INTERVJU Princ Aleksandar Karađorđević: Brine me to što je naše društvo postalo isključivo

„O značaju Ustanka nije potrebno posebno objašnjenje, ali mislim da Sretenjski ustav treba da ima ravnopravno mesto u obeležavanju državnog praznika. Ustanak predstavlja početak borbe za slobodu, a Ustav začetak istinskog parlamentarizma i demokratije, koji su podjednako važni i predstavljaju neophodan uslov državnosti. Sloboda bez demokratije ili demokratija bez slobode ne funkcionišu, oni jednostavno ne mogu jedno bez drugog. Zato želim da se zahvalim što ovaj razgovor povodom Dana državnosti Srbije započinjemo upravo Sretenjskim ustavom“, dodaje prestolonaslednik.

Kako danas, posle 188 godina od donošenja Sretenjskog ustava, ocenjujete poštovanje ustavnosti, demokratiju i parlamentarizam u Srbiji?

– U periodu od kada je donet naš prvi Ustav do danas, prešli smo dug put. Na njemu je bilo, ima ih i uvek će biti uspona i padova, ali to je nešto što je uobičajeno i neizbežno. Nijedna zemlja na svetu nije isključena iz toga, kad govorimo o ustavnosti, demokratiji i parlamentarizmu. Pošto je demokratija sistem koji se sastoji od ljudi, kao što se ljudi menjaju tako i ona zahteva promene i prilagođavanja tokom vremena. Smatram da je dobro što sada ponovo u parlamentu imamo predstavnike svih relevantnih političkih opcija, odnosno onih koje su dobile podršku naroda za prelazak cenzusa.

Uvek je dobro da se čuje više različitih glasova, jer je to suština demokratije. Ono što me brine jeste to što se čini da je naše društvo po mnogim nivoima postalo isključivo, da mnogi suviše eksplozivno, ostrašćeno reaguju na mišljenja koja se razlikuju od njihovih. Svako ima pravo na svoje mišljenje, ali isto tako moramo poštovati da i drugi imaju to isto pravo. „Ne slažem se ni sa jednom rečju koju si izgovorio, ali ću do smrti braniti tvoje pravo da ih kažeš“, rekao je Volter. To je suština demokratije. I to je nešto na čijem poboljšanju svi treba da radimo – na kulturi političkog dijaloga.

Ne treba misliti da je ovo nešto što se dešava samo kod nas, to je slika koja se može videti u mnogim drugim parlamentima i društvima. Ali, ne treba da gledamo u tuđa dvorišta, već da se fokusiramo na sebe i trudimo da budemo bolji od drugih. Kao što je Sretenjski ustav bio toliko ispred svog vremena, treba da težimo da i sada budemo ispred drugih.

Sretenjski ustav je 1835, zbog zahteva velikih sila – u to vreme Turske, Austrije i Rusije, trajao samo 55 dana. Šta mislite o sadašnjim stalnim zahtevima, iza kojih stoji Zapad, o promeni aktuelnog srpskog Ustava iz 2006, pre svega kad je reč o statusu Kosova i Metohije u ustavnoj preambuli?

– Čuo sam i video spekulacije o ovim zahtevima, ali nikad nisam video niti čuo nešto zvanično. Ne reagujem na glasine, samo na činjenice. A činjenica je da naš Ustav kaže da je Kosovo deo Srbije i tako će i ostati. Srbija je suverena država i samo narod Srbije treba da se pita o ustavnim promenama i da utiče na njih.

Nažalost, ako nas je istorija nečemu naučila, to je da će uvek biti pritisaka. Sve potencijalne promene Ustava ili zakona, koje bi predstavljale unapređenje funkcionisanja države su dobrodošle. Međutim, svaka promena mora da bude u skladu sa regulativom i da joj prethodi odgovarajuća javna rasprava.

Koliko je za demokratiju i normalan parlamentarni život u Srbiji opasno učestalo protivustavno nametanje predsedničkog modela vladanja, iako je Srbija parlamentarna republika?

– Moj položaj člana i starešine kraljevske porodice me obavezuje da budem iznad politike i da se ne mešam u nju, jer bez obzira da li je zemlja monarhija ili republika, kruna je tu za sve građane. I čvrsto se držim tog načela. Nisam pravnik, pa ne tumačim da li je nešto ustavno ili nije. Sa tačke gledišta posmatrača, može se reći da u Srbiji, otkad je obnovljen višepartijski sistem, što je bilo pre više od 30 godina, nije retkost da se mesto glavne političke ličnosti menja od pozicije predsednika republike do premijera i nazad.

