INTERVJU Novica Milić: Od studenata sam učio kuda idu život i svet

Ona je ovom prilikom izdvojena iz Milićevog teksta o Frojdu, jer bi mogla biti jedno od polazišta za razmišljanje, i inspiracija čitaocu da počne i mnogo šire, i mnogo dublje da shvata šta je jezik koji nam je dat, gde su njegove najdublje tajne o nama, i kako njime najtačnije možemo da shvatimo i sebe, i svet oko sebe.

Polazeći od jezika, iz čijih se pukotina mogu pojaviti i uobličiti neporecive istine – ako smo voljni da ih sagledamo – steći ćemo sliku o onome što nas određuje kao biće: slobodno, misaono pročišćeno i ostvareno, i određeno.

U ovoj, kao i u nizu Milićevih prethodnih knjiga, ovo je njihova sveprožimajuća rečenica, jer govori o neporecivom ljudskom traganju za istinom, onom jedinom ispravnom, humanom, empatičnom zasnovanom na etici. Uz Zaboravljene istorije istine, Milić je upravo objavio još jednu knjigu, Mala fenomenologija fotografije (obe u izdanju Akademske knjige iz Novog Sada), kojom proširuje opseg svojih tematskih interesovanja – pored književnosti, teorije književnosti, filozofije, politike, evo, sada je pred čitaocem i priča o fotografiji, u kojoj autor, uz fotografije koje je sam snimio, priča priču o suštini fotografije koja „preko snimaka stvari, preko pojava kao fenomena koje hvata, predaje svetlost kao suštinu sveta“.

Novica Milić (1956) objavio je više od 20 knjiga, od Antinomije kritike: 4 ogleda o književnoj teoriji (1982), preko dela Slučaj Niče: Filozofija i telepatija (1997), Predavanja o čitanju: Šekspirov Hamlet (2000), Istina apokalipse: Filozofija i pesništvo na „poslednjem sudu“ (2003), Gozbe I: Ljubav između filozofije i pesništva u antici, vreme do Platona (2009), Politička naratologija: Ogled o demokratiji (2020)… do knjiga Jagnje iz bezdana: Balkanski ratovi 1991-99 (2021), 100 Odiseja (i noć više): Beleške uz Džojsa… U pripremi su Sećanja s onu stranu vremena (Prust i čitanje), i roman-esej Zoran Đindić kao filozof politike.

Milić je dobitnik nagrade Nikola Milošević koju dodeljuje Radio Beograd 2 za najbolju knjigu u oblasti teorije književnosti i umetnosti, estetike i filozofije za delo Politička naratologija. Ogled o demokratiji, takođe u izdanju Akademske knjige.

* Za svega par godina objavili ste nekoliko knjiga?

– Neki kažu da mnogo pišem. U protekle tri godine objavio sam sedam do osam knjiga. Ali taj broj se odnosi na objavljene, ne i napisane. Mnogo toga skoro objavljenog napisano je ranije: Politička naratologija (2020) napisana je kao ogled u tri nastavka u Reči još sredinom 1990-ih, potom razrađivana na jednom fakultetskom kursu o istoriji i teoriji demokratije poslednjih 12 godina; Haosmos Basara (2020) sačinjen je od beležaka začetih još 1980-ih; Postestetika (2020) je, takođe, sa kursa za doktorante počev od 2017; čak je i Jagnje iz bezdana (2021) o balkanskim ratovima između 1991. i 1999. sastavljeno na osnovu tekstova objavljenih po časopisima i novinama između 1991. i 1993.

Najnovije dve knjige, Zaboravljene istorije istine, takođe su materijal od ranije, prva sa kursa iz tzv. opšte metodologije, koji sam u više navrata držao između 2012. i 2019, a druga, Mala fenomenologija fotografije (2023) od tekstova koje sam svojevremeno, pre pet-šest godina, objavljivao na svom sajtu. To je spavalo u mom kompjuteru, i u oba poslednja slučaja su me drugi podsetili na te tekstove, a ja onda uzeo da redigujem, sredim, dopunim, ispravim, objavim te zaboravljene istorije.

Zapravo, jedino sasvim novo što sam napisao u ovih par godina jeste knjižica o Džejmsu Džojsu, pod naslovom 100 Odiseja (i noć više). To je knjižica od 100 stranica (uz stranicu više), na poziv Kolarca da govorim povodom stogodišnjice Džojsovog Uliksa. Setio sam svog davnog studentskog putovanja u Dablin, pa Džojsovim adresama po Evropi, a knjižica je ispala mešavina putopisa, refleksije o literaturi, uz nešto filozofije i pričanja o tome kako čitamo kad čitamo. Objavljena knjižica je, zapravo, samo polovina mog rukopisa o Džojsu, a u celini će biti objavljeno za godinu-dve, nadam se.

