Foto: AP Photo/LibkosNovosađanin Milan Čanak (25), britanski đak i diplomirani ekonomista, nakon više poseta ovoj zemlji u kojima je svedočio o brutalnim posledicama ruske agresije, u julu ove godine se prijavio da radi kao humanitarni radnik u Ukrajini. Obilazio je najugroženija područja i dostavljao pakete osnovne humanitarne pomoći, hranu i medicinski materijal. Vratio se nakon dva i po meseca u Novi Sad, samo da bi sredio vizu za povratak u Ukrajinu. U razgovoru za Autonomiju kaže da jedva čeka da se vrati u Ukrajinu.
Šta te je motivisalo da odeš u Ukrajinu da se baviš humanitarnim radom?
Motivisalo me je to što Srbija insistira na istorijskim greškama. A ja ne želim da budem na pogrešnoj strani istorije. Preci su mi bili na pravoj strani. I danas postoji prava strana.
I kako izgleda jedan, uslovno rečeno, radni dan?
Svaki dan je drugačiji jer su misije na koje idemo drugačije. Nekada je to transport kutija sa pomoći, nekada slaganje kutija u halama. Oni zanimljivi dani su kada idemo da dostavljamo, na primer, kutije sa hranom porodicama oko Harkiva, u delovima zahvaćenim ratom, mahom starijim ljudima i ljudima sa malom decom. U pozadini se uvek čuje neka artiljerija. Bili smo i u Sumskoj oblasti, na kilometar od ruskih rovova, nedelju dana pre nego što su Ukrajinci ušli u Rusiju, prema Kursku. Rekli su nam da, ako krene pucnjava, nećemo imati vremena ni da čujemo granate. Obično se čuju granate pre nego što padnu, prvo fijuk pa onda udar. Ovde su nam rekli da nećemo to čuti, već da odmah legnemo čim se neko prodere, jer su na kilometar odavde i vide nas, preblizu su. I onda smo morali da idemo preko barikada, kroz rovove, kroz sve i svašta tim kombijima koji se već raspadaju. Brzo istovaramo i brzo idemo. Sve je naravno pod pancirima, sve je naravno pod šlemovima i niko tu ne obećava ništa. Niko ne može ništa da nam garantuje u tim momentima. Samo gledamo da se što pre evakuišemo, nakon što obavimo posao.
Drugim rečima, nema veze što ste humanitarci, to vam nije nikakva garancija da Rusi neće pucati na vas?
Ma nema nikakve veze. Rusi su pogodili Crveni krst pre nekoliko nedelja. Direktno su gađali Crveni krst.
I kako izgleda vožnja tog kombija prepunog humanitarne pomoći?
Kombiji se raspadaju jer ih voze već više od dve godine po ratištima. Imaju i rupe od metaka, otpadaju im i vrata, vezujemo ih kanapima, sve to izgleda vrlo apokaliptično. Ali, ljudi i sa takvom opremom rade. Preporučujem svakako da pogledate dokumentarni film „Winter on Fire“. Reč je o filmu koji govori o protestima na Majdanu 2014. godine i o ulozi koju su odigrale humanitarne organizacije, koje su donosile hranu, šatore… Zima, 92 dana se oni okupljaju svaki dan. Na kraju građani idu sa drvenim štitovima od dasaka na prorusku policiju, koja puca na njih iz kalašnjikova i snajpera. Ali, ljudi i dalje idu… Dakle, pobediti ili izginuti, nema treće opcije.
Drugim rečima, njihova borba se i tada i sada oslanjala na dobrovoljni deo, u koji su svi uključeni: od male dece koja prave od limenki, kartona i voska sveće za vojnike da se ogrevaju u rovovima, do tinejdžera koji idu i to dostavljaju, zatim u školama na časovima likovnog prave mreže za tenkove. Cela nacija učestvuje u odbrani Ukrajine i svi imaju istog neprijatelja, svi su mnogo složniji u ratnim uslovima. I, naravno, prema Rusima je mržnja beskonačna.
Beskonačna?
Da! Više ljudi sam čuo koji kažu da svojoj maloj deci dozvoljavaju da opsuju kada spominju Ruse. Pritom, njihovi bake i deke se još uvek sećaju Holodomora iz tridesetih godina 20. veka, Staljinovog terora kojim je glađu pobio milione Ukrajinaca. Kada sam jednom prilikom rekao da bih posle rata voleo da posetim Moskvu, moj prijatelj Ukrajinac se uvredio jer je, kako je rekao, Moskva izgrađena na ukrajinskim kostima, od novca i hrane koji je Sovjetski Savez uzimao od Ukrajine. Za Ukrajince je Moskva neprijatelj. Sve u svemu, mržnja koju mi ovde na Balkanu znamo kada ti, na primer, izgrebu auto u drugoj državi, to ne može da se u istu rečenicu stavi, koliko se Rusi i Ukrajinci mrze međusobno. Ma koliko mi ovde ne podnosili bilo koga ko nije mi, ta mržnja ne može da se poredi. Tu mržnju su, naravno, Rusi proizveli. Ukrajinci su pre rata u urbanim sredinama govorili uglavnom ruski. Sada pričati ruski nije baš na ceni, mnogo se više ceni ako pričaš ukrajinski.
Gde ste smešteni u Ukrajini, ako nije tajna?
Nije tajna, smešteni smo u Buči.
U Buči, koja je postala globalno „poznata“ po masovnim zločinima koje su Rusi počinili na početku agresije?
Da, u Buči smo smešteni, pored Kijeva. To vam je otprilike kao Veternik u odnosu na Novi Sad. Smešteni smo u jednoj lepoj kući koja je bila takođe okupirana od strane Rusa. Tu je blizu i ova bučanska crkva gde su zakopavali, gde je masovna grobnica. Cela Buča je obnovljena do kraja, negde se vidi koja rupa od metka ili na tlu ona „ruža“ od granata. Kada su Buču okupirali, Rusi su pljačkali sve, i WC šolje su odnosili. I to ne vojska, nego ovi njihovi „specijalci“.
Moja ekipa u Buči je sa svih strana i atmosfera je odlična. Imamo jednu prijateljicu koja je Ukrajinka i koja svuda sa sobom vodi i svoje kuče, kojem takođe obuče mali pancir, kada idemo da dostavljamo pomoć.
Intervju u celosti možete pročitati na portalu Autonomija.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