Od pada Miloševića, u čije vreme uopšte nije bilo ni demokratije ni pravog parlamentarizma, imali smo višestruke promene vlada, skupštinskih većina, tako da se parlamentarni život nastavljao, iako su se te promene na mestu glavne političke ličnosti dešavale. Sve ostalo što bih rekao bi značilo da se mešam u politički život, a kao što sam rekao, to ne radim. Mogu samo da kažem da se ovakve promene ne dešavaju u ustavnim parlamentarnim monarhijama.

Da li su u tom pogledu parlamentarne monarhije stabilniji državni modeli sa jasno definisanim pravilima, iako se čini da vašem dedi, kralju Aleksandru Ujedinitelju istorija nikad nije oprostila Šestojanuarsku diktaturu uvedenu 1929. posle ubistva hrvatskog poslanika u Skupštini Kraljevine SHS?

– Kao što sam više puta govorio, da, ustavna parlamentarna monarhija je veoma stabilan i napredan oblik državnog uređenja, to je sistem koji se pokazao kao veoma dobar i efikasan u mnogim zemljama – pogledajte samo moderne monarhije, kraljevine Švedsku, Norvešku, Veliku Britaniju, Japan, Kanadu i druge. Sve su to zemlje sa visokim nivoom demokratije, ljudskih prava i sloboda, socijalne pravde… I naravno, ovlašćenja i dužnosti i monarha i vlade su jasno određeni i regulisani. Glavne odluke o upravljanju državom donose Vlada i Skupština, dok je monarh u ustavnoj parlamentarnoj monarhiji garant demokratije, kontinuiteta, stabilnosti i jedinstva.

Što se tiče mog dede, iako je bio značajna istorijska ličnost koja je dala veliki doprinos zemlji, bio je žrtva mnogih kleveta i laži nedemokratskog komunističkog režima posle Drugog svetskog rata. Događaji iz prošlosti moraju se posmatrati u kontekstu okolnosti u kojima su se desili.

Konačan sud o događajima iz 1929. godine mogu doneti samo istoričari, koji hladne glave mogu da sagledaju sve aspekte. Ja bih samo citirao reči koje je moj deda rekao mom ocu o tome: „Ovih poslednjih nekoliko godina morao sam da ukinem Skupštinu i da preuzmem na sebe dužnosti i odgovornosti koje su strane mojoj prirodi jer je jedinstvo naše zemlje bilo u opasnosti. Ma šta se desilo, bilo šta radio, seti se da je tvoja dužnost, makar zbog toga bio i nepopularan, da štitiš jedinstvo Jugoslavije, jer budućnost sveta zavisi od toga.“

 Posle dužeg ćutanja u javnosti, nedavno ste se oglasili povodom napada na Srbe na Kosovu i Metohiji tražeći reagovanje međunarodne zajedice. Kako vidite aktuelnu situaciju na KiM i da li planirate skoriju posetu južnoj srpskoj pokrajini gde ste ranije redovno odlazili bar za Vidovdan?

– Sad kad razmišljam o tome, da, postojao je određeni razmak između zvaničnih saopštenja koja sam dao o Kosovu i Metohiji, ali ja često govorim o Kosovu, pominjem ga u drugim izjavama koje se ne odnose samo na našu južnu pokrajinu, na društvenim mrežama… Situacija je veoma teška i složena. Svi znamo šta Kosovo znači za svakog Srbina, koliko nam je važno u svakom pogledu – istorijski, duhovno itd. Pored sveprisutnog pitanja statusa, o kome sam već rekao šta mislim u jednom od prethodnih odgovora, postoji pitanje koje me jako muči, a to je dobrobit našeg naroda.

Užasni napadi na Srbe ostaju nekažnjeni, a institucije takozvane „države Kosovo“ ne rade ništa da stvore stabilno okruženje za Srbe. Čak i kad se ne dešavaju napadi ili nasilni pritisci na Srbe, naš narod živi svaki dan pod senkom straha da bi svake sekunde mogao da se desi novi napad. Ponekad mi se čini da se gotovo ništa nije promenilo u životima našeg naroda od prvog puta kad smo supruga i ja posetili Kosovo 1999, ubrzo posle bombardovanja.

Patnja naših ljudi koju smo tada mogli da vidimo i osetimo još uvek je duboko urezana u moje pamćenje, kao i od svih drugih poseta nakon toga. Od tada do danas činimo sve što možemo da ih podržimo, da preduzmemo neke konkretne aktivnosti da poboljšamo uslove u kojima Srbi žive i da im donesemo bar malo olakšanja. Fondacija princeze Katarine uz pomoć kancelarija Humanitarne organizacije Lajflajn u inostranstvu pruža humanitarnu pomoć Srbima na Kosovu kad god je to moguće i nadam se da ćemo uskoro moći ponovo i lično da odemo tamo.