* Puna jedna polica biblioteke?

– Ako uzmem da sam prvu knjigu objavio još 1982, za poslednjih 40 godina objavio sam 20-ak knjiga, a ako uzmem u obzir obim, to je oko 3.5-4.000 stranica, dakle jedva desetak knjiga, u proseku jedna svake četvrte godine, što je opušten, čest, ako ne i lenj ritam za autora. Imao sam pauze po deceniju kad ništa nisam objavio, ali kako uvek pišem (čak i kad doslovno ne pišem), kompjuter mi je pun građe, a sada ga čistim. Korona je ubrzala stvari, moje godine takođe. Ne znam koliko imam do kraja, red je da dovršim barem deo onoga što sam želeo.

* U knjizi o Džojsu napisali ste: „Džojs, uz Kafku, Prusta, još Beketa i onda Borhesa, to je najvažnija literatura XX veka, napisana kako bi završilo s literaturom“. Zašto mislite da je to „kraj literature“?

– To mesto se varira u toj knjizi, ono kaže više stvari. Najpre ako se uzme doslovno, netačno je. Literatura se piše, stvara, objavljuje i čita i posle ovih velikih pisaca. (Što samo znači da mesto ne treba uzeti doslovno.) A opet, ova petorica su nenadmašivi, stoga najveći u moderno vreme, i svaki svojim delom obeležava po jedan „kraj“, „zid“ ili dovršetak puta (i formalno i tematski) kud se dalje ne može (cena bi bila neoriginalno oponašanje).

Kako to razumeti, takav „kraj“? Moja opaska potom je zapravo čitav lični književni program. Pišem o svakom od te petorke po knjigu, skupim sve to u jedno Petoknjižje, kako bih ukrštanjem i odstupanjem, a veran njihovim književnim programima, postavio pitanje o književnosti na nov način, pri tom ispisujući svoje književno delo. To je pitanje šta je književnost. Svako „šta je“ pitanje je suštinski filozofsko pitanje. Studirao sam i svetsku književnost i filozofiju, i oduvek sam između te dve velike oblasti. A pokušavam da ih prepletem kroz osobene postupke književne esejistike. Književni esej je nastao s Montenjem, krajem XVI veka, a to je četvrti veliki žanr literature (uz epiku, liriku i dramu).

Ono što izdvaja književni esej od drugih vrsta eseja (naučnog, novinskog, stručnog…) jeste kad je autor poput Montenja i pisac i čitalac, pisac koji izmišlja sebe kao autora, pa i kao čitaoca (u više lica). Pisac koji priča o svom iskustvu sveta, razgovara sa sobom, sa čitaocima u sebi, i onda beleži šta je smislio i domislio. Čitanje nije samo sricanje, nije ni samo razumevanje, čitanje je rad na sebi. Pisanje, bilo književno, bilo filozofsko, dolazi iz iskustva čitanja.

* „Zaboravljenim istorijama istine“ dali ste podnaslov „Metod i metafizika“. Da li ovu knjigu ubrajate u filozofsku?

– Može se reći. Ali i s distancom od filozofije kao akademske, školske discipline. Današnja akademska mašinerija proizvodi radove obučene u „apstrakte“, „ključne reči“, „fusnote“ i „reference“, a sva ta ornamentika – sa svojom „citatnošću“ i sličnim koještarijama koje se mogu kvantifikovati zarad promocije u nastavna zvanja – služi da se od prosečnosti napravi „nauka“. Stil školske filozofije mi je izrazito odbojan, a ljudi filozofiju uglavnom znaju po školskoj filozofiji, pa je smatraju nadobudnom koještarijom. Svakako, škole ili katedre za filozofiju su neophodne. Ali škole treba završiti i otisnuti se dalje. U filozofiji to znači misliti dalje, drugačije. U mojim knjigama ima malo fusnota osim navođenja najneophodnijih izvora. Univerzitetski sam profesor (negde se mora raditi), ali ne volim profesorski poziv.

