimir Putin sastali su se 16. juna u Ženevi. Pre dvadeset godina, takođe 16. juna, američki i ruski predsednik, Džordž Buš i (opet) Vladimir Putin, vrlo su se pozitivno izrazili o svom prvom susretu koji je održan na Brdu kod Kranja, blizu Ljubljane.

Oni su u zajedničkom obraćanju novinarima, nakon razgovora u Starom dvorcu, izrazili uverenje da će razgovori označiti novu etapu u američko-ruskim odnosima.

Putin je rekao da su sličnosti u stavovima dve zemlje mnogo veće od njihovih razlika.

Buš je izrazio nadu da će dve zemlje raditi zajedno u pravcu izgradnje bezbednijeg sveta.

Američki predsednik je dodao da je Putin prihvatio poziv da poseti Vašington na jesen i naveo da je prihvatio predlog ruskog predsednika da poseti Moskvu.

Do Putinove, privatne, posete Sjedinjenim Američkim Državama došlo je nakon niza straičnih događaja koji su obeležili 11. septembar 2001. godine.

Prilikom Bušovog i Putinovog prvog sastanka održanog 15. juna 2001. godine, Putin je upozorio SAD da ne lansiraju planirani protivraketni štit unilateralno, ali je rekao da je uveren da dve zemlje mogu zajedno i konstruktivno da sarađuju u pogledu bezbednosnih pitanja.

„Unilateralne akcije mogu samo da učine probleme još komplikovanijim, rekao je Putin na zajedničkoj konferenciji za novinare”.

On je ponovio svoju podršku Antibalističkom sporazumu iz 1972. godine.

Buš je podržao ideju o širenju NATO i pozvao Putina da ponovo razmisli o otporu prema uključivanju u NATO država na evropskim granicama Rusije.

Predsednik SAD je Putina okarakterisao kao otvorenog čoveka koji zavređuje poverenje. Prema njegovim rečima, „nije bilo diplomatskog taktiziranja s ciljem da se sagovonika dovede u neprijatnu situaciju”, već je razgovor bio otvoren.

Predsednik Putin je, pak, rekao da je razgovor sa njegovim američkim kolegom bio otvoreniji nego stoje očekivao.

„Tokom poslednjih meseci, a naročito uoči ovog sastanka, mnogo se govorilo da odnosi između naših zemalja ulaze u krizu. Mislim da će atmosfera u kojoj smo razgovarali i rezultati našeg susreta prekinuti takva nagađanja. Mi vrlo jasno vidimo dobar potencijal za saradnju”, kazao je tom prilikom Putin.

Uprkos prijateljskoj atmosferi razgovora u dvorcu na Brdu kod Kranja, analitičari su ocenili da između Vašingtona i Moskve još uvek postoje brojna nerešena pitanja.

„U vezi sa kontroverznim američkim planom o izgradnji antiraketnog odbrambenog štita, Putin, čini se, nije načinio nijedan ustupak. Mada nije otvoreno kritikovao američkog kolegu, jasno je stavio do znaja da se protivi svakom potezu kojim bi bio narušen tridesetogodišnji mehanizam kontrole naoružanja, odnosno Sporazum o antibalističkim raketama koji su 1972. potpisali Vašington i Moskva. Nikakvih promena nije bilo ni kada je reč o nameri NATO pakta da u svoje članstvo primi tri baltičke republike – Estoniju, Letoniju i Litvaniju čemu se Rusija oštro protivi”, navedeno je u tekstu u dnevnom listu „Danas” za 18. jun 2001. godine.

Tokom razgovora koji su trajali duže nego što je bilo planirano, dvojica lidera su dotakli još mnoge druge međunarodne teme, uključujući i situaciju na Balkanu.

Oni su se u pauzi razgovora prošetali baštom Starog dvorca nadomak Ljubljane i razgovarali u četiri oka.

Pre samita, Buš i Putin su imali odvojene susrete sa slovenačkim domaćinima, predsednikom i premijerom Milanom Kučanom i Janezom Dmovšekom. Tema je bila kriza na Balkanu, sa posebnim osvrtom na sukobe u Makedoniji.