Imajući u vidu da je vaš pradeda, kralj Petar Prvi Oslobodilac posle više vekova vratio KiM u sastav Srbije u Prvom balkanskom ratu 1912, zbog čega se tako retko oglašavate kad je reč o KiM, iako je to nadstranačko i prvo državno i nacionalno pitanje?

– Da budem iskren, tek sada, malopre, sam shvatio da takva forma zvanične izjave nije davana već neko vreme, ali to je zato što, kao što rekoh, često govorim o Kosovu na raznim nivoima. Kad nešto često pominjete i razmišljate o tome, onda nemate osećaj da to mora biti samo pod naslovom „zvanična izjava“.

A te izjave suštinski samo potvrđuju ono što sam mnogo puta rekao, tako da su one u suštini podsećanje na ono što ja odavno mislim, moji stavovi o Kosovu i Metohiji se nisu menjali decenijama – Kosovo je nedeljivi deo Srbije, a svi treba da uradimo ono što je u našoj moći da očuvamo jedinstvo našeg naroda i njegovu egzistenciju.

Kako vidite moguće rešenje za KiM, u sklopu globalne geopolitičke situacije, koliki su dometi vaših porodičnih i drugih veza na Zapadu kad je reč o kosovskoj temi i da li je zvanična vlast tražila vaše angažovanje?

– U ovom trenutku treba da nastavimo sa već preduzetim aktivnostima i učinimo sve da očuvamo postojanje našeg naroda i naše kulturne, istorijske i nacionalne baštine na Kosovu i Metohiji. Dugoročno, da nikad ne izgubimo nadu i veru, ali i da nastavimo da lobiramo u međunarodnoj javnosti za našu stvar i preduzimamo promišljene i planirane korake. Vidimo da strane države povlače ranije data priznanja jednostrano proglašene nezavisnosti, te treba imati u vidu da kad je međunarodna politika u pitanju, ništa nije postavljeno za večnost.

Pomenuli ste mog pradedu – koliko vekova pre 1912. Srbija nije imala vlast nad Kosovom, a koliko vekova uopšte nismo imali državu? Ali ta situacija se na oba polja promenila, obnovili smo i državnost i vratili Kosovo u sastav Srbije te 1912. samo zato što naši preci nikada nisu izgubili veru, i nikada nisu zaboravili koliko je Kosovo važno za nas.

Kad god se sretnem sa stranim diplomatama i drugim uticajnim ljudima, što je vrlo često, razgovaram sa njima na ovu temu i tražim da razumeju poziciju Srbije. Znam da ih obavezuju zvanični stavovi njihovih vlada, ali važno je da to čuju što češće, da sagledaju i drugu stranu priče.

Takođe sam to činio i nedavno, tokom Molitvenog doručka u Vašingtonu. O tome sam mnogo puta razgovarao i sa svojim rođacima iz drugih evropskih kraljevskih porodica. Važno je i da oni to znaju, ali morate shvatiti da su oni monarsi u ustavnim monarhijama, koji strogo poštuju svoju ulogu u državi, a bilo kakve odluke i stavovi o ovoj i bilo kojoj drugoj sličnoj temi nisu u rukama kraljeva, već vlada tih zemalja. Zato je lobiranje kod političkih ličnosti od velikog značaja.

Karađorđevići su poreklom vezani i za Zapad i za Rusiju, šta vi mislite o ovome što se sada događa u Ukrajini i kolika je taj ratni sukob opasnost za ceo svet?

– Veoma je opasan, stalno pratim vesti o ukrajinskom sukobu. To me duboko brine. Kao i svaki drugi oružani sukob u svetu, i ovaj donosi samo uništenje, bol i patnju nevinim ljudima. Previše života je već izgubljeno…

Duboko sam zabrinut za budućnost čitavog društva, posledice po ceo svet su teške, već vidimo kakve efekte to ima na svetsku ekonomiju i sve druge aspekte, a biće još gore kako se rat nastavlja. Zabrinjava me i kad vidim da neke zemlje dolivaju ulje na vatru, jer nas je istorija dobro naučila da se ovakvi sukobi lako mogu razviti u mnogo veće, što bi bilo katastrofalno. Jedino rešenje je u razgovorima, pregovorima i insistiranju na miru.

Šta smatrate najvećim doprinosom Kraljevskog doma i vas lično državnim, političkim, ekonomskim interesima Srbije u protekle nepune 22 godine od vašeg povratka u otadžbinu?

– Nije lako govoriti o sebi, a ne preći granicu dobrog ukusa. Napori koji su učinjeni na obnovi demokratije u Srbiji pre našeg povratka, ali i na njenom kasnijem unapređenju bilo bi ono što se ističe, ali i brojni kontakti koji su omogućili da se mnogi ugledni ljudi iz sveta zainteresuju za našu zemlju nakon što su razgovarali sa nama i koji su doveli svoje poslovanje u Srbiju.

