INTERVJU Nora Ahmetaj: U Srbiji se ne pominje da su srpske snage proterale polovinu albanskog stanovništva sa Kosova

Ahmetaj se pridružila Fondu za humanitarno pravo juna 1996. godine i opsežno istraživala i dokumentovala, kako kaže, zlostavljanja kosovskih Albanaca.

„Srpski policajci su, gotovo potpuno nekažnjeno, maltretirali i pritvarali hiljade Albanaca, što je rezultiralo najmanje devetnaest smrtnih slučajeva od fizičkog zlostavljanja u policijskim stanicama samo te godine. Mnogi Albanci su se suočili sa uskraćivanjem pasoša, ograničavanjem putovanja, a oni koji su radili u Zapadnoj Evropi, na povratku bili su premlaćeni i odbijen im je povratak preko oduzimanja dokumenata. Režim, na čelu sa Miloševićem, uskratio je osnovna prava kosovskim Albancima, kontrolišući sudove i odbacujući dokaze o policijskoj torturi. Povređena su prava na slobodu udruživanja, govora i obrazovanja, uz ograničenja medija na albanskom jeziku i kontinuirano zatvaranje i premlaćivanje učenika i nastavnika, te uvođenje aparthejda u školama. Sloboda kretanja je takođe bila ograničena… NATO ofanziva je nastala kao odgovor na finalni talas etničkog čišćenja koje su pokrenule srpske snage protiv kosovskih Albanaca 1998. i 1999“, kaže Ahmetaj u razgovoru za Danas.

*U Srbiji se sve vreme govori o neopravdanosti NATO bombardovanja. Kako razumete argumentaciju koja stoji iza toga?

– Bojim se da srpski narod još uvek živi u stanju poricanja. Neki članovi Miloševićeve stranke su i dalje na vlasti, a poznata nacionalistička retorika i dalje preovladava. Vladina linija prema vazdušnim udarima NATO-a nije se promenila tokom poslednje dve i po decenije. (Napadi su bili nezakoniti; smrt srpskih civila nije bila opravdana; narušen je suverenitet zemlje; i tako dalje). Nikad se ne pominje da su srpske snage proterale skoro polovinu albanskog stanovništva sa Kosova. U zvaničnim govorima se sve vreme seća da je Srbija bombardovana, ali se ne pominje zašto je Srbija bombardovana. Ovo je agonija za Srbiju i bojim se da će još dugo trajati dok nove generacije ljudi ne budu tražili neki odgovor za nepravdu koja je učinjena u prošlost u njihovo ime, i dok na vidiku ne dolazi generacija novih političara. Takođe, mediji u Srbiji i mnogi politički lideri ostaju u stanju poricanja nedavne prošlosti zemlje, a istoričari ne daju sve od sebe.

* Takođe, uvreženo je mišljenje da su zbog zločina odgovarali samo Srbi a ne i kosovski Albanci, odnosno da „zapadne sile“ ne prepoznaju te zločine. Kako komentarišete takve navode, odnosno kako ih doživljavate?

– I u Srbiji i na Kosovu, elitna politika je u velikoj meri uticala na političko mišljenje i medije od kraja rata 1999. Štaviše, na obe strane, videla sam kako događaje iz prošlosti svi različito čitaju i tumače. Bilo to ljudi na vlasti ili u institucijama, dok presude Haškog tribunala ili čak lokalnih sudova koje se odnose na ratne zločine i dalje čita neobično mali broj entuzijasta ili naučnika, pa mediji i mnogi političari, opštoj populaciji nastavljaju da serviraju iskrivljene informacije. Haški Sud je optužio šestoricu Albanaca, uključujući bivše komandante OVK Ramuša Haradinaja i Fatmira Limaja, koji su oslobođeni optužbi. Ukupno, oko 215 osoba optuženo je za ratne zločine na Kosovu od strane ICTY, UNMIK-a, Euleksa i Specijalnog tužilaštva Kosova, iako je samo 71 osuđeno. Skupština Republike Kosovo je 2015. godine osnovala Specijalno tužilaštvo na osnovu međunarodnog sporazuma za suđenje za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti počinjene tokom i nakon sukoba. Bivši predsednik Kosova Hašim Tači, zajedno sa trojicom bivših visokih zvaničnika Oslobodilačke vojske Kosova (OVK), Kadrija Veselija, Redžepa Seljimija i Jakupa Krasnićija, optuženih za zločine protiv čovečnosti i ratne zločine počinjene tokom rata na Kosovu 1998-1999. Čvrsto verujem u važnost pobede pravde. Stoga je ključno pustiti pravosudni sistem da marljivo izvršava svoje dužnosti. Ako su optužbe potkrijepljene, počinioci treba da se suoče sa odgovarajućom kaznom. Za žrtve je od suštinskog značaja da traže i postignu pravdu, omogućavajući svojim porodicama priliku za izlečenje i poštovanje koje s pravom zaslužuju. Prema podacima FHP, od 13.517 poginulih u sukobu, 10.415 su bili Albanci, 2.197 Srbi, a 528 Romi i druge zajednice. Niko ne poriče da su pojedini pripadnici OVK možda počinili zločine ili potrebu da se suoče sa pravdom.

