Nakon četiti objavljena romana, nedavno u knjižarama širom Srbije u izdanju Vulkan izdavaštva, pojavila se nova knjiga Olivere Jovanović – Uvek samo tvoja.
Britkost u pripovedanju, razbokorena rečenica, preplitanje fiktivnog sa dokumentarnim, intimnog sa opštim, koji inače izdvajaju njene knjige, u ovom romanu posebno dolaze do izražaja i čine ovu priču autentičnom doprinoseći da roman Uvek samo tvoja bude jedan od onih koje kad počnete da čitate teško ostavljate.
Beležeći pojedinosti iz života junakinja, čije životne priče na prvi pogled izgledaju tako da bi mogle biti priče svakog pojedinačnog čitaoca, Olivera Jovanović oslikava njihove portrete, neprestano odmeravajući snagu ljubavi naspram onoga što se naziva usudom ili sudbinom.
* Vaša knjiga suštinski je priča o preispitivanju sopstvenih uverenja i odnosa prema vlastitom životu. Koliko ova preispitivanja mogu biti podsticajna da nešto promenimo, a koliko su samo bolna podsećanja na propuštene prilike, pogrešna uverenja, promašene ljubavi?
– „Bolna podsećanja“ su, bar ja tako vidim stvari, inicijalni pokušaj promene, jer je svaki takav povratak u prošlost znak da nam je nešto promaklo. Sećanje na srećne trenutke je neka vrsta terapije u vremenu manje srećnih ili nesrećnih okolnosti, sećanje na bol je uvek pokušaj iskupljenja. Pitanje je kakav je sledeći korak – paraliza ili akcija.
* Da li lično verujete da u životu postoji taj momenat koji nas nepovratno menja, kao što ukazujete u novoj knjizi?
– Verujem, naravno. To je kamen temeljac moje knjige. Smrti mojih roditelja su bile ubojite tačke za mene. Mislila sam da ništa ne može da me pogodi više od smrti oca koji je preminuo 1993. Tada mi nije bilo jasno kako mi se, na primer, ruka nije osušila, ili nešto tako drastično dogodilo, osećala sam neopisivi gubitak… A onda je ove godine umrla mama. Ispostavilo se da je tek njena smrt svukla nekakav til preko ogledala, ili materijal koji je pravio sasvim drugi odraz. Tek kad je ona otišla, jasnije sam sagledala sebe, sva svoja ograničenja i ogrešenja. Ova knjiga upravo govori o nemogućnosti povratka na staro, o drami mog suočavanja sa pravim, istinitim, odrazom mog lika.
Interesantno, nisam tako jako, ili bar sasvim posebno jako, doživela rođenja moje dece, a ne treba da vam govorim kako se vole deca i koliko u čoveku uvek ima snage preko snage, ako me razumete, za decu. Dakle, smrt. To je taj momenat.
* Sudbine junakinja vašeg romana bi mogle biti i sudbine bilo koga od nas. Verujete li da literatura može da navede čitaoca da preispita i sopstvenu sudbinu?
– Mislim da to literatura suštinski čini. Poistovećivanje je ključ, a ono zavisi od snage naracije.
* Čitaoca, takođe, suočavate i sa postavkom da je ljubav neodvojiva od smisla života. Uspevamo li u ubrzanom i dehumanizovanom svetu da uopšte razmišljamo o smislu i da li je pojam ljubavi dobio neko drugo značenje?
– Ljubav je neodvojiva od smisla života jer jedino u ljubavi život ima smisla. Nesebična, nezlobiva, ona koja pobeđuje taštinu i nadilazi ljudsku slabost da troši i poseduje – takva ljubav približava čoveka Bogu i otvara dublji smisao postojanja. U svetu u kome mi živimo, onom koji se licemerno poziva na humanost i različitosti konstantno izazivajući glad prema ogoljenom, obezličenom materijalizmu, tako shvaćena ljubav neretko ostaje u sferi bespotrebnih romantičnih preterivanja.
* Predajete književnost u srednjoj školi, pokazuju li mlađe generacije interes za literaturu i kulturu u najširem smislu?
– Interes za literaturu je siromašan, mnogo je razloga za to. Kultura je druga tema i nije nužno vezana za literaturu. Naročito kultura „u najširem smislu“, kako ste formulisali. Ako ste mislili na „književnu kulturu“, to je opet kompleksno pitanje. U tehnološkom pohodu na ljudske navike knjiga gubi dah, a duhovnost postaje sve udaljeniji ideal.
* Kako vaši učenici reaguju kada saznaju da ste i književnica?
– Na različite načine, ali uglavnom pozitivno. Mada, mislim da se njihove reakcije zadržavaju na onome što od mene dobijaju u ljudskom smislu. Svaki je nastavnik pre svega čovek, pa tek onda pouka.
* Koji pisci vas inspirišu i koje pisce najviše volite da čitate? Možete li da napravite neku svoju listu omiljenih srpskih pisaca?
– Ne može čovek koji je studirao književnost i život posvetio knjizi, u smislu interpretacije, pa i stvaranja, da na takvo pitanje da jednostavan odgovor. Recimo da moji pisci pripadaju pluskvamperfektu. Muslim da je Kafka genije, odlično se osećam u latinoameričkoj prozi, Andrić je po mom mišljenju apsolutni genije pripovedanja, a Isidora Sekulić najbliža i nedostižna , učiteljica života. A, opet, neuporedivi su, po malo čemu slični. Što se internacionalnih pisaca tiče trenutno je Huan Hoze Mijas svakodnevno prisutan u mom danu, mislim da sam kupila sve što je napisao a što je prevedeno na naš jezik.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