Takođe, promovisanje Srbije kad god je to moguće, kako bi se loša slika o našoj zemlji iz devedesetih konačno promenila.

Da li ste razočarali većinu monarhista zbog toga što je za ovo vreme pitanje obnove monarhije u Srbiji potpuno nestalo sa političke scene?

– Ne bih se složio da je nestalo. Nekoliko aktuelnih političkih aktera zalaže se za obnovu monarhije, ali to je i pitanje koje je iznad nivoa politike. U sadašnjem parlamentu imate i poslanike koji su monarhisti, ali su istovremeno članovi stranaka koje su po svom programu za republiku. Monarhista ima i u vlasti i u opoziciji, kao i među ljudima koji nisu zainteresovani za politiku. Isto važi i za one ljude koji su republikanci.

Zbog višedecenijske negativne propagande protiv moje porodice i svega što je imalo i najmanju vezu sa monarhijom, to je tema koja zahteva ozbiljne i temeljne rasprave, jer narod Srbije zaslužuje da čuje sve činjenice o prednostima ustavne parlamentarne monarhije i da sasluša argumentovane stavove obe strane, onih koji su „za“, ali i onih koji su „protiv“ obnove monarhije. Taj vid javne diskusije je nešto što zaista nedostaje.

Možete li da napravite poređenje u odnosima koje ste imali sa vlastima u Srbiji od Slobodana Miloševića, preko DOS – pokojnog Zorana Đinđića, Vojislava Koštunice, Borisa Tadića do Aleksandra Vučića i koliko je tačan utisak da ste od dolaska SNS na vlast manje prisutni u javnosti nego do 2012?

– Bilo je uspona i padova sa svakom od vlasti koja se menjala u Srbiji u periodu od našeg povratka, nesporazuma, ali i njihovog rešavanja i pronalaženja zajedničkog jezika. Ovde sam da pomognem narodu Srbije koliko mogu, a da bih tu dužnost obavljao, mora postojati odnos sa svakom vladom, kao i razumevanje. Nisam se u prošlosti javno izjašnjavao o ovim odnosima, niti ih pretvarao u javnu debatu i još uvek poštujem taj princip.

Mi nismo učesnici na političkoj sceni, tako da mislim da naše medijsko i javno prisustvo nije povezano sa tim ko je na vlasti u Srbiji. Više je pitanje da li je nešto u određenom trenutku medijima interesantno da pokriju, i tako je svuda, ne samo kod nas. Mi svoje aktivnosti suštinski obavljamo na istom nivou kao i kad smo se vratili u Srbiju, ali u celom ovom periodu od 2001. godine bilo je trenutaka kad ste mogli više da čitate o nama, kao i onih kada niste.

Na primer, 2013. smo bili veoma medijski zastupljeni zbog državne sahrane članova moje porodice, jer je to bila nova i aktuelna tema u to vreme. Slično se ponavljalo i pre toga, a i kasnije, prošle godine, kad je umrla kraljica Elizabeta Druga, mogli ste da vidite da su kraljevske porodice postale zanimljiva tema za novinare, i tada je objavljeno mnoštvo tekstova, priloga…

Došlo je do promene u našem uobičajenom prisustvu u javnosti u vreme pandemije kovida 19, kad nije bilo moguće da fizički budemo tu na isporukama humanitarne pomoći, nismo mogli da prisustvujemo događajima u obimu u kom smo to činili ranije, ali smo uspeli da nastavimo sa aktivnosti čak i u tom periodu, na jedini mogući način, poštujući mere predostrožnosti. U svakom slučaju, sve što radimo, ne radimo zbog pažnje javnosti, već zato što je to naša dužnost.

Čime objašnjavate da je baš koalicija SNS-SPS 2013. omogućila prenos i sahranu posmrtnih ostataka vašeg oca, majke, babe i strica ili su se tek tada stekli uslovi za kraljevske sahrane na Oplencu?

– Ja sam zvaničnu inicijativu da se to desi podneo mnogo pre 2013, tadašnjoj Vladi Srbije i formirana je Komisija zadužena da raspravlja o toj temi. I tako je ostalo više godina. Te 2013. veliki napori, koji nisu uključivali samo volju, već i konkretne korake koje treba preduzeti, doveli su do toga da se to veoma važno pitanje, kako za moju porodicu, tako i za Srbiju, reši i da se državna sahrana zaista i dogodi.

Nije se radilo samo o prenošenju zemnih ostataka nekoga ko je preminuo u inostranstvu, već o premeštanju članova porodice koji su predugo vremena bili nepravedno označeni kao „narodni neprijatelji“. Zašto su te konkretne radnje izostale pre 2013. i sve je ostalo samo na formiranju Komisije, ne znam i ne mogu da odgovorim.