* Kako vidite budućnost odnosa dva naroda?

– Moram priznati da, kako vreme odmiče, postajem sve skeptičnija. Možda to ima veze i sa godinama. Posle rata bila sam veći optimista, da će se stvari brzo popraviti. Sada, međutim, vidim da je za to potrebno vreme i mnogo rada kako individualno tako i kolektivno. To je proces koji zahteva vreme i posvećenost svih aktera. Ranije sam mislila da obnavljanje društva i suočavanja sa prošlošću predstavlja teret uglavnom za građansko društvo, sad vidim koliko sam bila naivna. Sada to vidim kao mozaik, gde svi akteri moraju da rade zajedno: institucije, akademska zajednica, istoričari, civilno društvo, žene, muškarci, mladi, međunarodna zajednica, itd. Sada, u situaciji u kojoj se nalazimo, ne znam kuda možemo da idemo osim da nađemo način da koegzistiramo, pošto živimo u istom regionu. Moraćemo da se otvorimo i pronađemo modalitete za suživot. Međutim, ne mogu to predvideti u bliskoj budućnosti.

Bili smo zaglavljeni u svojim kućama čekajući da umremo

Mesec mart donosi mi miris rata. Urezano mi je u pamćenje i prolećni vetar pomešan sa poznom zimom podseća me kako je bilo od 1999. godine. Kada su počela bombardovanja, bili smo zaglavljeni u svojim kućama čekajući da umremo, bez slobode kretanja. Uveče 28. marta, kada sam razgovarala sa Natašom Kandić telefonom i kada sam joj rekla da sada ne mogu da izađem da istražujem, te čekam da neko dođe kući da me kidnapuje ili bije, rekla sam joj da ne želim da umrem niti da budem žrtva, a počelo je ubijanje advokata i aktivista od strane srpskih snaga.

Učinila je nemoguće i došla je u Prištinu da me izvede sa bratom i kolegama iz kancelarije. Period pre kao i za vreme bombardovanja podseti me ne samo na nasilje koje sam istraživala i dokumentovala radeći za Fond, već i na podršku koju sam dobila ne samo od međunarodnih prijatelja i kolega, već i od onih u Beogradu i šire regije.

Ono što me je tada dalo nadu i motivisalo da radim na polju ljudskih prava bila je i solidarnost koju sam našla ne samo među svojim kolegama u Beogradu tokom bombardovanja, već najviše među Ženama u crnom, sa kojima sam bila povezana od 1996. godine. Kod njih sam nasla sklonište svaki put za vreme kada sam prolazila kroz teške faze rada na terenu. Najveću emocionalnu podršku našla sam u ŽUC-u i dopisujući se sa njima.

Čak i kada sam napustila Kosovo i nastavila da radim sa žrtvama u Crnoj Gori, Mađarskoj i Albaniji tokom bombardovanja, moja porodica je ostala na Kosovu. Redovno ih je posećivala Nataša Kandić, a telefonski pozivi i podrška koju su aktivistkinje Žena u crnom davale mojim roditeljima dale su im hrabrost da prežive.