Učio sam generacije studenata, a od njih sam učio kuda idu život i svet. U filozofiji se, poznato je, ne može naučiti filozofija, može se naučiti filozofiranje (veština određene vrste mišljenja, argumentovanja, razumevanje nasleđenih tekstova). Pa se zato ne predaje filozofija nego istorija filozofije ili njene metodike. A još se manje može naučiti književnost. Tačnije, može se samo naučiti „negativno“: da se ne piše ono što su već napisali toliki majstori iz prošlosti. Svaka škola je samo prolaz za dalji život. Pa tako i one u kojima se navodno uči mišljenje ili pisanje.

* Predavali ste na državnom, a onda i privatnom fakultetu, kod nas i u inostranstvu. Koliko su današnji fakulteti „prolazi za život“?

– Današnji univerziteti postali su, uz sve ređe izuzetke, mašine za diplome. Iznutra su skoro svuda sajmovi sujeta, klanova, lažnih autoriteta, umesto da su mesta istraživanja. Univerziteti su imali priliku da se preobraze u bolonjskoj reformi, ali su se samo presvukli u još goru odoru. Danas im je razvoj uniformisan kvantifikacijama, dakle zaustavljen. Te institucije srednjevekovne po poreklu gube na značaju. U našoj sredini, zaostaloj obrazovno i kulturno, još uvek je model bubanje napamet. Deca se pedagoškom represijom sile da znaju sramno brojne podatke koje inače danas mogu da izguglaju za par sekundi.

Pamet je zarobljena u školama dotle da nema razvijanja mišljenja i stvaranja. Pa je lako od ljudi napraviti robote, botove, ne samo političke, već u kulturi, nauci, medijima. Život je algoritmizovan, a algoritam je šablon, obrazac kao niz instrukcija.

Plašimo se da će digitalni roboti, veštačka inteligencija prevladati, a ne vidimo da su ljudi sve više robotizovani, da je tzv. Veštačka inteligencija samo faza u fuziji ljudi i robotizacije. Na obe strane: roboti postaju sve više oslonac ljudi, liče na njih, biće vrlo skoro što i oni, a ljudi se klišetiraju, šablonizuju i gube ono što je najdragocenije – sposobnost da su intelektualni avanturisti, ljubopitljiva bića, da u mišljenju idu dalje od utvrđenih saznanja. Jedna od linija mog istraživanja u toj knjizi je ova algoritmizacija života, njegovo sve snažnije klišetiranje.

* A u koju vrstu literature smestiti „Malu fenomenologiju fotografije“? U filozofiju?

– Primećujem da vam ni o onoj prethodnoj knjizi nisam rekao ništa određeno. Zaboravljene istorije istine tiču se, u svom središnjem toku, opšte metodologije, a to će reći problema metoda kao puta za saznavanje istine. Ostalo piše u knjizi. Uvek me zbunjuje kad mi neko traži, a mediji su skloni tome, da kažem o svojoj knjizi ono suštinsko u par rečenica. Da to mogu, ne bih pisao stotinu strana. Tako je i Mala fenomenologija fotografije filozofska knjiga o fenomenu fotografije, ali i lična knjiga, jer je fotografija moja velika strast. Još od mladosti vukao sam sa sobom jednu Lajku.

U poznim danima fotkam i šetam, a da mi nije dosadno samo hodanje. Pošto mi je to najnovija objavljena knjiga, ponečeg se i sećam, pogledi na tzv. suštinu fotografije iz ugla Rolana Barta, Kartije-Bresona, Benjamina, Žan-Lika Mariona, čak Džojsa i Deride. A ta suština je, po mom shvatanje tajne fotografije, da imamo snimak koji tek treba da postane slika, odnosno da je fotografija otisak svetlosti, igra sa senkama, neka vrsta utvare koju pokušavamo da uhvatimo, u sebi i na stvarima, pa kako ko uspe.

Ima u toj knjizi i pedesetak fotografija. Zbog autorskih prava, onda troškova, nisam mogao da u knjigu stavim snimke fotografa koje volim, morao sam svoje. One su ilustracija za ono o čemu govorim, pa je knjiga, uz „malu fenomenologiju“, i vrsta „slikovnice“.

* Koju sada vašu novu knjigu čitaoci treba da očekuju?

– Već neko vreme pišem jednu knjigu po Prustu. Kažem po, a ne o, jer je tu reč o iskustvu mojih čitanja Prustovog velikog romana. U raznim periodima života. Nisu ista naša čitanja, čak jedne iste knjige, kad smo bili mladi i kad smo u poznim godinama. Čitanje je rad na sebi, preoblikovanje sopstva. Svako od nas skriva niz čitalaca. Pokušavam da otkrijem te čitaoce u sebi, jedno malo luckasto mnoštvo: kakav sam bio kad sam bio mlad, kakav sam postao kroz škole, lektire, druge pisce, ko sam sve danas. Takoreći izmišljam sebe.

Svaka knjiga za mene je izmišljanje i otkrivanje sebe samoga. Pri čemu brzo zaboravljam svoje objavljene knjige, jer prelazim kompulzivno-opsesivno na novu. Ponekad brkam vlastite knjige. Svaka moja knjiga je varijacija ličnih opsesija, mislim samo na ono što dolazi. Nikad nisam pripadao nekom mejnstrimu, uvek manjini, graničnim slučajevima. Možda me zato zanimaju „krajevi“ kakvi su Džojs, Prust, Kafka, Beket, Borhes. Svestan sam da je to apartno, čak marginalno. Ali takva mi margina prija da se bavim opsesijama u mišljenju i pisanju.

* Koliki su rizici takvog – neko će reći beskompromisnog stava? Ponekad pišete i za novine?

– Veliki. Nedavno sam, sticajem okolnosti na koje sam naseo, štampao jednu knjižicu i brzo je, posle nedelju-dve, povukao iz prometa. Zaključio sam da sam bio brzoplet, da je tekst nedorađen, sirov, predmet promašen. Sva sreća pa je digitalna štampa takva da možete objaviti nešto u malom broju primeraka, jer se glavni tiraž naknadno radi. Ovde nema tiraža, knjiga dalje ne postoji. Desetak mojih prijatelja imaju moju odštampotinu, ali sam ih zakleo da ne šire, mada se nekima od njih dopada ta povučena knjižica.

Važnije je da se meni više ne dopada, ne bih mirno spavao da je u opticaju. Kako biste rizikovali nešto pametno, morate rizikovati i glupost. Rizik je rizik za novo, za budućnost. Knjige su nečujan razgovor s nepoznatima, pružanje ruke s obe strane. Uvek pišem za neke buduće čitaoce, one s više strpljenja, pažnje i mašte. Iako se trudim da budem „dobar suvremenik“, biram rub, usko društvo ljubopitljivih, inteligentnih, istančanih. Filozofski i književni mejnstrim prepuštam drugima. A za novine pišem onda kad mi se učini da treba upozoriti na nešto. To je moje autorsko „pismo čitaoca“.

Đinđića Srbija nije zaslužila

* Demokratija vam je jedna od omiljenih tema – od antike do danas, u okviru koje pišete i o konkretnim zbivanjima u politici i društvu kod nas. Spremate knjigu o Zoranu Đinđiću kao filozofu politike. Slutite li kako bi on kao političar i kao filozof, ocenio danas Srbiju?

– Verovatno isto kao 1990-ih. Nevolje su jednake, akteri isti i kad se zovu malo drukčije. Đinđić filozof je poslednji tekst objavio 1996. kao projekt za knjigu koju, zauzet praktičnom politikom, neće napisati. Što je šteta. Naslov tog nacrta je Demokratija i autoritarni sistem. U čemu je suštinska razlika? Svakako u tipu vladanja, ali mnogo više od toga. Demokratija je otvorena društvena komunikacija koja može da proizvede smisao – zajednice, države, zakona, institucija, ekonomije, medija, života. Autoritarnost, u Srbiji mejnstrim već dva veka, upravo blokira taj smisao.

Ljudi ne vide smisao da-se-bude-zajedno, famozni Zusammensein. Zato se iseljavaju, padaju u apatiju, jača agresija, ubijaju se žene ili deca. Lek nije novi vožd, lek je demokratija. Taj, još po Čerčilu, „najlošiji od svih poredaka, osim onih drugih koji su povremeno bivali isprobavani“.

Demokratija je komplikovana, pipava, zahtevna, ne lomi preko kolena i svi u njoj nešto po pravu zakeraju. Ali proizvodi taj smisao-da-se-bude-zajedno. Kao filozofa – politike – Đinđića je to zanimalo. A mene zanima da, polazeći od njegovih filozofskih tekstova, iznova preispitam, takoreći izvrnem kao rukavicu iznutra, tu politiku smisla i vidim od kojih značenjskih niti se plete. Tokom 1980-ih sam ga poznavao kao filozofa i takve smo razgovore vodili, 1990-ih se nismo sretali, osim slučajno na ulici. Smatrao sam – i još smatram – da je bio pet kopalja iznad drugih. Njega Srbija nije zaslužila. Da li će jednom, ne znam. Možda, nadajmo se. Na njoj je to, odavno ne na njemu.